Odriče li se Putin svojih oligarha, onih koji Rusiju najviše vole iz Monaka

Od dolaska Putina na vlast, razvoj Rusije i priliv stranog kapitala je bio najvećim delom zasnovan na izvozu nafte i prirodnog gasa, te obojenih metala i ruda. Kompanijama koje su ih izvozile rukovodili su – i najčešće bili vlasnici – pripadnici nove ruske elite, popularno nazvani „oligarsima“.

Sam termin potiče od grčkog izraza oligarkhia, koji znači „vladavina malog broja ljudi“. Današnji Kremlj i Putinov najuži krug su ispunjeni oligarsima, multimilionerima, a često i milijarderima, biznismenima koji su svoj početni kapital najvećim delom stekli u brzoj privatizaciji u Rusiji ’90-ih godina. Tadašnjoj vlasti Borisa Jeljcina je bilo neophodno da nakon ekonomskog sunovrata SSSR-a, za kratko vreme ponovo pokrene privedu i fabrike, kako bi se izbegli socijalni protesti širokih razmera. U suštini, privatizacija se svodila na to da su nekadašnji radnici državnih (socijalističkih i samoupravljačkih) preduzeća i fabrika postali „mali akcionari“, sa uticajem na upravljanje imovinom. Budući da su fabrike uglavnom bile već ugašene i prestale sa radom, ili su im pak nedostajali repromaterijali i osnovna sredstva, te akcije su praktično bile bezvredne na finansijskom tržištu.

Sredinom ’90-ih se pojavljuje čitava klasa „novih biznismena“, ljudi često bliskih političkim, vojnim i obaveštajnim strukturama, a u mnogim slučajevima i ljudi sa one strane zakona. Oni su za 50 do 100 dolara kupovali akcije od radnika i na taj način postajali većinski akcionari i vlasnici fabrika i kompanija. Radnicima, koji su početkom ’90-ih većim delom „sastavljali kraj sa krajem“, to je bilo pravo spasenje – dobili bi neki novac, a i fabrike bi počele da rade.

Iako je tadašnji Kremlj to smatrao „pobedom za sve“, ispostaviće se da je to zapravo bila pobeda samo za nekadašnje drugove iz Komunističke partije i KGB-a. Da bi ta „nova“ Ruska privreda bila konkurentna na svetskom tržištu, energenti su prodavani ispod cene, a sa mnogim evropskim zemljama su potpisivani tzv. flat rate ugovori – cena nafte i gasa je bila sve niža što je potrošnja bila veća.

Nemačka, Francuska i neke nordijske zemlje su maksimalno iskoristile ovu situaciju. Tako je brzi rast nemačke automobilske, metalurške i hemijske industrije krajem ’90-ih i početkom 2000-ih praktično bio uslovljen jeftinim ruskim gasom. I tadašnji novi lider, Vladimir Putin je bio zadovoljan – Kremlj i velike kompanije su imale stalan i siguran devizni priliv, a krug „prijatelja“ Kremlja i premijera je bivao sve bogatiji. Već 2002. godine u evropskoj štampi su počeli da se pojavljuju brojni tekstovi o kupovinama luksuznih vila na jugu Francuske, apartmana u brdima Švajcarske, te kuća u elitnim londonskim naseljima. Tako je rođena klasa oligarha, bogatih biznismena u inostranstvu, a „velikih patriota“ kod kuće u Moskvi i Sankt Peterburgu.

Kad je trebalo vratiti dug, više ih nije bilo

Dvadesetak godina kasnije situacija se značajno promenila. Suočen sa nedostatkom novca za finansiranje kako regularnih, tako i paravojnih trupa u Ukrajini, Kremlj se setio bogataša kojima je pomogao da se obogate. Bilo je vreme da sada oni pomognu „majci Rusiji“, u, kako Putin često navodi, „odbrani istorijski ruske Ukrajine od NATO-a“. Ali, „majka“ nije mogla da pronađe većinu svojih „sinova oligarha“ iz jednog jednostavnog razloga – mnogi su već bili napustili Rusiji i preselili se u neku od svojih rezidencija širom Evrope, SAD-a i zemalja Zaliva.

Još u leto 2021. godine, šest meseci pre početka agresije na Ukrajinu, u luksuznim evropskim odmaralištima su primećeni brojni luksuzni, super i hiper automobili sa ruskim i ukrajinskim registracijama (hiper-automobili su vozila sa vrednošću iznad dva miliona dolara). To nije bilo ništa neobično, šta više – veliki broj ruskih i ukrajinskih biznismena i oligarha je godinama imao kuće i apartmane u Monaku, Monte Carlu, Cannesu, Marbelli, Paphosu i Limassolu. Ali, kada je letnja sezona završena, mnogi su tu ostali, pa čak i upisali svoju decu u privatne škole.

Budući da je većina oligarha bila na neki način povezana sa Kremljom i državnim strukturama, godinu dana ranije su u visokim krugovima već „procureli“ planovi o napadu na Ukrajinu. Takođe, bilo im je jasno i da bi rat značio i uvođenje sankcija SAD-a i EU, te stavljanje njihovog kapitala na međunarodne „crne liste“. Američki finansijski stručnjaci i analitičari vodećih banaka procenjuju da su za godinu dana, usled sankcija, ruski oligarsi i njihove kompanije izgubili između 110 i 140 milijardi dolara kapitala, te barem još toliko u akcijama ili neisporučenim proizvodima.

Serija misterioznih smrti

Krajem avgusta prošle godine, u Glavni klinički centar u Moskvi je na lečenje primljen Ravil Maganov. Dijagnoza je bila: srčani problemi i problemi sa visokim pritiskom, pa je on zadržan na lečenju. Drugi čovek izuzetno moćnog naftnog giganta Lukoil je nekoliko dana kasnije pronađen mrtav u krugu bolnice. Istraga je utvrdila da je „najverovatnije u pitanju samoubistvo, te da je Maganov skočio sa šestog sprata“. Drugi izvori u Moskvi su, pak, naveli da se „Maganov dugo vremena borio sa depresijom, te da je pao sa terase bolnice dok je pušio cigaretu“.

To nije bila jedina smrt visokog zvaničnika energetske kompanije u poslednjih godinu dana. Nekoliko meseci ranije, u aprilu, u luksuznom stanu u Moskvi pronađena su tela Vladislava Avajeva, njegove supruge Jelene i trinaestogodišnje ćerke Marije. Tela je pronašla starija ćerka, Anastasija, a u izveštaju istražitelja je bilo navedeno da se „radi o dvostrukom ubistvu i samoubistvu“. Avajev je bio jedan od čelnih ljudi Gazprombanke, a jedan kraći period je bio i savetnik u Kremlju.

Još jedan od istaknutih biznismena, Andrej Kurkovski, pronađen je mrtav u maju prošle godine. Njegova smrt je pripisana nezgodi pri planinarenju u regionu Krasnaja Poljana, blizu Sočija. Kurkovski je bio generalni direktor zimskog skijaškog centra u ovom delu Rusije, koji je u vlasništvu Gazproma.

Nekoliko dana kasnije, u gradu Mitišči blizu Moskve pronađeno je telo Aleksandra Subotina, uticajnog biznismena i člana borda direktora kompanije Lukoil. Subotin je najverovatnije preminuo usled posledica trovanja za vreme neke vrste „šamanskog rituala“.

U novembru je u brdima Švajcarske u helikopterskoj nesreći poginuo Vjačeslav Taran, „ruski Ilon Mask“, milijarder i osnivač tehnološke kompanije Libertex. Taran je inače bio jedini putnik u helikopteru koji se srušio.

Naslednici oligarha

Možda danas globalno najpoznatiji sa duge liste ruskih milijardera i oligarha je svakako Jevgenij Prigožin. Od nekadašnjeg prodavca brze hrane, Prigožin je zahvaljujući pre svega ličnom prijateljstvu sa Putinom, za par decenija postao ne samo jedan od najbogatijih Rusa, već i jedan od najuticajnijih ljudi u zemlji. Osnivač je paravojne grupe Vagner, verovatno najveće plaćeničke vojske na svetu, koja je pored Ukrajine, imala aktivnosti i u Siriji i Libiji, te širom Afrike. Prigožinu se pripisuje i vlasništvo nad nekoliko rudnika retkih metala i minerala u centralnoj Africi, te velikog broja luksuznih nekretnina, restorana i lokala u Moskvi.

Nakon pokušaja puča Vagnera u junu ove godine, te optužbi Putina za „veleizdaju“, Prigožinu se gubi svaki trag. Iako neki ruski mediji navode da se on verovatno nalazi u Belorusiji, sem nekoliko kratkih objava na ruskim društvenim mrežama, niko sa sigurnošću ne može da kaže gde se nalazi nekadašnji lični Putinov kuvar.

Pre nekoliko nedelja, na društvenim mrežama – ovog puta globalnim – postao je popularan snimak iz Ciriha. Na njemu se nalazi sin još jednog ruskog oligarha bliskog Kremlju, Dmitrija Pumpijanskog. Dok ulazi u luksuzni terenac, oligarhov sin na pitanje autora snimka: „Zašto nisi u Ukrajini“, počinje da vređa snimatelja i pokušava da mu oduzme telefon. Pumpijanski je takođe jedan od biznismena iz najužeg Putinovog okruženja, a vlasnik je kompanija koje proizvode cevi i sisteme za transport nafte i gasa.

Ovo nije usamljeni slučaj. Većina naslednika ruskih oligarha, biznismena, pa čak i visokih državnih službenika već godinama žive, školuju se i rade van zemlje. Obično su u pitanju veliki evropski gradovi poput Londona, Pariza i Ciriha, a kao razlog njihovog boravka se najčešće navodi „školovanje na stranim univerzitetima“ ili „sticanje iskustva u evropskim kompanijama“. Ni malo slučajno, na ove „naslednike oligarha“ se u najvećem broju slučajeva vodi i imovina u inostranstvu, iako je i laicima jasno da jedan student ne može posedovati takve nekretnine i automobile, pa čak i luksuzne jahte.

Nekoliko članova britanskog parlamenta je još na početku agresije na Ukrajinu podnelo zahtev tadašnjem premijeru Borisu Džonsonu da se „imovina ruskih oligarha u Velikoj Britaniji zamrzne, budući da je oni najčešće vode kao vlasništvo njihove dece ili članova porodice“. Taj zahtev nije prihvaćen, budući da su oligarsi i danas izuzetno uticajni u londonskim visokim krugovima. O tome svedoči i primer Jevgenija Lebedeva, rusko-britanskog biznismena i člana Doma Lordova. Njegov otac je takođe poznati ruski biznismen Aleksandar Lebedev, koji je u vreme SSSR-a bio agent KGB-a i jedno vreme čak i delio kancelariju sa Putinom. Lebedev „junior“ je godinama bio deo londonske elite, a između brojnih investicija, suvlasnik je i nekoliko britanskih medija. Pre tri godine on je predložen i izabran za člana Doma Lordova, jedne od najprestižnijih institucija u zemlji, te je dobio titulu barona. Za ovu titulu ga je tada lično kandidovao Boris Johnson, tadašnji premijer Velike Britanije, koji je sa Lebedevim postao lični prijatelj još dok je bio na funkciji gradonačelnika Londona, piše Al Džazira.