Oktobarska revolucija između dve istorije

Predsednik Vladimir Putin predstavlja otelotvorenje nostalgije ne toliko za vremenima Sovjetskog Saveza koliko za tim periodima kada se država smatrala svetinjom, što je omogućavalo Vladi da koristi, modernim jezikom rečeno, „lažne vesti“ za postizanje napretka u ostvarenju sopstvenih ciljeva. Zapravo, Oktobarska revolucija je upamćena s ne baš malom dozom ambivalentnosti i zebnje. Sama reč „revolucija“ je ruskoj modernoj eliti odvratna i ima tendenciju da joj prethode epiteti „narandžasta“ ili „obojena“, kao što i jeste slučaj, što je za Putinov režim prezrenja vredno. Istovremeno, revolucija je bila važan momenat u ruskoj istoriji, a samim tim i izvor nacionalnog identiteta.

Godišnjica je za Komunističku partiju očito prilika da se predstavi kao naslednik velike i trajne antikapitalističke tradicije, doduše tradicije koja sada ujedinjuje marksističko-lenjinistička učenja i učenja Ruske pravoslavne crkve. Ali Komunistička partija više nije na vlasti, a onima koji jesu je mnogo teže da izraze koherentan pristup stogodišnjici.

S obzirom na istorijski značaj revolucije, Kremlj ne može da izbegne da je obeleži. Ali umesto da teži potrebnom pomirenju protivnika – pomirenju crvenih i belih – režim će verovatno stati na nečiju stranu da bi spinovao priču zarad sopstvene koristi. Taj spin će najverovatnije biti imperijalan. Prema priči o imperiji, Vladimir Lenjin je bio zli duh koji je uzurpirao rusku imperiju u trenutku njenog procvata i kada je bila puna duhovnosti. Josif Staljin je onda ponovo izgradio imperiju navodno na temeljima marksizma-lenjinizma, a u stvari na temeljima ruskih tradicionalnih konzervativnih vrednosti.

Poststaljinovsko „otopljavanje“ Nikite Hruščova, kada su represija i cenzura ublaženi, potkopalo je suštinske vrednosti imperije, lakomisleno predajući Krim Ukrajini. Ali, od kraja 1964, kada je Hruščov smenjen, stvari su krenule nabolje, pri čemu su Rusi živeli mirno i srećno. Pad Sovjetskog Saveza, koji je bio ekvivalent još jednoj uzurpaciji imperije, predstavljao je ogromnu geopolitičku katastrofu u ruskoj istoriji.

Prema toj interpretaciji, ledena doba u ruskoj istoriji, odnosno periodi u kojima su hladnokrvni lideri vladali gvozdenom pesnicom, bila su dobra za zemlju. Otopljavanja, odnosno periodi demokratizacije i modernizacije, bila su loša i karakterisala su ih uzurpacija i nasilje. Sve aluzije Putinovog režima na staljinističku eru moraju da osnaže Putinov sopstveni imidž modernog benevolentnog diktatora, koji je sposoban da obnovi ruski globalni uticaj i donese prosperitet.

Taj diskurs je naterao pojedine lokalne vesti da izgrade spomenike Staljinu i Ivanu Groznom, dok su federalne vlasti svečano podigle spomenik Vladimiru Velikom, koji je doneo pravoslavlje Kijevskoj Rusiji. Kakva srećna okolnost da čak ime deli s današnjim predsednikom.

U izvesnom smislu istorija je jača od politike. Propaganda se usredsređuje na vojne pobede u „hiljadugodišnjoj istoriji Rusije“ (copyright:Vladimir Putin) da bi osnažila sliku Rusije kao tvrđave pod opsadom neprijateljskog Zapada. Drugi svetski rat, koji je iznedrio 70 godina liberalne demokratije u Zapadnoj Evropi, koristi se u Rusiji za legitimizaciju aktuelnog autokratskog režima.
Veličanjem prošlosti mogu se čak ublažiti političke posledice slabog ekonomskog učinka. Razmislite koliko je Putin, kada je reč o rejtingu, profitirao od aneksije Krima – poteza koji je on branio u istorijskom smislu – uprkos destruktivnom efektu koji je taj potez imao na rusku ekonomiju. Pošto je taj efekat postignut preko sankcija Zapada, savršeno se uklapa u Putinovu priču o imperiji.
Ali, pored biografije države – priča o ratovima, žestokim napadima, vojnim komandantima, državnicima, administrativnim hijerarhijama i izgradnji imperije koje čine zvaničnu istoriju Rusije – postoji još jedna istorija. To je istorija slobode, koja obuhvata priče i sećanja običnih ljudi, disidenata i nezavisnih mislilaca.

U toj borbi s kontraistorijom režim pokušava da nacionalizuje lične priče i biografije. Kada se Putin pridružio redovima marša neformalnog „Besmrtnog puka“, u kojem su građani odavali počast bližnjima koji su izgubili živote u Drugom svetskom ratu, preobratio ga je u inicijativu Kremlja.

Ali takvi napori ne mogu da sakriju sukob između te dve istorije, što se možda najbolje odražava u podeli između konzervativaca i liberala kada je reč o osudi staljinističke represije. To je takođe očigledno u diskusijama o Drugom svetskom ratu ili „Velikom patriotskom ratu“, kako ga zovu Rusi, i o turbulentnim 1990-im. U tom smislu se Oktobarska revolucija može sagledavati kao drugorazredni događaj, uprkos njegovom simbolizmu.

Međutim, stota godišnjica će ponuditi Putinu priliku da osnaži svoju omiljenu priču, odnosno da se Rusija, koja je uvek bila velelepna pod rukovodstvom moćnih nacionalnih lidera, sada vraća velelepnosti zahvaljujući moći koju je Putin lično učvrstio. To je istorija u ruskom stilu – prošlost koja služi sadašnjim ciljevima.

Autor je viši saradnik u moskovskom Karnegi centru

Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org