Koji su Putinovi omiljeni istorijski narativi koji mogu da objasne njegovo političko ponašanje?

„Prema ruskom Ministarstvu odbrane, Ukrajina je navodno izgubila 406.000 ubijenih i ranjenih ljudi, dok su zvanični gubici Rusije poslednji put prijavljeni krajem septembra 2022. godine od oko 6.000 stradalih“, piše novinarka, istraživačica i politička aktivistkinja.

Ukrajinske vlasti procenjuju ruske gubitke na oko 404.000 ljudi, dok su gubici ukrajinskih oružanih snaga klasifikovani. Međutim, 25. februara predsednik Volodimir Zelenski je rekao da je za dve godine rata život izgubilo 31.000 Ukrajinaca.

Nezavisne procene se razlikuju. Prema američkim zvaničnicima, do decembra 2023. ukupni gubici Rusije iznosili su oko 315.000 ljudi, što je oko 85 odsto od od broja ruske vojske na početku rata.

Gubici Ukrajine procenjeni su na 200.000. Novinari projekta Medijazona i BBC prate društvene mreže kako bi prikupili podatke o ruskim vojnim sahranama i uspeli su da provere identitet oko 45.000 vojnih lica, ali, prema njihovim procenama, stvarna stopa smrtnosti je najmanje dvostruko veća.

Civilno stanovništvo Ukrajine je izuzetno stradalo od rata. Prema podacima Ujedinjenih nacija, do kraja 2023. smrtnost među ukrajinskim civilima premašila je 10.000 ljudi, a povređeno je oko 19.000 ljudi.

Broj ukrajinskih izbeglica iznosio je 10 miliona, od kojih je 6,3 miliona izbeglo iz zemlje, dok su ostali interno raseljeni.

Ekonomski gubici nisu ništa manje katastrofalni. Ujedinjene nacije saopštavaju da je ukrajinska privreda samo u 2022. izgubila oko 30 odsto svog bruto domaćeg proizvoda.

Svetska banka procenjuje da bi za obnovu ukrajinske privrede bilo potrebno 486 milijardi dolara. S druge strane, ruska ekonomija je 2022. godine pala za 2,1 odsto, ali se 2023. vratila za 3,6 odsto (veći deo rasta je bio vođen povećanom potrošnjom za odbranu).

Još jedan gubitak za Rusiju je bekstvo otprilike milion kvalifikovanih radnika koji su napustili zemlju kao rezultat rata.

Posle dve godine, rat se naizgled pretvorio u frustrirajuću pat poziciju, uništavajući živote i resurse u obe zemlje. Dok su mnogi stručnjaci i posmatrači obavili ogroman posao nadgledajući i analizirajući rat, pitanje koje se često gubi u detaljima je šta ruski predsednik Vladimir Putin, čovek koji je lično naredio ovaj brutalni rat, zaista želi da dobije od toga?

Putinov pogled na svet

Posmatrači su primetili da je posle aneksije Krima, koja je rusku javnost dovela u patriotski žar bez presedana, Putin sve više delovao kao neko sa naduvanim osećajem sebe kao istorijske ličnosti.

Ovo nije iznenađujuće: istorija je omiljena tema ruskog predsednika. Nema ništa loše u takvom hobiju, samo da politički sistem Rusije nije tako usko isprepleten sa Putinovim ličnim preferencijama i njegovim pogledom na svet.

Pošto je bio na čelu velike i složene zemlje skoro četvrt veka, Putin je u nekom trenutku možda prestao da pravi razliku između svojih ličnih interesa i interesa zemlje.

Možda on iskreno veruje da su njegova vizija Rusije i njegovi politički izbori jednostavno ispravni. Možda on zaista misli da radi za dobrobit zemlje, „kao rob na galijama“, pokušavajući da obezbedi pravo mesto Rusije (a verovatno i svoje) u istoriji.

Putinova retorika je prožeta istorijskim narativima koji su koliko zamršeni, toliko i lažni, smatraju ruski istoričari. Njegov nedavni intervju sa Takerom Karlsonom, tokom kojeg je ruski predsednik održao tridesetominutno predavanje o ruskoj istoriji, najnoviji je primer.

Ali intervju je odbačen kao dosadan i vredan podsmeha. Na kraju krajeva, ovo nije prvi put da Putin upada u svoju omiljenu temu i propoveda javnosti svoje tumačenje istorije.

Spremnost da se odbaci još jedna litanija Putinovih pritužbi je razumljiva, posebno kada ruski predsednik priča o događajima koji su se desili u Evropi pre hiljadu godina.

Međutim, pažljivo slušanje onoga što Putin kaže o temi o kojoj očigledno mnogo razmišlja može otkriti strukturu njegovog sistema verovanja i povećati prediktivnu vrednost njegove politike.

Danas se strategija Zapada u suštini svodi na obuzdavanje Putina i slabljenje Rusije naoružavanjem Ukrajine, pošto rat iscrpljuje resurse obe zemlje.

Čini se da je najbolje da Putin pre ili kasnije napusti funkciju i Rusija će biti slobodna, ili barem toliko slaba da neće moći da vodi agresivne ratove.

Ovo čak može izgledati kao razumno očekivanje, s obzirom na to da su mnoge zapadne zemlje oprezne u izdvajanju sredstava za kontinuirani, skupi rat koji takođe rizikuje da isprovocira Rusiju na još ratoborniju spoljnu politiku.

Međutim, čak i ako Putin nestane ili bude smenjen, verovatno je da će njegov naslednik voditi sličnu politiku, posebno ako se ruski politički sistem suštinski ne reformiše.

Putinove omiljene priče

Koji su Putinovi omiljeni istorijski narativi koji mogu da objasne njegovo političko ponašanje?

Jedna je da je tokom hiljadugodišnje istorije Rusija bila stalno okružena neprijateljima. Zemlja je napadnuta i sa Istoka i sa Zapada, ali uprkos svemu, Rusija je uvek izlazila kao pobednik i jaka.

Drugi Putinov omiljeni narativ je istorijsko opravdanje centralizovane ruske države. U članku iz 2012. Putin je raspravljao o takozvanom nacionalnom pitanju. On je tvrdio da je nacionalizam došao u prvi plan na Zapadu i da je multikulturalizam propao.

On suprotstavlja zapadni multikulturalizam sa ruskim imperijalnim modelom, takođe multikulturalnom državom, ali koja zavisi od ruskog naroda i ruske kulture koji su predstavljeni kao nešto superiorniji u odnosu na etničke manjine koje žive u Rusiji.

Treći Putinov omiljeni narativ je sveta žrtva ruskog (ili sovjetskog) naroda u Drugom svetskom ratu, koju on obično suprotstavlja izdaji i licemerju Zapada.

Ovde se njegove ideje o veličini Rusije prepliću sa njegovim narativom o tome da je zemlja „opkoljena tvrđava“.

Ova uverenja čine sistem koji omogućava analitičarima da bolje razumeju zašto Putin negira suverenitet i nezavisnost Ukrajine. On je izneo svoje stavove u članku iz 2021. o onome što on vidi kao jedinstvo ruskog i ukrajinskog naroda i tvrdio da Ukrajina u suštini ne zaslužuje državnost.

Pozivajući se na ideje ruskog istoričara i filozofa Ivana Iljina o nacijama koje vode i nacijama koje su vođene Putin Ukrajini dodeljuje potonji status.

Zašto? Zato što je takav poredak stvari u skladu sa njegovim ličnim pogledom na veličinu Rusije.

Konačno, njegovo uverenje da je Rusija okružena neprijateljima ohrabruje se zbog spremnosti Ukrajine da pobegne od uticaja Rusije i približi se Evropi i Sjedinjenim Državama, što Putin vidi kao zaveru koju je stvorio podmukli Zapad.

Nema dobrih rešenja

Šta se može zaključiti iz Putinovih uverenja o Rusiji i svetu?

Rat je, sa Putinove tačke gledišta, apsolutno opravdan. On to vidi kao civilizacijski rat između Rusije i Zapada.

Ako Putin sebe vidi kao istorijsku ličnost u rangu sa Petrom Velikim, razmišljajući o vekovima, onda bi se potrudio da sačuva takvu zabludu.

S jedne strane, malo je verovatno da će rizikovati sve i pogrešiti, ući u istoriju kao propali vladar.

S druge strane, malo je toga što ne bi učinio da potvrdi svoje pravo na superiornost, a ruski nuklearni arsenal mu nudi odličnu polugu da to učini.

Šta ovo znači za politiku?

Danas, posle dve godine rata u Ukrajini  punog obima (iako je ruska invazija na ovu zemlju počela 2014.), posle stotina hiljada mrtvih i ranjenih, miliona izbeglica i višemilionskih šteta, Zapad se suočava sa tri osnovna scenarija.

Jedan je da se poveća vojna pomoć Ukrajini do nivoa koji će joj omogućiti da se efikasnije bori protiv Rusije i, u idealnom slučaju, da povrati sve okupirane teritorije.

Druga je rat iscrpljivanja, usitnjavanje života i resursa i nada da će se vremenom odnos snaga promeniti u korist Ukrajine.

Treće je prisiljavanje obe strane za pregovarački sto.

Drugi scenario se pokazao kao najrealniji.

Zapadne nacije nisu spremne da rizikuju sopstvenu bezbednost samo da bi povratile pravdu ili izrazile zahvalnost Ukrajini što je obuzdala rusku ofanzivu, čak i ako bi to želele.

Treći scenario je mnogo manje realističan, a prvi je praktično nemoguć.

Kreatori politike koji se i dalje nadaju da se može postići dogovor sa Putinom, pošto je on navodno pragmatičar, trebalo bi da pročitaju njegove istorijske eseje i ažuriraju svoja uverenja.

Putinovo iskustvo otkriva ozbiljan problem posvećenosti, dok njegov izokrenuti pogled na istoriju naglašava osećaj superiornosti.

Što se tiče Zelenskog, čini se da savršeno razume svoju dilemu: sve dok značajan deo ukrajinskog naroda ne pokaže spremnost za pregovore, on će se zalagati za svoj mirovni plan od 10 tačaka koji podrazumeva potpuno povlačenje Rusije iz zemlje i razne bezbednosne garancije.

Možda neočekivani faktor može da razbije trenutni monotoni rat – preokret događaja koji će promeniti odnos snaga u samoj Rusiji.

Treba se nadati da će rusko civilno društvo i preostale opozicione grupe postati takav faktor, posebno imajući u vidu šok izazvan smrću Alekseja Navaljnog.

Možda je to mala nada, ali nada uvek umire poslednja.