Foto: FoNet/APVeoma mali broj ljudi koji su na izborima 2020. glasali za predsednika SAD Donalda Trampa su plutokrate koje su se okoristile od smanjenja poreza koje su uveli on i republikanci u Kongresu, ili su to čak oni koji nastoje da budu plutokrate, a koji se mogu nadati da će se od toga okoristiti u budućnosti.
Pojedini Trampovi birači su nesumnjivo veoma usredsređeni na imenovanje sudija iz redova desnice u federalnom sudu. Ali su mnogi među 74 miliona koji su glasali za Trampa to učinili iz drugih razloga.
Međutim, jedan razlog koji većina njih deli jeste taj što je Tramp predsednikovao tokom perioda kada je američka ekonomija donosila pozamašna povećanja plate za tipično američko domaćinstvo.
Pre pandemije kovida 19 i potpunog neuspeha Trampove administracije da njome upravlja, plate u SAD su rasle brže nego u bilo kojem drugom periodu od kada je Bil Klinton bio predsednik.
Ako američka ekonomija ne uspe da donese slična povećanja plate tokom naredne četiri godine, onih 74 miliona ljudi (a verovatno i više) će primetiti razliku i 2024. će glasati za Trampa (ako se bude ponovo kandidovao) ili nekog drugog trampovskog republikanca, kao što je senator iz Arkanzasa Tom Koton ili senator iz Misurija Džoš Holi.
Poređenja radi, vredno je upamtiti koliko je period od 2000. do 2015. bio užasan za američke prihode. Dok je realni medijalni prihod domaćinstva (usklađen sa inflacijom) 2000. iznosio 62.500 dolara, 2011. je iznosio samo 57.000.
Samo je 2016, poslednje godine Baraka Obame na funkciji, realni medijalni prihod domaćinstva premašio svoj klimaks iz 2000. I samo su tokom prve tri godine Trampovog predsednikovanja prihodi nastavili da beleže dovoljno snažan rast da premaše prethodni vrhunac. Godine 2019. medijalni prihod domaćinstva se približavao 69.000 dolara, što je više od 20 odsto više u odnosu na najnižu tačku posle Velike recesije i deset odsto više u odnosu na prethodni klimaks tokom Klintonove ere.
Šta objašnjava ove trendove? Prvo, između 2001. i 2016. američka vlada nije isticala potrebu za uspostavljanjem ekonomije „visokog pritiska“ s niskom nezaposlenošću i visokim privrednim rastom koja eliminiše manjak ekonomske potražnje, što je ono što je potrebno da bi došlo do ogromnih povećanja plate za tipične radnike.
Godine 2010. kada je Obamina administracija započela suštinski deo mera štednje, povratak zaposlenosti na normalne nivoe je učinila manje važnim zarad težnji ka smanjenju potrošnje i fiskalnoj konsolidaciji.
Ekonomija SAD se sve do kraja 2019, punih deset godina posle dna poslovnog ciklusa zbog Velike recesije, neće vratiti bilo čemu što je približno potpunoj zaposlenosti. A ipak, danas se ponovo može čuti „pesma sirena“ o merama štednje. Sve više komentatora tvrdi da gotovo nulte kamatne stope nisu prirodne i da je potrebno značajno smanjiti deficit.
Iako „fiskalni jastrebovi“ priznaju da finansiranje deficita i duga trenutno nije problem, oni brinu da bi se situacija svakog trenutka mogla promeniti. Kamatne stope bi se iznenada mogle promeniti i početi da naglo rastu ako psihologija investitora pretrpi jednu od svojih iznenadnih promena. Rezultat je to što ćemo biti u velikoj nevolji ako sada ne preduzmemo korake da smanjimo deficit.
Godine 2012. Lorens Samers, koji tada tek što je završio s funkcijom direktora američkog Nacionalnog ekonomskog saveta, i ja smo pokušali da upozorimo političke odlučioce na grešku u ovakvom načinu razmišljanja. Nismo uspeli jer se već bio učvrstio opšti stav o onome što visoko kvalitetni ekonomisti navodno misle (što je drugačije od onoga što stvarno misle). Politički odlučioci su usvojili samo jednu od dve lekcije koje smo istakli – naime, finansiranje duga nije problem dok god je potražnja za bezbednim aktivama velika, pošto će to održavati kamatne stope Trezora niskim.
Važnija lekcija koja još nije prihvaćena jeste da u ekonomiji koja je u dubokoj depresiji zajmovi i trošenje države podstiče kratkoročni i dugoročni prosperitet zemlje i tako povećava fiskalni kapacitet više nego što povećava teret duga. U takvim uslovima veći deficiti dovode do smanjenja odnosa duga i fiskalnog kapaciteta, a ne do povećanja. A to je tako bez obzira da li su kamatne stope visoke ili niske.
Svaki ekonomski cilj koji ima veze sa prosperitetom a kojem teže politički odlučioci, bez obzira da li se odnosi na produktivnost, dugoročnu zaposlenost ili na nivoe prihoda – biće lakše ostvariti u ekonomiji „visokog pritiska“ s niskom nezaposlenošću i visokim privrednim rastom. Ako nas politički uspesi i neuspesi prethodne generacije bilo čemu uče, onda je to da su ekspanzionistička fiskalna i monetarna politika i dalje među najmoćnijim oruđem koje imamo za tu svrhu.
Autor je bivši pomoćnik zamenika sekretara američkog Trezora. Sada je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju i saradnik u Nacionalnom birou za ekonomsko istraživanje
Copyright: Project Syndicate, 2020.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
