Opasan politički brak Nemačke

… njena sestrinska bavarska stranka Hrišćansko-socijalna unija (CSU) i Socijaldemokratska partija (SPD). Ali malo je razloga za slavlje.

Nemačka je izdržala gotovo šest meseci rukovođenje prelazne vlade (najduže u istoriji Savezne Republike), propali koalicioni sporazum, nedelje iscrpljujućih pregovora, bolna unutarpartijska gunđanja i dosta političkog egoizma. Štaviše, nedavno sprovedena anketa zadala je još jedan udarac SPD-u, ukazujući da kada bi izbori bili održani danas, stranku bi nadmašila ekstremno desna Alternativa za Nemačku (AfD).

Dodajmo tome aktuelni uspon desnice u Evropi (za šta su najnoviji primer izbori u Italiji) i opasnost od trgovinskog rata sa Sjedinjenim Državama i – nova nemačka velika koalicija odiše očajem.

Nemačka velika koalicija, treća u karijeri kancelarke Merkel, predstavlja brak iz koristi – bez ljubavi, uglavnom nedopadljiv i lišen svake sveobuhvatne vizije. To je dobar ishod za kratkoročnu stabilnost Nemačke, naročito u pogledu Evrope. Ali, to je neizvestan ishod na duže staze s obzirom na znatan politički prtljag koalicije i loš je ishod za demokratiju.

Možda bi moglo tvrditi da je dobro za demokratiju to što se koalicija Merkelove smanjila. Pošto Vladine stranke kontrolišu jedva nešto više od polovine Bundestaga, više ne nadjačavaju opoziciju, zbog čega ona postaje nebitna. Problem je što je sada najveća poziciona stranka populistička AfD.

Štaviše, broj mandata u Bundestagu koji pripadaju opozicionim partijama koje su samo polulojalne liberalnoj demokratiji – AfD-u i njenom levičarskom pandanu Die Linke (Levica) – sada se približava četvrtini. Još od vremena Vajmarske Republike nijedna ekstremno desničarska partija nije bila najveća opoziciona snaga niti su antiliberalne snage kontrolisale toliko veliki udeo poslaničkih mesta u Bundestagu.

Neliberalni rezultat je direktna posledica SPD-a u Vladi Merkelove. Da je SPD ostala u opoziciji kao što je obećala nakon lošeg izbornog rezultata, mogla bi da provede četiri godine obnavljajući bazu i članstvo, istovremeno delujući kao snažan izazivač i Merkelove i desnih i levih populista. Manjinska vlada CDU/CSU pod rukovodstvom Merkelove bi podrazumevala otvorenu debatu o svim glavnim političkim pitanjima, oživljavajući Bundestag i pokazujući da su partije važne i da velika koalicija nije od suštinskog značaja za napredak.

Umesto toga, Nemačka je dobila Vladu koja će primeniti predodređeni politički paket čiji je sadržaj predstavljen u sporazumu na 170 strana koji je postignut iza zatvorenih vrata – sporazum kojim se obećava manje-više isto. NJeni članovi će se angažovati u svim istim profesionalno osmišljenim i dobro uvežbanim debatama, ritualnom prikazu zakonodavnog procesa koji devalvira parlament jer je ishod unapred određen.

Za Evropu to znači da ne treba očekivati, ni u dobru ni u zlu, neku značajnu promenu u pristupu Nemačke. Francuski predsednik Emanuel Makron neće gledati kako Nemačka pruža ruku da bi s njim radila na reformama Evropske unije iako bi on možda mogao da zgrabi prst ili dva.

Ruku na srce, politički pristup nove velike koalicije će se u nekim aspektima razlikovati od prethodnog. Da bi formirala Vladu, Merkel je udovoljavala SPD-u u važnim pitanjima, uključujući politiku EU i pitanja tržišta rada. Zato je čitav zakonodavni program čiji je nacrt izrađen u koalicionom sporazumu socijaldemokratskiji nego programi ranijih velikih koalicija.

Ali, konačno, Nemačka može da očekuje manje-više isto u skorijoj budućnosti. To će Vladu činiti stabilnom na kratke staze. Ali, to je gozba za populiste i propuštena prilika za demokratiju.

Zapravo, kakvu god stabilnost CDU/CSU i SPD misle da su obezbedili, ima mnogo razloga za brigu gledano na srednje staze. CDU je sve nestrpljiviji s Merkelovom i njenim političkim pristupom. A iako je najveća stranka, ima relativno manji broj funkcija u vladi od SPD-a, pri čemu nijedan ministar iz redova CDU-a nije iz istočne Nemačke, uporišta AfD-a.

Za razliku od CDU-a, čiji će se članovi uskoro osećati razočarano, SPD je ponovo otkrila čari unutrašnje demokratije, koja je otkrila značajnu razjedinjenost između rukovodstva i baze. Kakav god uspeh SPD da postigne igranjem koalicione igre, učestvovanje partije u još jednoj Vladi Merkelove će je koštati sve većeg broja birača s niskim ili srednjim prihodima.

I CDU i SPD trpe smanjenje izborne baze i broja kadrova za rukovodstvo. Obe partije će vremenom postajati sve nestabilnije, što će biti ubrzano njihovim lošim rezultatom na izborima za Evropski parlament 2019, a da ne spominjemo predstojeće državne i lokalne izbore u Nemačkoj.

U međuvremenu, u odsustvu krize koja zahteva političku pažnju, svi problemi i rizici s kojima prethodne koalicione vlade Nemačke nisu uspele da se izbore i dalje će biti ignorisani. U vreme kada je u Evropi toliko potrebno rukovodstvo Nemačke, zemlja je spremna da nastavi da igra pasivnu ulogu.

Do nedavno se sticao utisak da se SPD-u više dopada gubitak na nivou polupobede, kao kada bi neka osoba možda odlučila da je bolje da bude sama nego u mediokritetskom odnosu. Ali izgleda da SPD sada smatra da je biti na vlasti bolje nego biti u opoziciji, bez obzira na cenu. A cena bi mogla da bude baš visoka. Brakovi bez ljubavi mogu da traju, ali se retko dobro završavaju.

Autor je predsednik i profesor sociologije u Školi upravljanja Hertie u Berlinu

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org