„Opasno je za SAD da Izraelu daju blanko ček za napad na Gazu“: Analiza Davida Rotkofa za Dejli bist

Hamas je počinio ogromne, užasne zločine protiv čovečnosti koji zahtevaju odlučan i nepokolebljiv odgovor, piše David Rotkof, izvršni direktor The Rothkopf Group, medijske kompanije koja proizvodi podkaste, za Dejli bist (Daily beast).

Međutim, da li je krajnji cilj Amerike veća bezbednost za narod Izraela, mir i stabilnost u regionu ili pravda za narod Palestine, od suštinskog je značaja da se naša podrška Izraelu ne smatra blanko ček od strane Netanjahuove vlade.

SAD i naši međunarodni saveznici moraju iskoristiti sva sredstva koja su im na raspolaganju da osiguraju da odgovor Izraelaca na zločine Hamasa bude proporcionalan, u skladu sa međunarodnim pravom i, što je najteže, da na kraju prekine krug nasilja koji je izazvao toliko pokolja i tako dugo.

To zauzvrat znači slanje jasne poruke da ćemo se aktivno suprotstaviti ekstremističkoj politici koja će sigurno dovesti do budućeg nasilja bilo od strane Hamasa ili izraelskog rukovodstva.

Kao što smo videli, ekstremisti traže ekstremnu opoziciju. Zbog toga je, na primer, premijer Benjamin Netanjahu rekao da bi više voleo da Hamas bude na čelu Palestinaca – jer njihova radikalna politika „opravdava“ njegovu radikalnu politiku kao odgovor.

Zbog toga se takođe verovalo da Hamas preferira Netanjahua od svojih rivala.

To je ono čemu se Osama bin Laden nadao i postigao 2001. Naša preterana reakcija na napade 11. septembra podstakla je regrutovanje terorista širom Bliskog istoka, nanela neopisivu štetu ugledu Amerike širom sveta i učinila Amerikance daleko manje voljnim da podržavaju američke vojne intervencije — bilo u Ukrajini ili na Bliskom istoku.

Vreme je da shvatimo da rešenje za smrt i srčanu bol u Izraelu i na palestinskim teritorijama nije više nasilje, već snaga i stabilnost koja se rađa iz razuma.

Već postoje jasni znaci da Netanjahuova vlada veruje da ponovo može nekažnjeno da deluje u svojim napadima na Gazu.

Oni su već pokrenuli opsadu, prekidajući vodu, struju i hranu u Gazi, što je u suprotnosti sa međunarodnim pravom jer neselektivno naplaćuje danak nedužnim civilima.

Izraelski ministar odbrane Joav Galant nazvao je Hamasove borce „ljudskim životinjama“, nimalo suptilnim načinom dehumanizacije većeg palestinskog stanovništva.

Napadi na Gazu, malu enklavu od 2,2 miliona od kojih su polovina deca, već imasju brutalne žrtve. A pred nama su mnogo mračniji dani.

Kao što su prošle decenije pokazale, odmazda nije strategija. Ne postiže sigurnost. Da jeste, napadi proteklog vikenda ne bi se desili.

Budući da bi Amerika i Amerikanci trebalo da se rukovode našim nacionalnim interesima i našim obavezama prema našim saveznicima, od suštinskog je značaja da prepoznamo da je naša prva dužnost prema našim osnovnim vrednostima – vrednostima koje mnogi od nas povezuju sa regionom sveta u kojem se trenutno nalazi vode se borbe.

Služeći našim vrednostima, a ne formalnim vezama sa stranim vladama ili retorici saveza ili čak onome što osećamo u svojim srcima u žaru trenutka, najbolje ćemo unaprediti naše dugoročne ciljeve mira i pravde.

Iako te ideje mogu izgledati dovoljno jednostavne, da bismo ih sproveli moramo priznati da smo ih predugo ignorisali.

Prečesto su politike i akcije Sjedinjenih Država, Izraela i Palestinaca u ovom sukobu bili vođeni drugim opasnijim impulsima. Vreme je da priznamo da je svaki naš narod istorijski cenio živote svog naroda i svojih saveznika ispred života drugih.

Na ovaj ili onaj način, mi smo, bilo eksplicitno ili implicitno, našim postupcima prihvatili vrstu dehumanizacije naših protivnika ili rivala – na isti način na koji je sramno prihvatio izraelski ministar odbrane.

Upravo su te perverzne racionalizacije tokom rata u Gazi 2014. dovele do toga da je ubijen 2.251 Palestinac, od kojih se za polovinu verovalo da su civili, a 551 deca.

U tom sukobu poginulo je 66 izraelskih vojnika i pet civila. Kako će se ta matematika sama snaći ovog puta?

Gubitak najmanje 900 Izraelaca besmisleno ubijenih 7. oktobra je šokantan. Pa ipak, gubitak skoro polovine tog broja Palestinaca u poslednjih nekoliko godina (pre ovog rata) u nasilju na Zapadnoj obali jedva da je registrovan kod mnogih u političkim krugovima SAD.

Šok od napada može biti veći, ali slomljeno srce, gubitak za porodice i šteta za dušu regiona bili su podjednako veliki u oba slučaja.

Skoro 3.000 ljudi koji su poginuli 11. septembra nisu vredeli toliko da je zločin nad njima opravdavao ubijanje čak 600.000 Iračana u našem pogrešnom ratu protiv te zemlje.

Ne postoji formula po kojoj smrt nevinih Palestinaca opravdava smrt nevinih Izraelaca ili obrnuto.

U prošlosti, kada je došlo do ovakvih buktinja u ciklusu nasilja, Sjedinjene Države su sledile politiku koja se, prema rečima jednog bivšeg izraelskog diplomate, svodila na „24 sata ili dan ili dva izjave solidarnosti praćene davanjem Izraelci otprilike 96 sati da urade sve što smatraju da moraju, nakon čega su usledili pozivi na uzdržanost“.

Ali ne samo da je taj pristup pogrešan jer ne funkcioniše, već je pogrešan jer implicitno prihvata ideju da naši prijatelji imaju pravo na malo preterivanja jer su njihovi životi vredniji od života njihovih napadača.

Ta greška se zatim pogoršava kada američka vlada nastavi da podržava i finansira Izrael – čak i kada vlada poput Netanjahuove stupa na dužnost sa namerom da produbi aparthejd u toj zemlji, nezakonito zauzme više naselja, uništi ionako poljuljanu demokratiju u toj zemlji, sprovodi brutalnu rasističku politiku, i čineći to po nalogu kabineta koji uključuje ljude koje su izraelski sudovi zaista osudili za terorizam.

Naš neuspeh da pošaljemo jasnu poruku Izraelcima da je pripajanje veće teritorije, produbljivanje aparthejda i činjenje ili tolerisanje zločina nad Palestincima – posebno naš neuspeh da pratimo takve akcije konkretnim koracima poput uskraćivanja pomoći i materijalne podrške – zapravo doprinelo požaru koji ove nedelje je pokrenuta u Izraelu i Gazi.

Iako je potpuno ispravno da zloupotrebe Netanjahuove vlade ne opravdavaju masovno klanje i kidnapovanje nedužnih izraelskih civila, takođe je sigurno tačno da su te zloupotrebe pomogle stvaranju tenzija koje su dovele do tih zločina.

Kao što je takođe verovatno tačno da bi izraelsko-saudijski sporazum o „normalizaciji“ učinio malo da se isprave nepravde počinjene protiv Palestinaca, pomogao je da se postavi teren za napade.

Baš kao što je tačno da je Iran bez sumnje podržao napade jer bi destabilizovali Izrael i možda poremetili taj sporazum o normalizaciji koji vide kao pretnju.

Kao što je takođe bilo tačno – a moramo zapamtiti da sve ove stvari mogu biti i jesu – da su teroristi Hamasa koji su izveli napad bili krivi za monstruozne zločine i da moraju da odgovaraju.

Lekcija koja proizilazi iz razumevanja gore navedenog je da SAD gledaju na drugu stranu kada je Izrael bio kriv za prekomerno ubistvo u prošlosti – naša tradicija da im dozvoljavamo da ubijaju ili nanose patnju Palestincima sve dok je bila dovoljno spora da ne privuče naslove u Sjedinjenim Državama — pomogla nam je da dođemo tamo gde jesmo.

Trebamo li im sada, usred razumljivo uzavrelih emocija ovog trenutka, dozvoliti da ponovo slede ove obrasce, znamo kuda će to dovesti.

Oni mogu da ubiju vođe Hamasa. Ali novi lideri će se pojaviti, novi radikali će se roditi iz ruševina Gaze.

I moramo priznati da je to u određenoj meri upravo ono što ekstremisti zaduženi za izraelsku vladu traže, jer to opravdava njihov ekstremizam. I to je ono na šta lideri Hamasa računaju.

Proteklih osam decenija su ubedljivo dokazali da nema vojnih rešenja za izraelsko-palestinsko pitanje. Takođe su dokazali da nijedna druga država u regionu neće istupiti da pomogne u rešavanju tog problema.

Što znači da se može rešiti samo kada obe strane ponovo prihvate i osnaže vlade da traže politička rešenja.

Izgleda da je to daleko. Ali jedan od načina na koji se to može učiniti realnijim je ako SAD, naši saveznici, druge nacije kojima je stalo, iskoriste ekonomski i politički pritisak koji im je na raspolaganju da kažu da nećemo tolerisati ili pomoći da na bilo koji način podrže zloupotrebe prošlost.

Ako Hamas napadne Izraelce, oni i njihovi sponzori će biti i treba da budu meta i mi treba da aktivno podržimo da oni plate punu cenu koju međunarodno pravo dozvoljava.

Po istom principu, međutim, ako Izraelci oduzmu prava ili živote Palestinaca, trebalo bi da dovedu do obustave priliva pomoći.

Ako ekstremisti budu ovlašćeni, mi ćemo sa njima raditi kako to nalažu praktični razlozi, ali ne treba da ih podržavamo ni na koji način.

Dalje, ako se traže politička rešenja, takođe bi trebalo da se obavežemo da mobilišemo resurse vodećih svetskih nacija kako bismo pomogli da nagradimo one koji su stvarni mirotvorci i da investiramo u bilo koji mir koji sledi.

U svetlu zverstava, teško je biti racionalan. Ali neuspeh racionalnosti upravo u ovakvim trenucima dovodi do budućih zverstava.

To ne pomaže izraelskom narodu, niti unapređuje interese SAD da „pokažu solidarnost“ podržavanjem, odbranom ili čak jednostavno tolerisanjem loših dela ili instikata najnesposobnije, najkorumpiranije i najpodle vlade u istoriji Izraela.

Takva pozicija obeščašćuje žrtve Hamasa i ostatak naroda Izraela ako zločine spoji sa više zločina koji čine besmislenije krvoproliće verovatnijim.

Stajati uz Izrael, u stvari, znači i podržavanje nasilnih ciljanih akcija protiv Hamasovih terorista odgovornih za mučne užase proteklog vikenda i zauzimanje stava protiv akcija izraelske vlade koje čine mir manje verovatnim.

U stvari, pošto samo političko rešenje koje palestinskom narodu daje puno pravo na samoopredeljenje daje Izraelu stvarnu sigurnost, stajati uz narod Izraela znači stajati uz narod Palestine — i, s obzirom na njihovu dosadašnju evidenciju, protiv oba vlade Hamasa i Netanjahua, zaključuje Rotkof.