Orban i Gruzijski san – po čemu su slični režimi u Budimpešti i Tbilisiju

Podrška je stigla u momentu kada većina zapadnih zemalja dovodi u pitanje legimititet izbora, a desetine hiljada Gruzijaca protestuje na ulicama iz istog razloga.

Orbanova brza čestitka potvrdila je njegovu povezanost sa vlastima u Gruziji, piše VOA.

Čestitam izbornu pobedu premijeru. Vidim da se niko ne usuđuje da dovede u pitanje da su izbori bili slobodni i demokratski“.

Za mnoge poznavaoce prilika, ovo savezništvo nije iznenađujuće. Lideri Mađarske i Gruzije vladaju sa autoritarnim tendencijama, kaže Irakli Porčkidze, saradnik gruzijskog Instituta za strateške studije.

„Tako međusobno jačaju pozicije“, ocenjuje on za Glas Amerike.

Orbanova entuzijastična podrška partiji Gruzijski san je u suprotnosti sa stavom Evropske unije, koja je iskazala zabrinutost zbog potencijalnih malverzacija na izborima. EU je jasno stavila do znanja da Orban ne govori u njeno ime.

Analitičari kažu da savezništvo Orbana sa gruzijskom vladajućom strankom nije zasnovano na ideologiji, več obostranoj koristi.

Aka Zaruka, glavni urednik Realpolitika, njihov odnos za Glas Amerike opisuje kao „brak dvojice autokrata iz interesa“.

Mađarska je navodno lobirala protiv sankcija EU za lidere Gruzije i pritiskala Brisel da Tbilisiju da status kandidata pred izbore.

Orban je 2012. godine, međutim, stajao uz sadašnjeg glavnog protivnika gruzijskih vlasti, a nekadašnjeg predsednika te države Mihaila Sakašvilija.

„Kao vaš mađarski prijatelj, kažem vam, nemojte se povlačiti. Želim da apelujem na vas da nastavite putem evro-atlantskih integracija“, rekao je Orban dok je stajao pored Sakašviliija u oktobru 2012. godine. Međutim, Sakašvili je tada izgubio izbore, a na vlast je došao Gruzijski san.

„To je bio neki drugi Orban“, kaže za Glas Amerike Dalibor Rohac iz Američkog entreprajz instituta.

Kada je Rusija napala Ukrajinu, EU i NATO članice kritikovale su Orbana zbog održavanja prijateljskih veza sa Rusijom – što je radila i gruzijska vlast.

Mađarska je, pod Orbanovim vođstvom, postala primer za gruzijske lidere kako da učvrste vlast dok se prikazuju kao demokrate, kaže Zaruka.

„Daju lekcije bivšem premijeru Bidzini Ivanišviliju i njegovoj stranci Gruzijski san kako da kontrolišu civilno društvo i uspostave ono što se u političkoj nauci naziva kompetitivnim autoritarizmom“, ocenjuje Zaruka.

O vezama gruzijske vladajuće stranke i Rusije dugo se priča, a Rohac čak Gruzijski san naziva „ruskom petom kolonom“, i ističe da je sve češča percepcija da lideri Gruzije stoje uz Moskvu.

„Gruzijski san je politička snaga koja je uvukla zemlju pod ruski, i nešto manje kineski uticaj. Viktor Orban, od svoje transformacije 2010. godine, isto to radi sa Mađarskom“, kaže Rohac.

Proruski narativ je preoblikovao gruzijsku političku scenu, slično kao što je bilo u Mađarskoj pod Orbanom. Obe vlade sebe postavljaju kao izazivače zapadnom liberalizmu, i ponavljaju glavne poruke iz Kremlja kako bi dobile podršku domaće javnosti. Obe zemlje su donele zakone o stranim agentima nalik na ruski, koji cilja na organizacije finansirane iz inostranstva – što se vidi kao taktika za ućutkivanje opozicije.

„Međusobno se kopiraju kada je reč o izborima. Neprijateljski su nastrojeni prema drugačijem mišljenju, bilo da dolazi od opozicije, medija ili civilnog društva“, kaže Porčkidze.

Ipak, razlike su značajne. Mađarska je članica EU i NATO-a, što znači da uživa određeni stepen zaštite.

„Mnogo je opasnije za društvo u Gruziji da prati ovakve tendencije, nego za društvo u Mađarskoj“, upozorava Zaruka.

I Mađarska i Gruzija su iskusile rusku agresiju – Mađarska tokom sovjetskog obračuna 1956, a Gruzija tokom devedesetih i 2008. godine kada su ruske trupe okupirale 20 odsto njene teritorije. Obe zemlje su od tada podgrevale ove strahove i upozoravale na potencijalnu pretnju Rusije ako izgube vlast.

„Eksploatišu traumu od ruske agresije“, kaže Zaruka i dodaje da je reč o „političkoj tehnologiji“.

Orbanova stranka Fides i Gruzijski san se koriste anti-zapadnim narativima koji su privukli pažnju širom Evrope. Retorika je često usmerena na to da se Zapad prikaže kao dekadentan i sklon propadanju – i ta priča ima uporište u ruskoj propagandi.

„Postoji zajednički činilac ruske propagande, Gruzijskog sna i Orbana – da je Zapad dekandentan i da te zemlje treba da računaju na nekog drugog, a ne na Zapad“, ističe Rohac.

Anti-zapadni sentiment često prati priča o „tradicionalnim vrednostima“, protivljenju LGBTQ pravima i to je taktika namenjena domaćoj javnosti, napominje Rohac.

„Za Orbana je najvažnije da ostane na vlasti. To nekad zahteva da bude protiv LGBTQ prava. Isto radi i Gruzijski san. Ne verujem da to zaista održava njihov kulturološki konzervativizam“, smatra Rohac.

Zaključuje da je manjak koherentne stragegije Zapada u post-sovjetskoj prostoru doprineo usponu lidera kao što je Orban.

„Zapad više nije atraktivan kao što je bio u unipolarnim trenucima 1990-ih i 2000-ih“.