Oružje sa Balkana u Ukrajini: Kako je ruska invazija podelila region?

Balkanski vojno-industrijski kompleks, poznat po svojoj sposobnosti da proizvodi i NATO i sovjetsku standardnu municiju, došao je u fokus zbog svog potencijala da snabdeva Ukrajinu i Zapad preko potrebnim oružjem po relativno niskim cenama.

To je dovelo do presecanja nekih tradicionalnih saveza, piše u analizi za CEPA.org Omar Memišević, saradnik u Strateškoj analizi sa fokusom na strani maligni uticaj na Zapadnom Balkanu.

Memišević navodi primer Srbije, koja ima bliske veze sa Rusijom i koja se često angažuje u performativnim pro-kremljskim akcijama – u maju je imenovala dve osobe pod sankcijama SAD u vladu, a ipak je od ruske invazije punog obima na Ukrajinu 2022. prodala oružje Ukrajini u vrednosti od oko 800 miliona dolara.

Kompanije koje prodaju ovu municiju su u državnom vlasništvu.

Nakon Hladnog rata, bivši komunistički režimi su imali za cilj da stvore jake vojske i uložili su značajna sredstva u kompanije kako bi zadovoljili svoje potrebe.

To znači da je region bogat znanjem i infrastrukturom potrebnom za proizvodnju artiljerijskih granata, municije za malokalibarsko oružje, vozila i druge materijale koji Ukrajini očajnički trebaju.

Bosna i Hercegovina je regionalni lider u odbrambenoj proizvodnji, a prate je Srbija i Albanija.

U tom smislu, kompanije poput bosanskog Binasa, Igmana ili Pretisa i BNT-a i srpskog Jugoimporta, Krušika i drugih, dominiraju domaćim i regionalnim tržištem.

To su firme sa najvećim potencijalom za saradnju sa Ukrajinom, zbog svoje dominacije na tržištima i činjenice da proizvode oružje sovjetskog standarda.

Bosna je, kao i Srbija, zabranila izvoz u ratna područja ili je zahtevala sertifikate krajnjeg korisnika da bi se prodaja završila.

Ali uprkos zakonskim preprekama, minobacači i artiljerijske granate napravljene u obe zemlje korišćene su u Ukrajini kao rezultat prodaje trećim licima ili putem direktnih (ali tajnih) donacija.

U slučaju Bosne to je urađeno preko turskih, kanadskih i slovačkih kompanija, dok je srpsko oružje prošlo kroz domaće i turske poslove.

Nešto od toga je urađeno kroz češku inicijativu, koja sada u Ukrajinu šalje čak 100.000 granata mesečno, dok je deo poslat prodajom privatnim kompanijama.

Saznao sam da su se sastanci u vezi sa takvom prodajom organizovali sa bosanskim kompanijama kao što je Pretis, proizvođačem artiljerijskih granata, ali detalje o prodaji kao što su cena i narudžbine nisu javni.

Nasuprot tome, Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija, tri zemlje članice NATO-a u regionu, donirale su svoje zastarelo oružje iz doba Hladnog rata, od kojih je neko prvobitno kupljeno od Ukrajine kasnih 1990-ih.

Uprkos rastućem tržištu i prodaji, postoje složeni izazovi vezani za vlasničke strukture i šire geopolitičke odnose u regionu.

Najvažniji među njima su unutrašnji odnosi u Bosni i Hercegovini, gde je entitet Republika srpska poznat po svojoj proruskoj politici i ima rukovodstvo koje se redovno sastaje sa Vladimirom Putinom.

Dok kompanije van Republike Srpske proizvode granate i artiljerijska sredstva koje smo videli u Ukrajini, odbrambene kompanije Republike Srpske gotovo isključivo rade na održavanju i remontu sistema protivvazdušne odbrane i mlaznjaka iz sovjetskog doba.

Već nekoliko godina njihovi glavni kupci su kompanije iz Srbije i Ministarstvo odbrane Srbije.

Ovo je navelo vladu Republike Srpske da prenese vlasništvo na Vladu Srbije ili srpski oružani konglomerat Jugoimport, izazivajući zabrinutost da je strateška industrija ostala otvorena za ruski uticaj i investicije.

Srbija je i dalje jedna od retkih zemalja u Evropi koja je bliža Kremlju nego Zapadu i nije sankcionisala Rusiju zbog njenih akcija u Ukrajini.

U praksi, to znači da ruski državljani povezani sa režimom u Moskvi mogu slobodno da posluju u Srbiji, i to čine u više od 7.000 novih kompanija, od kojih su neke sankcionisane od strane američkog OFAC-a zbog zaobilaženja sankcija Rusiji.

Efekat ruskog rata protiv Ukrajine osetio se u porastu antizapadnih kampanja dezinformacija, ruskoj podršci onima koji potkopavaju demokratske procese, tu su i izazovi regionalnoj bezbednosti i potrebi da se odupre zlonamernom stranom uticaju.

Dok je Zapad stao iza Kijeva, uveo set ekonomskih i političkih sankcija protiv Rusije, uz finansijsku i vojnu pomoć Ukrajini, podele su isplivale na površinu u državama zapadnog Balkana: Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu, Severnoj Makedoniji i Srbiji.

To se najbolje videlo u neuspehu nekih da uvedu sankcije Rusiji i masovnim protestima u Beogradu u znak podrške ratu Vladimira Putina.

Napad Moskve na Ukrajinu, u kombinaciji sa njenim hibridnim aktivnostima u regionu, takođe je izazvao unutrašnje političke podele u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.

Crna Gora, međutim, zajedno sa Severnom Makedonijom i Albanijom, još dve članice NATO-a iz regiona, pridružile su se alijansi u osudi invazije.

Ove tri zemlje su takođe obećale vojnu podršku Ukrajini i podršku njenom članstvu u Evropskoj uniji.

Položaj Kosova bio je posebno izazovan, pošto su bilateralni odnosi zemlje (ne priznaju je sve države EU) ometali značajniju podršku Ukrajini na međunarodnim forumima, ali su joj omogućili da postane deo drugih mehanizama pomoći, kao što je operacija Interflek predvođena Britanijom kao i prihvatanje oko 5.000 ukrajinskih izbeglica 2023.