Foto: Screenshot Youtube/Al Jazeera BalkansŽivot u društvu i sistemu koji ne voli različitosti, gde je tabu tema biti drugačiji, Ismaila Zulfića iz Zenice ne sprečava da iz dana u dan razbija predrasude i etikete koje bh. društvo ima, ne samo prema osobama s invaliditetom već prema svim atipičnim osobama.
Njegova ličnost donosi priču koja ne stavlja probleme u prvi plan, već daje rešenja koja služe kao lekcije za bolju i zdraviju budućnost svakog pojedinca u ovom surovom društvu. Ličnost ovog osmogodišnjeg dečaka najbolje bi dočarali kada bi to povezali sa superherojima iz stripova, onim najkarakterističnijim o kojima se danas prave filmovi, piše Radio Slobodna Evropa. Ovaj superheroj je borac za inkluzivno društvo, još uvek je mlad da bi znao kako je svaki njegov uspeh bitan udarac u toj borbi. On je inspiracija za sve ljude širom sveta, odrasle i decu koji ga poznaju ili su čuli za njega.
Supermoći – upornost, energija, ljubav
U opštem padu sistema vrednosti rađaju se novi heroji koji nas uče boljem i drugačijem od onoga što današnje bosanskohercegovačko društvo nudi kao parametre. Ismaila sam upoznao 2016. godine. Tada sam snimao priču o njemu. Fascinirala me njegova upornost, energija, ljubav prema svemu što radi. Odlučio sam da ga pratim sve do danas.
Ismail Zulfić odrasta u porodici koja se ne razlikuje mnogo od drugih porodica u Bosni i Hercegovini, gde jedino otac ima posao, a majka je ta koja ostaje kući da se brine o deci. Rođen je bez obe ruke i s deformitetom jednog stopala, a na drugom su mu sastavljeni prsti. Uprkos svemu, on samostalno jede, vozi bicikl i hoverbord, igra igrice, pliva, crta, piše… Dečak koji je pre više od tri godine imao strah od vode, danas nas pre svega oduševljava svojim plivanjem. Nakon samo godinu dana treninga, osvojio je zlatnu medalju u plivanju na Regionalnom takmičenju u Hrvatskoj, od tada se nižu medalje i razna druga priznanja. Zbog tog uspeha za njega je čuo ceo svet, ali u gomili vesti koje mediji plasiraju njegova priča postaje samo senzacija. Ona to nije, ova priča zaslužuje ozbiljan prostor da pokaže kako su pojedinci oni koji menjaju stvari kada sistem zakaže.
Uz Ismaila je mali krug ljudi koji uspevaju, zajedno s njim, u jednom okrutnom okruženju da primene ideju inkluzije kroz praktične primere, s nadom da će narednim generacijama osigurati pravednije i bolje mesto u društvu. Neverovatno je koliko volje, energije, nade i entuzijazma ima u svakom kontaktu i radu s njima.
Njegov otac Ismet kaže da većinu vremena majka Elmina brine o njemu, ona ga je naučila kako da se nosi s propitivanjem dece, kako da to prihvati i odgovori na njihovo pitanje „gde su ti ruke“. Najviše ih boli ponašanje društva i institucija čiji je odnos suprotan svim zakonskim, moralnim i etičkim načelima. Ljudi isključuju atipične osobe iz društva, pravdajući se neznanjem, odsutnošću materijalnih i ljudskih resursa i slično. Zbog takvog odnosa se lako može zaključiti da ne žele da se bave tim, a posebno ne „na uštrb potreba, sposobnosti i znanja druge dece“.
Kada su Ismailovi roditelji odlučili da ga uključe u društvo s ostalom decom i upišu u vrtić, pre nego što su našli one koji će ga prihvatiti, doživeli su najneprijatnije situacije i odbijanje brojnih vrtića u Zenici. Nažalost, ovakav odnos i predrasude okoline za posledicu najčešće imaju izolaciju dece, bez mogućnosti socijalizacije i ostvarivanja temeljnih prava. Društvo takvim odnosom čini decu „nevidljivom“, jer su mnoga u svojim domovima prepuštena samo svojoj porodici. Jedino roditelji i još uvek mali broj pojedinaca preduzimaju korake na podizanju svesti društva kako bi ova deca, kao i sva druga, bila uključena u društvo.
Zagrljaj Sindibada
Pozitivan uticaj na Ismaila u njegovom razvoju imala je vaspitačica jedinog vrtića koji je Ismaila prihvatio. Nisveta Kozlić, odigrala je glavnu ulogu, pripremivši decu u vrtiću na situaciju u kojoj se nalazi Ismail, ali i njega samog na novo okruženje. Sve to je postigla pričom o leptiru bez krila.
„Upoznavanje dece, grupe u koju je Ismail trebalo da dođe započelo je pričom ‘Leptir’ koja je imala za cilj da približi deci pojam nečijeg fizičkog nedostatka. Decu sam podstakla da kroz priču pre svega zavole leptira ističući njegove pozitivne osobine, a one su: plemenitost, dobrota, velikodušnost, inteligencija, brzina…. a na samom kraju sam pomenula nedostatak krila. Nakon priče decu sam informisala da će i oni dobiti jednog druga koji liči na leptira iz priče i da će morati da mu pomognu u nekim aktivnostima. Priču sam napisala u jednom periodu kada sam donosila važnu odluku, a odluka je bila da li odgovoriti na ovaj izazov pozitivno ili negativno. Ja sam ipak odlučila da dam sve od sebe i da pokušam. U početku je bio jedan uplašeni Ismail i još uplašenija učiteljica, koja je svoje strahove potpirivala najvećim pitanjem ‘Šta ako pogrešim?’. Ali kad imate podsticajno okruženje i pravi tim, onda sve bude mnogo lakše nego što ste mislili.“
Ustanova se potrudila i pružila joj potrebnu stručnu pomoć, te je oformila tim za savetovanje i pomoć u kreiranju individualnog plana. Praćenjem dečakovog razvoja, ali i procenom sposobnosti i veština uočavali su koja su to razvojna područja u kojima je dečaku bila potrebna podrška. Pre svega, reč je o socioemocionalnom razvoju gde se delovalo na dva načina.
“Jedanput nedeljno svi smo skidali čarapice i radili nešto nogama, ustima i drugim delovima tela, slikali, crtali i sl. U ovim aktivnostima je dečak prednjačio u odnosu na vršnjake pa su iste aktivnosti doprinosile razvoju pozitivne slike o sebi, ali i boljem razumevanju vršnjaka sa kojim poteškoćama se njihov drug suočava svakodnevno. Dečak je takođe imao svakodnevnu podršku vršnjaka na način da je svakog dana prema ustaljenom redu imao pomoćnika koji mu je pomagao da uradi ono što on ne može samostalno, skine jaknu, zakopča je i sl. Time se kod dece stvarao osećaj važnosti, odgovornosti, ali je i meni posao time olakšan.“
Priču o Ismailu Zulfiću u celosti možete da pročitate na portalu Radija Slobodna Evropa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
