Osuda politike unilateralizma

Na šarenolikom skupu, 18. po redu samitu nesvrstanih država koji tek što je završen u prestonici Azerbejdžana, Bakuu, našli su se venecuelanski predsednik Maduro, iranski lider Rohani, brojni predsednici vlada i mnogi ministri inostranih poslova, koji su predstavljali 120 država, članica pokreta, 17 država posmatrača, 14 država gostiju (među kojima SAD i Velika Britanija, ali ne Francuska, Italija, Belgija), brojne međunarodne organizacije, raspravljalo se puna dva dana o pitanjima koja muče te države, ali i svet iz njihove perspektive.

Bio je to skup sveta sukoba, sporova, siromaštva i problema, za razliku od skupova „sveta blagostanja“, ali na kojem je mogla da se vidi celovitija i realnija slika današnjeg sveta.

Skupovi, naravno, imaju politički, ali još više psihološki i moralni značaj, jer te zemlje žele da budu zajedno i sa drugima, od kojih mogu da očekuju moralnu podršku i ohrabrenje, da nađu sagovornike koji ih razumeju, podržavaju i koji su spremni za solidarnost. To je dimenzija koja svetu i dalje nedostaje i to je objašnjenje neočekivane dugovečnosti ovih okupljanja.

Ovaj skup bio je naravno, manjeg kalibra, nego što je bio beogradski pre 30 godina, kada su u Beograd stigla tačno 102 šefa država ili vlada, ali sama činjenica da je pokret uopšte opstao i da je još povećao broj članica, fenomen je koji sam po sebi zaslužuje pažnju, daleko snažniju od potcenjivačkih ocena koje se povremeno čuju.

Ministar spoljnih poslova Srbije, koji je učestvovao na konferenciji, rekao je da je Srbija „ponosna na istorijske prijateljske veze sa državama Pokreta“ i da želi da „nastavi produbljivanje i intenziviranje političke, ekonomske i kulturno-prosvetne saradnje, kao i zajedničke napore na podršci multilateralizmu i globalnom poretku zasnovanom na poštovanju međunarodnog prava“, podsećajući učesnike da je bivša Jugoslavija bila jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, kao i da je Prvi samit nesvrstanih bio održan u Beogradu 1961.

To je naišlo na odjek među drugim učesnicima, od kojih je više njih u svojim govorima izdvojilo ulogu Jugoslavije, Beograda i Tita u stvaranju i održavanju ideje i politike nesvrstanosti, a takođe podsetilo da će se tokom predsedavanja Azerbejdžana obeležiti 60 godina od održavanja Prve konferencije nesvrstanih 1961. u Beogradu.

Od pitanja pažnje vrednih može da se izdvoji odlučnost da se pitanja bezbednosti zamene problemima održivog razvoja, da se nastave napori u stvaranju pravednog ekonomskog poretka, da se klimatskim promenama da značaj kakav zaslužuju, uveća briga o snabdevanju planete vodom, postavi pitanje ravnopravnosti žena i položaja mladih.

Azerbejdžan je predsedavajući koji posle skoro 10 godina ima šanse da ovlada daleko širim manevarskim prostorom od svojih prethodnika. Egipat od 2010. do 2013. suočavao se sa unutrašnjim problemima, Iran od 2013. do 2016. sa američkom i zapadnom izolacijom, isto kao i Venecuela.

Azerbejdžan je na trusnom području, okružen konfliktnim susedstvom, ali važi za oazu mira, stabilnosti i prosperiteta. Otuda, ukoliko na odgovarajući način formuliše svoje predsedavanje, moći će da značajno uveća i svoj i uticaj pokreta na svetskoj pozornici.

Tako je azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev, predstavljajući ciljeve predsedavanja, istakao da će Azerbejdžan nastaviti da odlučno brani principe međunarodnog prava i da predsedavanje iskoristi da proširi dijalog na međunarodnom planu.

Alijev je pobrojao azerbejdžanska dostignuća u 28 godina obnovljene nezavisnosti, ali i značajnu pažnju posvetio pitanju Narogno – Karabaha.

Azerbejdžan je tri puta uvećao svoj bruto društveni proizvod, a investicije su dostigle 370 milijardi dolara, dok je stopa siromaštva pala sa 70 na pet odsto. Ove godine su minimalne zarade i penzije uvećane za 70 odsto.

On je otkrio da se upravo u Azerbejdžanu održavaju sastanci između predstavnika Rusije i NATO i Rusija i SAD, „što je izraz poštovanja za našu spoljnu politiku“.

Politički veteran, 95. godišnji predsednik malezijske vlade Mahatir Mohamed, zaključio je da je od 2003. na delu politika unilateralizma.

Tada su male zemlje, prilikom priprema napada na Irak, bile primorane da se opredele na osnovu ucene „ili ste sa nama ili protiv nas“, čime su male zemlje bile prisiljene da opravdaju agresiju.

Od tada su počele smene režima i izvoz demokratije koji su koštali mnoge države i bili izgovor za sprovođenje agresivnih planova. Kažnjavaju se ljudi koji nekoga ubiju, a slave oni koji ubiju na milione, unište cele zemlje i načine štetu koja se meri trilionima dolara.

Muhatir je pozvao na mirno rešavanje svih sporova.

„Mi naše sporove rešavamo arbitriranjem i pred međunarodnim sudom. Neke sporove dobijemo, a neke izgubimo, ali niko nije ubijen“, zaključio je Mahatir.

U svom govoru, nakon što je pročitao pozdravnu poruku ruskog predsednik Putina, pomoćnik ministra spoljnih poslova, Segej Veršinjin, naglasio je da postoji široka saglasnost Rusije i pokreta nesvrstanih, posebno u stvaranju višepolarnog sveta, nasuprot globalizaciji u kojoj je trebalo da profitira samo nekoliko država i nekoliko korporacija, koje su „proklamovanim visokim ciljevima prikrivale svoj egioizam“.

Ruski diplomata naročito se usprotivio mešanju u unutrašnje stvari drugih država i u tome bezuslovno podržao nesvrstane zemlje.

Predsednik Skupštine Severne Koreje, Rjong Ha Čo, tako je pokretu nesvrstanih stavio u dužnost da bude „brana svetskom imperijalizmu“ i ocenio da sve podseća na najteže dana hladnog rata, tako da „svet na raskršću“ treba da izabere kuda ide: ka popuštanju ili eskalaciji krize.

Eskalacija je verovatnija, jer nema napretka u sporazumu koji je potpisan sa SAD. One i dalje „vode neprijateljsku i provokativnu politiku prema Severnoj Koreji“.