Osvrt na istoriju: Da li bi Putin mogao da uništi Ukrajinu i bez upotrebe nuklearnog oružja?

Ali dok mnogi razmišljaju o zastrašujućoj pretnji ruskog raspoređivanja nuklearnog arsenala, koja bi, kako neki upozoravaju, mogla da dovede do ponavljanja kubanske raketne krize, treba imati na umu da globalna supersila može da uništi malu ili srednju vlasti bez pribegavanja upotrebi nuklearnih bombi, piše National Interest.

Samo koristeći punu snagu svog konvencionalnog naoružanja u Ukrajini, Moskva je mogla da natera Vašington u istu situaciju u kojoj se našao tokom sovjetske ere nakon sovjetske invazije na Mađarsku 1956. godine, kada je zaključila da bi spasavanje žrtava agresije Kremlja zahtevalo direktnu pomoć od SAD- i u vidu vojne intervencije, piše Jutarnji list.

Suprotno kolektivnom istorijskom sećanju, jedino najrazornije bombardovanje u ljudskoj istoriji nisu bile detonacije atomskih bombi Sjedinjenih Država iznad Hirošime i Nagasakija u Japanu u Drugom svetskom ratu, već masovni zapaljivi bombaški napad na Tokio od strane američkih vazdušnih snaga tokom dve noći u martu 1945. Taj napad je iza sebe ostavio 100.000 mrtvih japanskih civila i više od milion beskućnika. Poređenja radi, atomsko bombardovanje Nagasakija rezultiralo je smrću između 40.000 i 80.000 ljudi.

Nemačka, Vijetnam, SR Jugoslavija i Kosovo

Mnogi napadi na vojne snage kao i na civile tokom Drugog svetskog rata, uključujući nemačke bombardere i projektile koji pogađaju britanske gradove, i razorno bombardovanje Berlina, Drezdena i drugih nemačkih urbanih centara od strane američkih i britanskih vazdušnih snaga, bili su isto tako, ako ne više, destruktivno od mogućeg taktičkog udara nuklearne bombe.

Sjedinjene Države i njihovi saveznici bacili su više od 7,5 miliona tona bombi na Severni Vijetnam tokom Vijetnamskog rata. Iako je ovo dovelo Hanoj do mirovnih pregovora 1972. godine, američka bombardovanja nisu uspela da primoraju Severne Vijetnamce na pokornost i izazvala su strašne patnje među civilnim stanovništvom.

S druge strane, kampanja vazdušnog bombardovanja koje je NATO sprovodio na Jugoslaviju tokom rata na Kosovu 1999. godine, kao i upotreba projektila za napad na Beograd, označili su prekretnicu u tom ratu i naterali tadašnjeg lidera tadašnje SR Jugoslavije da Slobodan Milošević, da pristane na mirovni sporazum, koji je doveo do njegovog konačnog pada.

Iz te perspektive, neko se pita zašto bi Putin upotrebio nuklearno oružje pre nego što je upotrebio punu moć vazdušnih snaga svoje zemlje i drugog konvencionalnog naoružanja, uključujući rakete, da primora ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog da pristane na sporazum koji bi obezbedio ruske interese.

Putin bi morao da shvati kako je moguće da bombardovanje Kijeva, Lavova i drugih ukrajinskih urbanih centara ne baci Ukrajince na kolena, na isti način kao američko „bombardovanje tepihom“ (bombardovanje velikih područja različitim sredstvima, gde cilj nije uništavanje pojedinačnih objekata, već čitavog područja, a životi civila se ne uzimaju u obzir, ali ponekad su oni eksplicitna meta napada, op.a.) Hanoj nije doveo do potpune predaje Severni Vijetnam.

Hrabrost Ukrajinaca na bojnom polju mogla bi da navede Putina da razmotri mogućnost da bi oni bili voljni da se bore do smrti.

Ili bi možda, na isti način na koji je Milošević bio primoran da se povinuje zahtevima Zapada posle demorališućih napada na Beograd i Prištinu, ukrajinski predsednik bio pod pritiskom sopstvenog naroda da postigne dogovor sa „ruskim đavolom“.

Da li nacionalno samoubistvo ima smisla?

Uostalom, pitanje je da li uopšte ima smisla da ukrajinski narod izvrši nacionalno samoubistvo kako bi sprečio Rusiju da zauzme četiri pokrajine u istočnom delu zemlje.

Ukrajina ne poseduje nuklearno oružje, koje bi moglo da ugrozi globalnu supersilu poput Rusije. Čak i u najgorem slučaju iz ruske perspektive, ukrajinske snage ne bi mogle da uđu u Moskvu i Kremlju nametnu političko rešenje za rat. Pitanje je samo da li će Ukrajina imati vojne sposobnosti i političku volju da primora Putina da se povuče sa okupiranih ukrajinskih teritorija.

Štaviše, upotreba nuklearnog oružja po prvi put od 1945. je rizičan scenario koji bi mogao da izazove vojni odgovor Zapada i izazove svetski rat i moguću upotrebu strateškog nuklearnog oružja, a da ne govorimo o zaokretu cele međunarodne zajednice, uključujući Kina i Indija, protiv Rusije.

Zapadni vojni stručnjaci se pitaju zašto Rusija, sa više od 1.500 borbenih aviona i velikim iskustvom u bombardovanju ciljeva u Siriji i Gruziji, nije iskoristila svoju veliku prednost nad Ukrajinom, svojom vazdušnom silom, u borbama u Ukrajini.

Neuspeh Rusije da stekne nadmoć u vazduhu u Ukrajini može da odražava, kako neki analitičari sugerišu, nedostatak iskustva u korišćenju vazdušnih snaga kao strateškog oruđa ili — što je verovatnije — da je rusko vazduhoplovstvo zadržalo svoje pune sposobnosti.

Suština je da bi, iako bi ruske snage sigurno pretrpele mnogo žrtava ako bi pokrenule masovne vazdušne napade na Ukrajinu, cena za Ukrajinu i njeno civilno stanovništvo bila bi ogromna.

Putin je naredio seriju raketnih napada na gradove širom Ukrajine u znak odmazde za eksploziju koja je pogodila ključni ruski most na Krimu, koju je ruski vladar nazvao „terorističkim napadom“. Ova vrsta vazdušnih napada velikih razmera na civile i kritičnu infrastrukturu je u velikoj meri u skladu sa ponašanjem Rusije u Čečeniji, Siriji i Gruziji, koje se zasniva na upotrebi ogromne vojne moći bez uzimanja u obzir uticaja na ljudske živote.

Putinovo obećanje da će „braću i sestre“ iz Ukrajine integrisati u Rusiju čini da to izgleda kao ruglo. Ali to takođe potvrđuje rusku vojnu nadmoć nad Ukrajincima i postavlja Zelenskog leđa uza zid.

‘Normalna’ podrška možda nije održiva

Američki predsednik Džo Bajden i njegovi saradnici jasno su stavili do znanja Moskvi da će ruski napad na susedne zemlje članice NATO-a izazvati direktan vojni odgovor i poslali signale Kremlju da će se eventualna upotreba taktičkih nuklearnih bombi pokazati skupim za Rusiju i poštedeti je glava.

Istovremeno, Amerikanci su pozvali Ukrajince da ne napadaju mete unutar ruske teritorije, ali Kremlj smatra da se ključni most koji povezuje Krim i Rusiju zapravo nalazi na njihovoj teritoriji.

Pitanje je kakav bi bio američki odgovor ako i kada Rusija pokrene masovnu kampanju vazdušnog bombardovanja velikih urbanih centara, što bi moglo rezultirati sve većim brojem civilnih žrtava sa snimcima sve većeg broja smrti i razaranja koji se svakodnevno emituju na televizijskim ekranima i Internet.

Podsetimo, slični snimci civilnih žrtava u Bosni i Hercegovini i na Kosovu naterali su tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona da proširi zapadnu vojnu intervenciju u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije, čemu se u početku i sam protivio.

Sličan pritisak bi mogao da natera Bajdena da krene u pravcu direktne vojne intervencije u sukobu kako bi se spasili životi ukrajinskih civila, na primer uspostavljanjem zone zabranjenog leta u Ukrajini.

Drugim rečima, sadašnje „normalno“ pružanje vojne i ekonomske pomoći Ukrajini bez potrebe za raspoređivanjem američkih trupa možda neće biti dugoročno održivo u situaciji u kojoj se čini da nema naznaka diplomatskog sporazuma na horizontu.

Ali kako rat u Ukrajini preti da eskalira dok ukrajinske snage napadaju mete unutar teritorije koju je Moskva nezakonito pripojila, to bi moglo da izazove razorniji ruski vojni odgovor, a Bajden i saveznici iz NATO-a mogli bi da se nađu u poziciji u kojoj je njihov jedini izbor dostupan. ako žele da zaštite ukrajinski narod, direktnu vojnu intervenciju u ratu.

Ako se to dogodi, a SAD počnu da trpe gubitke u Ukrajini i vojnici se vraćaju u Ameriku u crnim vrećama, to bi moglo imati veliki uticaj na javno mnjenje i Kongres, pogotovo jer bi takva eskalacija podstakla strah od svetskog rata koji uključuje upotrebu nuklearnog oružja. oružja.

Poređenje sa kubanskom krizom je intelektualna lenjost

Godine 1962. Sovjeti su postavili nuklearno oružje na Kubi, što je pretilo američkoj teritoriji i primoralo SAD da odgovore pretnjom nuklearnom odmazdom. Kriza je okončana kada je Moskva uklonila svoje nuklearno oružje sa ostrva, a Vašington je obećao da će povući svoje nuklearno oružje iz Turske.

Poređenje aktuelnog rata u Ukrajini sa Kubanskom raketnom krizom 1962. je oblik intelektualne lenjosti, ocenjuje National Interest. SAD i njihovi saveznici nisu pretili Kremlju nuklearnim oružjem i insistirali su da se neće direktno mešati u rat koristeći konvencionalno oružje.

Ta politika zaista podseća na odgovor Zapada na sovjetsku invaziju na Mađarsku 1956. ili, u tom smislu – na nekom nivou – na američku politiku nakon sovjetske invazije na Avganistan 1979. godine, u kojoj su Sjedinjene Države pružile vojnu pomoć gerilcima tamo borci. U oba slučaja bilo je jasno da Vašington neće zaratiti sa Rusijom ni konvencionalnim ni nuklearnim oružjem da bi spasio Mađare ili Avganistance.

Moguće je da je sada Putinova strategija da natera Bajdenovu administraciju, a u tom procesu i Kongres i američku javnost, kao i evropske saveznike, da odluče da li su spremni da rizikuju direktan sukob sa Rusijom u Ukrajini, ili da se povuku. i početi pritiskati Ukrajinu da postigne sporazum sa Moskvom.