Otkud Milanoviću baš sad deda ustaša

Mada je izgledalo da će biračko telo u Hrvatskoj i posmatrači u Srbiji ostati impresionirani ko salivenim odelima i međusobnim komplimentiranjima Zorana Milanovića, šefa SDP-a i Andreja Plenkovića šefa HDZ-a, odjeci njihovog televizijskog sučeljavanja iz dana u dan postaju iskričaviji, pa ni potpisnica ovih redova ne može odoleti izazovu da se u hrvatsku predizbornu kampanju iz Srbije uključi.

Iz dva razloga: prvo, sa ovih je stranica više puta Milanoviću upućivana pohvala jer je svojom građansko-liberalnom pozicijom, sa kojom se čovek ne mora u svakoj prilici složiti, odoleo pred konzervativno-nacionalističkim udarima čak i kad mu je to nanosilo očitu političku štetu i drugo, iznenadni otklon Milanovića od te hvale vredne principijelnosti blago je šokirao i njegovog biografa, inače poznatog hrvatskog novinara Roberta Bajrušija.

U susretu s Plenkovićem, Milanović je, naime, otkrio da mu je jedan od deda bio ustaša, što je promaklo istraživačkom novinarstvu njegovog biografa budući da mu, kako Bajruši sad piše, sam Milanović nije ukazao na taj detalj iako je iscrpno slikao istoriju svoje porodice od pamtiveka do današnjih dana. Otkrivajući da mu je deda po majčinoj strani bio ustaša, Milanović je pokušao da ubije dve muhe: da partizansku porodicu svoga oca prikaže kao sasvim nekomunistički liberalnu i demokratsku – nisu imali ništa protiv da im se sin oženi ustaškom kćeri (!), a da celu svoju porodicu prikaže kao društvo koje je imalo svoj ulog u ostvarenju vekovnih ciljeva Hrvatske a da joj, pritom, pogrešno odabranim akcijama – kao što je uzimanje ambasadora za taoce – nije nanosilo usputnu štetu. Iznoseći ove za javnost, medije i političke analitičare iznenađujuće podatke, Milanović se referirao na slučaj Mira Barešića, ubice jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića, i tim se povodom s Plenkovićem složio da se Barišić borio za interese Hrvatske, ali je, za razliku od Plenkovića koji je i ubistvo ambasadora implicite podveo pod Barešićevu navodnu borbu protiv udbaša kojima se sada sudi u Minhenu (Josip Perković i Zdravko Mustać), Milanović ostao pri tvrdnji da je ubistvo Rolovića štetilo pravednoj hrvatskoj stvari.
U medijskoj dopuni svoje neautorizovane biografije Milanovića, objavljene 2011. godine, Bajruši sad objašnjava da je Milanović pominjući dedu ustašu mislio na drugog supruga svoje bake Petra Plišića, za koga se ona udala posle Drugog svetskog rata pošto je njegov biološki deda Stjepan Matasić poginuo tokom nemačkog bombardovanja 1943. godine. Plišića, koga je smatrao dedom, Milanović je Bajrušiju opisivao kao dragog, vrednog zanatliju i jedno vreme gastarbajtera u Nemačkoj, a Bajruši biografske samoprikaze Milanovića nije proveravao. Ni sada Bajruši nema nikakvih dokaza da je narečeni deda stvarno bio ustaša. Ni da nije. Ali veruje da se Milanović ustaškim dedom zakitio da bi privukao deo desnog biračkog tela u borbi za prsa, kako je i sam Milanović najavio septembarski izborni sudar s HDZ-om.

Međutim, pitanje jeste zašto je Milanović, koji je u TV-sučeljavanju delovao neobično promišljeno i kontrolisano, baš sada ocenio da mu oživljavanje dede-ustaše sigurno (više)ne može štetiti, a može da koristi. Dakle, to da li je deda stvarno bio deda i da li je stvarno bio ustaša irelevantno je pitanje. Ključna je i bolna nedoumica: zašto političar tipa Milanovića smatra da nije sramota nego je baš naprotiv nastala opšta (međunarodna) prilika da se ustaštvom svoga dede diči.