„Ovde ne umiremo smrću hrabrih već kao gliste“: Independent prenosi svedočenja ruskih vojnika sa fronta u Ukrajini

Dok rat ulazi u drugu zimu, sve veći broj ruskih vojnika želi da ode, sugerišu tajni snimci do kojih je Asošiejted pres došao, na kojima se ruski vojnici pozivaju kući sa bojnih polja u oblastima Harkova, Luganska i Donjecka u Ukrajini.

Snimljeni pozivi nude redak uvid u to kako se rat gleda iz očiju Rusa, gledište koje se retko nalazi u zapadnim medijima, uglavnom zato što je Rusija proglasila zločinom iskreno govorenje o sukobu u Ukrajini.

Oni takođe jasno pokazuju kako je rat napredovao, od profesionalnih vojnika koji su u početku pokretali sveobuhvatnu invaziju Vladimira Putina do muškaraca iz svih sfera života koji su bili primorani da služe u iscrpljujućim uslovima.

„Ovde nema jebenog umiranja smrću hrabrih“, kaže jedan vojnik svom bratu sa fronta u ukrajinskoj oblasti Harkov. „Samo umireš kao jebena glista“.

Ruska godišnja jesenja regrutacija počela je u oktobru, privlačeći oko 130.000 mladića. Iako Moskva kaže da regruti neće biti poslati u Ukrajinu, nakon godinu dana službe oni automatski postaju rezervisti – glavni kandidati za mobilizaciju.

AP je verifikovao identitete ljudi u pozivima razgovarajući sa rođacima i vojnicima od kojih su neki još u ratu u Ukrajini i istražujući materijal otvorenog koda povezan sa telefonskim brojevima koje su vojnici koristili.

Razgovori, pokrenuti u januaru 2023. neki iz najduže i najsmrtonosnije borbe u Bahmutu uređeni su radi dužine i jasnoće. Imena su izostavljena radi zaštite vojnika i njihovih rođaka.

Glasovi u ovim pozivima su ljudi koji nisu ili nisu mogli da pobegnu od mobilizacije. Neki nisu imali novca, obrazovanja i mogućnosti.

Drugi su verovali u patriotsku dužnost.

Teško je reći koliko su ovi pozivi reprezentativni za raspoloženje u ruskim oružanim snagama, ali njihov očaj je praćen porastom sudskih slučajeva protiv vojnika u Rusiji koji odbijaju da se bore.

Ono što se dešava u Ukrajini je „jednostavno genocid“, rekao je vojnik u Harkovu svom bratu. „Ako ovo sranje ne prestane, onda ćemo uskoro sami voditi Ukrajince u Kremlj“, rekao je on.

„Ovo je samo ogroman poligon za testiranje, gde ceo svet testira svoje oružje, jebote, i meri svoje d—-„, nastavio je. „To je sve.“

Ali postoje i drugi glasovi ljudi koji ostaju posvećeni borbi.

„Sve dok smo ovde potrebni, mi ćemo izvršiti svoj zadatak“, rekao je vojnik po imenu Artjom za AP iz istočne Ukrajine krajem maja, gde je bio stacioniran osam meseci bez pauze.

„Imaju noćni vid i automatske puške sa hladnim prigušivačima. Imam automatsku pušku iz 1986. ili pakao zna koje godine“, rekao je jedan profesor koji je poslat na front bratu u januarskom telefonskom razgovoru.

Njegov posao je bio da cilja, ali koordinate ruske vojske bile su toliko neuredne da su vojnici na kraju ubijali jedni druge.

Profesor je rekao da im je komandant naredio da ne ubijaju civile, ali ko je bio civil, a ko borac? Čak i klinac može da nosi granatu, rekao je bratu. Gde su pali minobacači koje je ispalio? Da li je ubio decu?

Najgore je bilo kada je bio napolju sa mladim momcima u svojoj jedinici. Između njih i Ukrajinaca bila je samo tračica šume.

„Zamišljao sam da tamo, na drugoj strani, mogu biti mladi ljudi poput nas. I pred njima je ceo život“, rekao je on za AP u junu. „Kosti, suze – svejedno, one su iste kao i naše“.

Profesor je sebi rekao da zapravo nema izbora: ili pucati iz minobacača ili se suočiti sa krivičnim prijavama i završiti u jami ili zatvoru.

Posle dva meseca na linijama fronta severno od Bahmuta, Roman je imao savet za svog prijatelja i bivšeg kolegu u Rusiji: Izbegnite ovaj rat po svaku cenu.

„Iskreno vam kažem, ako postoji i mala šansa, oslobodite se usluge. Ali ako dođe poziv na mobilizaciju, dođavola. Pridružite se Vagneru ili vojnicima po ugovoru, ili gde god možete. Ne daj Bože mobilisani. Oni su najmanje mobilisani“.

Roman je objasnio da su profesionalni vojnici zbrinuti po ugovoru: idu na odsustvo, peru se i kupaju. Ne moraju da se bore za hranu i vodu.

U međuvremenu, vojnici poput njega su gurnuti u rovove sa ljudima iz svih sfera života, od kojih neki ne znaju ni da drže pištolj. Jedan vojnik svedoči da je morao sopstvenim novcem da kupi naočare za noćno osmatranje. Nema dovoljno hrane i čiste vode za piće.

Kada je stigao u Ukrajinu u novembru 2022. Roman je bio deo jedinice od 100 ljudi. Do početka januara, jedinica je smanjena za trećinu.

***
Roman: Našu grupu čine momci koji su dovoljno jaki, moralno i takvi momci. Bio je to prvi talas. Okupili su se momci koji su dovoljno patriotski, grubo rečeno, koji su znali šta je to boriti se. Posle dva meseca počinju da ga gube. Mnogima od njih psiha je bila slomljena.

Prijatelj: Da, razumem, sva ubijanja, naravno.

Roman: Da, ubijanja su svuda. Puno leševa. Neki su izbodeni nožem, ali to nije poenta. Psiha zbog toga nije slomljena. To su ljudi koji su profesionalci, to je naša nacionalna vojska, ti profesionalci dolaze na našu poziciju.

Andrej je pozvan na vojnu službu iz malog grada na dalekom istoku Rusije i ubrzo se našao u istočnoj ukrajinskoj provinciji Donjeck, na južnom prilazu Bahmutu.

Andrejeva jedinica je imala velike gubitke, a na Ukrajince niko nije čak ni pucao, rekao je. Ljudi su umirali od prijateljske vatre. Mobilisani ljudi poput njega bili su primorani da potpisuju ugovore.

„Mobilisani se ne smatraju ljudima“, rekao je svojoj majci. „Nikoga nije briga za nas. Oni misle da za 200.000 rubalja treba da umremo ovde“.

Prema mobilisanim vojnicima poput njega najgore se postupa, rekao je mami. Nije im dozvoljeno da odu – čak i ako se povrede – jer se komandanti plaše da se nikada neće vratiti.