„Zapad je zaratio zbog etničkog čišćenja na Balkanu 1990-ih, zašto sada daju zeleno svetlo za zločine Izraela“: Analiza Ovena Džonsa u Gardijanu

Odvratnost prema pokolju izraelskih civila – žurka, kibuca, dece, staraca – od strane Hamasa je moralni imperativ. Tragično je, dakle, da se pravedni konsenzus oko svetosti života završava na granicama Izraela.

I konzervativna vlada i laburistička opozicija postali su pristalice bezobzirnog kršenja Ženevskih konvencija, ratnih zločina i etničkog čišćenja, ocenjuje kolumnista Gardijana Oven Džons.

Pošto Riši Sunak nudi Izraelu „nedvosmislenu“ podršku, vredi otkriti šta to znači. U poslednjih devet dana, najmanje 2.750 Palestinaca je ubijeno od izraelskih bombi, od kojih su oko četvrtina deca, podaci su Ministarstva zdravlja Gaze.

Ni reči tuge ili žaljenja od našeg premijera: njihovo klanje je, verovatno, podvedeno u ono što on opisuje kao „pravo Izraela da se brani“. Bez osude bombardovanja ambulantnih kola i bolnica bez struje, niti ubijanja medicinara, novinara i zvaničnika UN.

Sunakove jedine reči opreza bile su da pozove izraelske snage da „izbegnu povredu civila“. Beskoristan gest: izraelska država kojoj je on dao punu podršku jedva da je suptilna u pogledu svojih namera.

„Naglasak je na šteti, a ne na preciznosti“, kažu odbrambene snage Izraela. Sunak će biti svestan da je izraelski ministar odbrane Joav Galant izjavio: „Mi se borimo protiv ljudskih životinja“ kada je naredio „potpunu opsadu“ Gaze „bez struje, bez hrane, bez goriva“, dodajući da Izrael namerava da „eliminiše sve“.

Sada je vreme da se Sunak upozna sa članom 33 Ženevske konvencije, o kolektivnom kažnjavanju, koji propisuje da „nijedna zaštićena osoba ne može biti kažnjena za delo koje ona/ona nije lično počinila“. Posledica opsade koju je de facto odobrila naša vlada? Gaza je „presušila“, navodi agencija UN za palestinske izbeglice, a u školama u kojima su mnogi potražili sklonište „čista voda je zapravo nestala“.

Kada je 1990-ih civilno stanovništvo proterano iz svojih domova uz pretnju nasiljem na Balkanu, to je nazvano „etničko čišćenje“, a Zapad je zbog toga zaratio.

Ovoga puta, Britanija „nedvosmisleno“ stoji uz Izrael dok naređuje ljudima u Gazi da masovno napuštaju svoje domove, što je Norveški savet za izbeglice opisao kao „ratni zločin prisilnog premeštanja“, dok Frančeska Albaneze, specijalni izvestilac UN-a za Palestinske teritorije, upozorava na masovno etničko čišćenje.

Nakon što su hiljade ljudi marširali u Londonu protiv ovih neospornih ratnih zločina, čuli smo kontra eksploziju poznatu u trenucima poput ovog: gde su vaše demonstracije protiv Hamasovih zločina?

Hamasova ubistva su oštro osuđivana. A Hamas ne podržavaju britanska država i njeni saveznici. Pored neprocenjivog diplomatskog pokrića, Velika Britanija je od 2015. licencirala Izraelu oružje u vrednosti od najmanje 442 miliona funti, dok naš glavni saveznik, SAD, svake godine daje oko tri milijarde dolara vojne pomoći.

Kao što poslanik konzervativaca Krispin Blant ispravno kaže o britanskoj podršci izraelskoj invaziji na Gazu: „Činjenica da ste saučesnici čini vas podjednako krivim sa stranom koja je izvršila zločin“.

A šta je sa našom laburističkom opozicijom, koju predvodi bivši advokat za ljudska prava Keir Starmer? Na kraju krajeva, u njegovoj liderskoj kampanji, obećanje broj četiri bilo je „nema više ilegalnih ratova“ i „da ljudska prava budu u središtu spoljne politike“.

Od svih obećanja koje je sada prekršio, ovo je najneoprostivije. Na nacionalnom radiju je izjavio da Izrael „ima pravo“ da isključi vodu i energiju civilnom stanovništvu, naglašavajući pritom svoje poštovanje međunarodnog prava.

S obzirom na svoj poziv, Starmer je nesposoban ili nepošten: takva opsada je po definiciji nezakonita. Starmer je osudio udar na bolnicu Al Ahli (za koji obe strane krive jedna drugu), rekavši da se smrtni ishodi „ne mogu opravdati“. Još jednom je citirao međunarodne zakone koje je rado prećutkivao kada je u pitanju opsada.

Njegova državna tužiteljka, Emili Thornberi, je na sličan način advokat bez neznanja da se izjasni: ipak je na nacionalnoj televiziji odbila da osudi nezakonitost isključivanja hrane i struje.

Ministar spoljnih poslova Dejvid Lami odbija da odgovori da li podržava izraelska naređenja da Palestinci napuste Gazu. Laburistički brifing poslat poslanicima odgovara na pitanje „Kakav je stav laburista o izveštajima da Izrael koristi beli fosfor?“ – nezakonit čin ako se koristi protiv civilnog stanovništva – sa „Mi podržavamo pravo Izraela da se brani i spasava taoce“, zajedno sa naizgled kontradiktornom potvrdom da se međunarodno pravo mora poštovati.

Oni su iskazali svoje saučesništvo, istovremeno ućutkujući sve neistomišljenike: ovog vikenda poslanici laburista i odbornici su upozoreni da ne prisustvuju protestnom maršu zbog ovog masakra.

Nije ni čudo što odbornici laburista podnose ostavke širom zemlje, navodeći da njihova stranka „efikasno podržava ratni zločin“. Prošle nedelje, zvaničnica mladih Laburista Lubaba Khalid podneo je ostavku.

Tri dana kasnije, ona je prijavila da je njena rođaka – mlada devojka – umrla u izraelskom napadu.

Kako se užas povećava, lideri laburista daju slabašne izjave o tome kako „odbrana Izraela mora biti u skladu sa međunarodnim pravom“, kada dobro znaju da nije, i da su pomogli da se da zeleno svetlo za ovaj zločin.

Godinama su ovi takozvani umereni izdavali liberalne floskule o „poretku zasnovanom na pravilima“. Zauvek je nestalo njihovo pravo na moralno uzdizanje. Ako se ne izjasne protiv blokade Gaze, oni će podržati ono što osnivač Međunarodnog krivičnog suda, Luis Moreno Okampo, kaže da bi se „moglo smatrati zločinom protiv čovečnosti i genocidom“.

Ovi ratni zločini mogu imati blagoslov našeg političkog establišmenta, ali očekujte sve veću reakciju javnosti koja nije zaboravila prethodne nesreće koje su podržavali naši lideri.

Upravo nam je laburistička vlada, koju su neumorno podržavali torijevci, donela katastrofalne vojne avanture posle 11. septembra, opravdane – poput izraelskih napada – kao samoodbrana.

Posledice?

Do 4,7 miliona mrtvih, i zbog čega?

Naš neuspeh da pozovemo političare na odgovornost je ono što omogućava da se ovi užasi beskonačno ponavljaju. Ne dozvolite da se to ponovi. Ne postoji čak ni pretvaranje da palestinski život ima jednaku vrednost kao izraelski ili britanski civil. Ali njihovi životi su važni, a oni koji osuđuju decu da nestaju pod ruševinama treba da budu prokleti zauvek.