„Možda ste mislili da su ove poslednje godine previranja bile iscrpljujuće – vežite se“: Kolumnista Gardijana analizira situaciju u svetu

Zapadne novine su sada zatrpane člancima punim paničnog shvatanja da je u ruševinama Gaze zakopano više nego samo hiljade neidentifikovanih tela. „Šteta po ugled Izraela“, piše Metju Paris u Tajmsu, „toliko manje očigledna od razrušenih bolnica u Gazi, je neprocenjiva.

Da, ali bilo bi pogrešno verovati da je to samo problem Izraela. Kada mi je bivša palestinska pregovaračica Dajana Butu rekla da je ovo „izraelsko-američki napad“, ona je sumirala ono što veliki deo sveta vidi.

Da se ​​Izrael suočava sa katastrofalnim strateškim porazom i katastrofa ugleda sviće čak i njegovim najvatrenijim pristalicama. Uskoro će biti široko shvaćeno da se to odnosi i na njene zapadnjačke navijače.

Propadanje Zapada dugo je prethodilo ovom aktuelnom zločinu istorijskih razmera, ali je radikalna desnica ta koja je do danas monopolizovala sve ovo. Objašnjenja za propast su različita, imigracija, multikulturalizam, islam, „budnost“, „rodna ideologija“, raspad nuklearne porodice, itd.

Predstojeća knjiga bivše britanske premijerka Liz Tras, „Deset godina za spas Zapada“, koja istupa protiv navodno levičarskog establišmenta koji blokira inovacije slobodnog tržišta, najnoviji je dodatak ovom žanru.

U stvari, objašnjenje je zaista prilično jednostavno. Posle raspada Sovjetskog Saveza pre više od 30 godina, zapadne elite su postale opijene preranim trijumfalizmom. Oholost američkog neokonzervatizma Midž Dekter, koja govori nakon rušenja Berlinskog zida, to dobro sumira. „Vreme je da kažemo: pobedili smo. Zbogom“, rekla je ona veličanstveno.

Iz ove uočene pobede izvučena su dva zaključka. Jedan, da je model kapitalizma bez lanaca koji je postao dominantan 1980-ih bio nepopravljiva završna faza ljudske egzistencije, hrabro je sažeto u knjizi američkog politikologa Frensisa Fukujame „Kraj istorije i poslednji čovek“.

Drugo, da SAD i njeni saveznici sada imaju nekontrolisanu moć i da mogu da se ponašaju kao svetska policijska služba. Ovo je bila oholost i neizbežno je, kao što zna svako ko poznaje grčku tragediju, Nemeza usledila za njom.

Globalna moć SAD pretrpela je ozbiljan udarac 1970-ih, kada je njen položaj oslabljen ponižavajućim prizorom uspaničenih američkih zvaničnika koji se penju na helikoptere u Sajgonu, zapečativši konačni poraz u Vijetnamu.

Ali pokazalo se da je glavni rival, Sovjetski Savez, bio u daleko nepovoljnijem stanju, a njegov raspad je pružio zapadu šansu da se oživi, sa prvim zalivskim ratom i oružanim intervencijama u bivšoj Jugoslaviji koji su ponuđeni kao opravdanje za „liberalni intervencionizam“.

Zatim je usledio užas 11. septembra – i vojne avanture koje su usledile rezultirale su ljudskom katastrofom, kao i ponižavajućim neuspehom. Rat u Avganistanu zapao je u krvavu močvaru, a talibani su okončali dugotrajni sukob dominantniji nego što su bili na početku.

Invazija na Irak bi „otvorila kapije pakla“ na Bliskom istoku, upozoravao je generalni sekretar Arapske lige Amr Musa – i tako se pokazalo. Intervencija NATO-a u libijskom građanskom ratu završila se „pobedom“, pošto je Gadafi svrgnut. Ali po koju cenu? Libija je sada ratom razorena propala država.

Nije samo zapadna vojna nepobedivost razbijena ovim raznim eskapadama. Prezir koji je iskazan prema međunarodnom pravu predstavljao je presedan za koje su druge države znale da mogu da slede, podstičući globalni nered.

Istraživanje Univerziteta Braun sugeriše da je oko 4,5 miliona ljudi umrlo od posledica ratova posle 11. septembra. Masovna smrt koju su ovi poduhvati doneli, i prateća kršenja ljudskih prava, tipična za Gvantanamo i Abu Graib, izazvali su opravdani prezir prema zapadnim tvrdnjama o moralnoj superiornosti.

Neki, poput Vladimira Putina, pokušali su da iskoriste ovaj prezir kao municiju za sopstvenu agresiju.

Pored svoje uloge u podršci izraelskom masakru u Gazi, Zapad mora da razmisli o tome kako je podstakao uslove u kojima bi se u Rusiji mogla pojaviti figura slična Putinu.

Putinov režim, naravno, snosi odgovornost za rusku invaziju na Ukrajinu: SAD nisu jedina moćna država sposobna za nasilje i uništenje. Ali zar u priči nema više? Da li neoliberalni ekonomski model koji su zapadne države izvozile u Rusiju ne deli deo krivice?

Neosporno je da je Putinizam iskoristio ruski očaj posle hladnog rata; ali i činjenica da su zapadne države promovisale „terapiju ekonomskog šoka“. Ovo je izazvalo težu krizu od Velike depresije, burnu hiperinflaciju, drastičan pad očekivanog životnog veka i oligarsi koji su pljačkali bogatstvo nacije.

Da li je stabilnija, postsovjetska Rusija mogla da bude osigurana od revanšizma autoritarca kakav je Putin?

Ovaj katastrofalni ekonomski model ne samo da je destabilizovao Rusiju, već je naneo i neopisivu štetu zapadnim, liberalnim demokratijama. Takav neobuzdani kapitalizam direktno je utro put finansijskom krahu 2008. godine, od kojeg se Zapad nikada nije oporavio.

Mnoge zemlje su tada krenule na razarajući kurs štednje, što je dovelo do stagnacije i propadanja, idealnih uslova za desničarski autoritarni nalet. Potonji uspon ekstremno desničarskog pokreta Donalda Trampa sada ugrožava samu budućnost američke demokratije.

Liberalna demokratija je svuda u povlačenju, sve više je zamenjena autokratskim režimima kao što je Mađarska, kojoj Evropska unija povremeno krči ruke, ali sa malo akcije da to podrži.

U većini evropskih zemalja krajnja desnica raste, što je zabrinjavajući znak budućnosti kontinenta.

Trijumfalizam zapadnih elita nakon pada Berlinskog zida bio je deplasiran. Više od tri decenije kasnije, njihova oholost se pokazala katastrofalnom, njihovi ratovi i ekonomska doktrina doneli su krv, haos i pad.

Gaza je samo krvavi vrhunac gubitka pravde Zapada. Veliki deo sveta je već imao prezir prema njegovim moralnim tvrdnjama, ali ovog puta nema povratka. Moralni kolaps je sada potpun, pošto je veći deo Bliskog istoka i šire preziran prema izraelskim zaštitnicima.

Stvari su mogle biti drugačije. Moglo je postojati odgovornost za prethodne debakle u inostranstvu: umesto toga, oni koji su odgovorni – od ministara u vladi do komentatora jastrebova u novinama – hodali su od katastrofe do katastrofe, poprskani sve više krvi, ali su nastavili da obavljaju svoje uloge sa svojim karijerama i reputacijom nekako netaknutim.

U međuvremenu, umesto da se prema njima postupa sa poštovanjem koje oni sa uvidom zaslužuju, ljudi koji su se suprotstavili ovim nesrećama u to vreme ostaju izopšteni kao marginalni ekstremisti ili prevaranti stranih neprijatelja, uprkos tome što su više puta opravdani.

Baš kao što smo mogli da izgradimo ekonomski model koji ne prenosi bogatstvo na bankovne račune male elite, pouke iz katastrofalne istorije spoljne politike Zapada su se mogle uzeti u obzir, a time i izbeći njegovu katastrofalnu podršku izraelskom napadu na Gazu.

Možda ste smatrali da su vam ove poslednje godine previranja iscrpljujuće. Vežite se: pad zapada čeka još nekoliko dela.