Ovih pet frakcija definisaće Evropu u 2024. godini: Kojem „kriznom plemenu“ pripadate?

Pre pet godina, evropski lideri su s pravom prepoznali da Evropljani pate od vrtoglavice. Kako je rekao Milana Kundere, vrtoglavica nije isto što i strah od pada, već je to želja za padom od koje se, uplašeni, branimo, navode u članku za Gardijan Ivan Krastev, stalni saradnik Instituta za humanističke nauke i Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose. Oni su koautori knjige „Sopstvena kriza: politika traume u izbornoj godini u Evropi“.

Krastev i Leonard ukazuju da su se birači tako poigravali sa krajnje desnim populistima i razmišljali o raspadu unije, ali je na kraju većina odlučila da glasa za glavne stranke. Ovaj scenario izgleda malo verovatan ovog puta, navode.

Danas je većina partija krajnje desnice odustala od zahteva da njihove zemlje napuste EU ili evro i detoksikovale su svoje brendove.

Umesto da napuste EU, oni žele da je preprave i da njome upravljaju. Nakon nedavnih izbora u Holandiji i Slovačkoj, i regionalnih izbora u Austriji i nekim regionima Nemačke, pojavljuje se konsenzus da su predstojeći evropski izbori u junu katastrofa u nastajanju i da su migracije jedino pitanje koje će definisati kampanju i ishod.

Ali može li ova slika biti pogrešna?

Tačno je da je Evropa krizno raspoložena. Migracije su samo jedna od pet kriza koje su razbile kontinent u poslednjih 15 godina. Usledila je nakon globalne finansijske krize koja je navela Evropljane da sumnjaju da će njihova deca uživati u životnom standardu boljem od njihovog, i pored klimatske krize koja ih je primorala da zamisle svet u opasnosti.

U međuvremenu, kovid-19 je razotkrio ranjivost naših zdravstvenih sistema i izazvao strah od novog digitalnog autoritarizma.

Konačno, rat u Ukrajini je zakopao iluziju da se veliki rat nikada neće vratiti na evropski kontinent. Ovih pet kriza imaju nekoliko zajedničkih stvari: osetile su se širom Evrope; mnogi Evropljani su ih doživljavali kao egzistencijalnu pretnju; dramatično su uticali na politiku vlade; i nikako nisu završeni.

Ali ovih pet kriza nisu iste – izazvale su različite strahove i senzibilitet i istovremeno su rasparčale Evropu, ali – paradoksalno – i održale EU na okupu.
Nova studija koju smo sproveli pomaže nam da zamislimo Evropu u kojoj se nalselilo pet različitih „plemena“ čiji su politički identiteti formirani kao odgovor na te krize.

Ova plemena stvaraju podele između i unutar evropskih država članica.

Termin „polikriza“ se pojavio da bi sugerisao da se mnoge krize dešavaju manje-više istovremeno, i da je šok njihove kumulativne interakcije veći od njihovog zbira.

Ali nedovoljno prijavljivana karakteristika polikrize je da za različita društva, društvene grupe i generacije jedna kriza obično igra dominantnu ulogu nad drugima.

Emanuel Makron je to dobro shvatio kada je uporedio one koji brinu o kraju meseca (ekonomska kriza) sa onima koji brinu o kraju sveta (klimatska kriza). Na to mislimo kada kažemo da svako želi svoju krizu.

Klimatska vanredna situacija, rat u Ukrajini, kovid-19, imigracija i globalna ekonomska previranja – svako od ovih pet pitanja ima svoju veliku „biračku grupu“.

Zanimljivo, Nemačka je jedina zemlja u kojoj imigracija očigledno prednjači kada se ljudi pitaju koja kriza ih najviše muči kada razmišljaju o budućnosti. Estonci i Poljaci su fokusirani na rat u Ukrajini.

Italija i Portugal vide ekonomsku krizu kao svoju najveću pretnju. Španija, Britanija i Rumunija su zemlje u kojima se kovid-19 smatra najvećom traumom. A u Francuskoj i Danskoj klimatska vanredna situacija se smatra najvažnijom krizom.

Trenutna preokupacija migracijama ne potiče od činjenice da je većina ljudi u većini zemalja opsednuta njome, niti iz činjenice da je to pitanje koje izaziva najveće podele u društvima.

U stvarnosti, svedoci smo pojave svojevrsnog migracionog konsenzusa širom Evrope: podrška jačanju spoljnih granica postala je uobičajena među političkim partijama.

Ali ono što izdvaja „migraciono pleme“ – one koji definišu migraciju kao Krizu – jeste intenzitet. Oni su najljući od svih na politiku EU i njihov bes ih gura udesno.

Oni koji migraciju vide kao najveću krizu će vrlo verovatno glasati za stranke desnog centra ili krajnje desnice. U Nemačkoj to znači velike šanse za glasanje za Alternative fur Deutschland (AfD); u Francuskoj, za Nacionalno okupljanje Marine Le Pen ili Reconkuete Erika Zemura.

Klima je druga kriza koja svoje pleme vodi u jasnom političkom pravcu. Klimatsko pleme je odraz migracionog, a njegovi članovi često podržavaju zelene stranke ili partije levog centra.

Upravo će sukob ova dva plemena definisati predstojeće evropske izbore.

Zanimljivo je, međutim, da ova dva plemena imaju veoma različite stavove kada su njihove omiljene stranke na vlasti. Kada migrantsko pleme vidi desničarske stranke na vlasti, njegovi pristalice imaju tendenciju da postanu opušteniji po tom pitanju.

U Italiji, imigracija je iznenađujuće nisko rangirana među zabrinutošću mnogih birača: samo 10 odsto stanovništva zemlje i samo 17 odsto pristalica Braće Italije (Fratelli d’Italia) opisuju je kao svoju najtransformativniju krizu, bez obzira na činjenicu da je stranka Braća Italije je izabran na jakoj antiimigracionoj platformi, te da je u proteklih godinu dana povećan priliv ilegalnih imigranata.

Klimatsko pleme se ponaša obrnuto. Naše ankete u Nemačkoj pokazuju da ljudi i dalje brinu o klimatskoj krizi čak i kada je Zelena stranka deo aktuelne vlade, koja ima jak klimatski program.

Iako je Nemačka uspela da smanji emisije ugljenika prošle godine za impresivnih 20 odsto, oni ne smatraju da je problem rešen. Ukratko, birači mogu shvatiti da je izbor vlade krajnje desnice odgovor na strahove od imigracije – čak i ako se malo promeni u stvarnosti – ali ne smatraju da je klimatska vanredna situacija završena nakon izbora Zelenih.

Ova asimetrija – to migraciono pleme je mobilisano retorikom, dok klimatsko pleme pati čak i kada daje rezultate – na neki način objašnjava pravu prednost desnice na predstojećim izborima.
Svaka od pet evropskih kriza imaće mnogo života, ali će oni živeti, umreti ili vaskrsnuti u glasačkoj kutiji.

Ono što evropski lideri treba da shvate jeste da izbori neće biti samo takmičenje između levice i desnice – ili proevropljana i evroskeptika – već i borba za prevlast između različitih kriznih plemena Evrope. Fragmentacija, a ne polarizacija, oblikuje evropsku politiku.

Mnogi birači će se fokusirati na sprečavanje povratka sopstvene krize. Ispostavilo se da je fokusiranje samo na migracije pogrešna politika.