„Ovo je revolucija žena“: Kako je smrt mlade pripadnice Kurda podstakla žene na bunt širom Irana

Smrt 22-godišnje devojke, koja je odbila da nosi hidžab prilikom posete Teheranu, brzo je postala moćan simbol prkosa za manjinsku grupaciju koja je dugo negovala nacionalističke ambicije, koje su retko kada ostajale skrivene, a koja je često izbegavala vrednosti tvrdolinijaških lidera.

Ali nešto se dogodilo na putu do onoga što je mogla da bude kurdska nacionalistička pobuna; Iranci širom zemlje su se brzo pridružili izlivu besa zbog smrti Amini i kolektivnom osećaju stida koji ona predstavlja za veći deo stanovnika.

Učesnici protesta su ubrzo na ulicama većine provincija zemlje testirali granice državnih snaga. „Ovo nije revolucija Iranaca, ili čak revolucija Kurda“, rekla je Rozhin (25) iz kurdskog grada Kermanšaha. „Ovo je revolucija žena.“

Kako piše Gardijan, slabo ima znakova da se smiruju demonstracije u mnogim delovima Irana protiv stava teokratske države prema ženama.

Žene, koje nose teret restrikcija vlasti, naročito su glasne, te cepaju fotografije velikog ajatolaha Alija Hameneija i ubijenog generala Kasema Sulejmanija. I jedno i drugo je bilo nezamislivo pre samo nekoliko meseci, ali je to bio i spektakl ogromnog broja žena, koje su izašle na ulice bez hidžaba.

„Ovo se sada ne tiče kurdskog pokreta niti Persijanaca“, rekla je Karin (27) iz grada Bokana. „Tiče se 85 miliona ljudskih bića koja uzvraćaju udarac zarad svojih prava u socijalnom i ekonomskom pogledu i u svim aspektima života. Devojka iz redova Kurda je pre nedelju dana bila nepoznata u glavnom gradu, a sada je njeno lice poznato širom sveta. Ovo se ne tiče nacionalnog pokreta, ovo prevazilazi te okvire; ovo se tiče žena i naših osnovnih ljudskih prava.“

Ona je naglasila da u ovom trenutku svaki pojedinac razmišlja o osnovnim ciljevima i problemima koje treba rešiti. „Ali ne garantujem da nakon godinu dana Kurdi drugačije misle o Persijancima“, dodala je.

Kurdi u Iranu čine oko deset odsto populacije zemlje i oko četvrtinu većeg prisustva Kurda na Bliskom istoku, koji su raštrkani između zapadnog i istočnog Irana, severnog Iraka, severne Sirije i jugoistočne Turske. Sto godina nakon sloma osmanskih granica posle Prvog svetskog rata kurdska država ne postoji i brojne grupacije se bore među stanovnicima za rukovodeće uloge među onim što je ostalo iscepkano stanovništvo, čiji je cilj potrage za domovinom i dalje neostvarljiv.

Ove nedelje se navršava pet godine od kada su irački Kurdi održali referendum o državnosti koji je bio usvojen velikom većinom. Međutim, tokom nekoliko dana je iračka vojska pod rukovodstvom moćnih milicija i pod upravom Sulejmanija, izvršila prodor na sever da zauzme naftni grad Kirkuk i ponovo preuzme veći deo teritorije koji su zauzeli Kurdi nakon smene Sadama Huseina 2003.

Od tada je bilo nekoliko momenata da se podstaknu Kurdi bilo u Iraku, bilo u Iranu sve do smrti Amini u pritvoru iranske policije za moral.

Pripadnici zastrašujućih snaga su postali centralne mete demonstracija i predstavljeni su kao primeri toga gde se Kurdi odvajaju od centralne vlade.

„Nema sumnje u kurdski revolucionarni žar među dugo ugnjetavanim kurdskim stanovništvom u Iranu, koji je pobudila smrt Mahse Amini“, rekao je Randž Aladin, stariji saradnik u Bliskoistočnom savetu o globalnim potanjima. „Ali njena brutalna smrt je počela da simbolizuje nešto mnogo veće od kurdskog cilja u Iranu, što pogađa samo srce političkog i ideološkog sistema koji podupire Islamsku Republiku.“

Kako je ukazao, „iako njeno ime koriste drugi protivnici režima, kurdski cilj u Iranu je prvi put od 1979. postao isprepleten sa ciljem drugih ugnjetenih zajednica“.

„Šta to znači za kurdska ljudska prava u bližoj budućnosti ostaje da se vidi, ali ako i kada režim preživi ovu pobunu, Kurdi su ti koji će najverovatnije biti na nišanu njegovog nasilnog odgovora“, zaključio je Aladin.

Rozhin je rekla da se posledice demonstracija za sada ne razmatraju. „Žene se onoliko bore sa toliko mnogo problema. Očigledno je da ljudi nemaju problem samo sa pitanjem hidžaba, već sa sistemom vlasti. One su promenile definiciju islama. Ubijaju mnogo ljudi. Osporavaju ženama sva prava. Ne dozvoljavaju nam da pravimo izbor. Ovo se ne tiče samo pitanja hidžaba, tiče se našeg prava na izbor.“

Još jedna žena iz Teherana koja nije htela da joj se otkrije identitet je rekla da su protesti podstakli žene širom zemlje.

„Ovo se dešava na do sada nepoznate načine. Čak i ako ne pobedimo, već smo pobedili na mnogo načina. Vlasti sada ne mogu da nas ignorišu. Naš stav ih je oslabio.“