Ovo nije prvi put: Kada su se sve održale velike mobilizacije građana u Rusiji?

Prvo regrutovanje vojske putem mobilizacionih mera počelo je 1876. kada se Rusija spremala da brani slovenske zemlje od Osmanskog carstva, piše lenta.ru navodeći da je zatim usledila mobilizacija tokom rusko-japanskog rata, a nakon početka Prvog svetskog rata, mnogi rodoljubi su i sami pohrlili na front.

U doba ruskog carstva (1874. godine) je umesto regrutacije uvedena univerzalna vojna obaveza i smanjeni su rokovi služenja. Bio je to deo vojnih reformi ruskog cara Aleksandra II, koje je sproveo ministar vojni Dmitrij Miljutin.

Po pravilu, aktivnu službu nije prošlo više od četvrtine vojnih obveznika koji su navršili 21 godinu. Od toga su bili izuzeti sin jedinac roditelja ili jedini hranilac u porodici.

Godine 1876. počeo je rat Srbije i Crne Gore protiv Osmanskog carstva. Tada je Aleksandar II naredio delimičnu mobilizaciju 20 divizija – prvu u istoriji zemlje, ako uzmemo savremeno shvatanje te reči.

U aprilu 1877. počeo je još jedan rusko-turski rat, tokom kojeg je car naredio mobilizaciju. Bilo je veoma teško, jer reorganizacija vojske još nije bila završena. Sedam pešadijskih divizija mobilisanih u proleće stiglo je front tek krajem avgusta 1877. godine. Aleksandar II je 19. jula odlučio da pozove još oko 110 hiljada ljudi kako bi popunio gardu, grenadire i konjicu (ukupno osam divizija).

Početkom 1904. godine na Dalekom istoku je počeo rusko-japanski rat, koji je ponovo razotkrio problem popunjavanja oružanih snaga. Do početka kampanje, u Mandžuriji i Amurskoj oblasti bilo je manje od 100 hiljada vojnika, raštrkanih u malim grupama na ogromnoj teritoriji. Japan je, s druge strane, držao četiri armije u pripravnosti, ukupne snage od preko 350.000 ljudi.

Izvršene su delimične mobilizacije u kojima je poziv vršen selektivno po okruzima. Po ovom sistemu iz nekih srezova su odvođeni svi vojno sposobni magacioneri, dok u drugima, često susednim, mobilizacija uopšte nije vršena.

Kao rezultat delimičnih mobilizacija, mnogi rezervni stariji vojnici, starosti od 35 do 39 godina, koji nisu znali da rukuju savremenim oružjem, ušli su u aktivnu vojsku.

“Zakon o služenju vojnog roka nije pravio razliku između kategorija rezervnog sastava po bračnom statusu, što je izazvalo negodovanje u vojnim redovima jer su bili primorani da ostave svoje porodice bez sredstava za život. To je u velikoj meri doprinelo nemirima, koji su poprimili najšire razmere tokom delimičnih mobilizacija“, zaključuje istoričar Ilja Derevjanko u svojoj knjizi Bele tačke rusko-japanskog rata.

U Sibiru su vojni obveznici pljačkali stanice i pustošili vozove, pljačkali. Svuda je divljalo pijanstvo.

„Grad je sve vreme živeo u strahu i trepetu“, kaže pisac Vikentij Veresajev, koji je mobilisan kao rezervni lekar i služio u poljskoj bolnici u Mukdenu, u svojoj zbirci „O japanskom ratu“. –

Nasilne gomile regrutovanih vojnika harale su gradom, pljačkale prolaznike i razbijale vinoteke, govoreći: „Neka nam sude – ionako ćemo poginuti“.

Tokom rata u Rusiji je izvršeno devet delimičnih mobilizacija, poslednja početkom avgusta 1905. neposredno pre potpisivanja Portsmutskog mirovnog sporazuma. Za godinu i po, nešto više od milion ljudi je pozvano iz rezerve u aktivne trupe.

Prvi svetski rat

Austrougarska je 28. Jula 1914. objavila rat Srbiji i započela granatiranje Beograda. Reagujući na napad na svog saveznika, Rusija je upozorila Nemačku da se pripremi za delimičnu mobilizaciju. Nikolaj II je želeo da izbegne veliki rat i obratio se nemačkom caruVilhelmu II sa zahtevom da utiče na Austrijance. Berlin je, međutim, odlučio da ide drugim putem. Ruski car je imao dve mogućnosti za mobilizaciju.

Pod pritiskom vojnog resora, Nikolaj II je izabrao radikalniji i 30. jula naredio da se otpočne opšta mobilizacija.

Već sledećeg dana u gradovima Ruske imperije na crvenom papiru su se pojavila saopštenja o mobilizaciji. U to vreme u zemlji je vladao opšti patriotski uspon, održane su hiljade demonstracija sa nacionalnim transparentima, ikonama i portretima suverena.

Mobilizacija se odvijala po fazama, prvo su pozivani mladi ljudi sa dobrom vojnom obukom, u svakom sledećem talasu na front su odlazili ljudi prethodne godine rođenja. Do kraja 1914. godine ruska carska armija je bila popunjena ratnicima prve kategorije regrutnih godina 1907-1914, koji iz različitih razloga nisu služili vojnu službu.

Ukupno, tokom Prvog svetskog rata, prema poznatom vojnom istoričaru Andreju Zajončkovskom (general RIA, pridružio se Crvenoj armiji 1918), mobilisano je 15,8 miliona ljudi.

Sveruski centralni izvršni komitet, kojim je predsedavao Jakov Sverdlov, izdao je 29. maja 1918. dekret o prelasku na opštu mobilizaciju radnika i najsiromašnijih seljaka u Crvenu armiju. “Neophodno je hitno preći na prinudno regrutovanje jednog ili više uzrasta“, navodi se u dokumentu. Odlučili su da započnu regrutaciju iz Moskve, Petrograda, Dona i Kubana.

“Primalac poziva je morao da obrije glavu ćelavo“

Posle napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez, Prezidijum Vrhovnog sovjeta objavio je mobilizaciju vojnih obveznika. Počelo je 23. juna 1941, 14 uzrasta (1905-1918 godina rođenja) palo je pod regrutaciju u 14 od 17 vojnih okruga.

Penzionisani pukovnik Jurij Akviljanov zabeležio je da je bilo propisano: Uprava preduzeća odmah oslobodi regruta sa posla i isplati mu novac za dve nedelje unapred. Od primaoca poziva se tražilo da obrije glavu na ćelavo, da ima dokumenta sa sobom i da ne nosi kabaste stvari. Predviđena je stroga odgovornost za kašnjenje ili nedolazak.”

Razmere mobilizacije su bile neverovatne. Do 1. jula 1941. godine u trupe je pozvano više od 5,35 miliona vojnih obveznika, od čega preko 505 hiljada rezervnih oficira.

Istovremeno, cela Crvena armija je do 22. juna 1941. brojala je 5,4 miliona ljudi – mobilizacija je zapravo udvostručila snagu oružanih snaga SSSR-a. Ovakvi rezultati postignuti su zahvaljujući razvoju vojne mobilizacije 1939-1940, kada je u zemlji raspoređen veliki broj novih formacija i vojnih jedinica.

Budućem uspehu mobilizacije umnogome je doprinela prikrivena mobilizacija, sprovedena u maju – prvoj polovini juna 1941. pod maskom velikih kampova za obuku. Odnosno, do početka opšte mobilizacije u vezi sa spoljnom agresijom, sovjetske vojne službe već su imale određeno iskustvo u sprovođenju neophodnih mera.

Drugi talas mobilizacije počeo je od 12-14. jula 1941. A u trećem talasu pozvani su građani rođeni 1905-1918, uključujući neobučene, i po prvi put – vojne obveznike druge kategorije rezervnog sastava rođene 1895-1904. Štaviše, više od polovine njih je trebalo da se ponovo obuči za vojne poslove. Na ovaj način je do kraja 1941. mobilisano više od 14 miliona ljudi.

Otprilike 2,26 miliona otišlo je pravo na front.

Početkom 1942. već su pozvani muškarci rođeni 1923-1925. Kako se prisećao Nikita Hruščov, „većina ovih ljudi je saosećala sa vršenjem svoje građanske dužnosti i nije ih trebalo posebno ubeđivati da idu u borbu protiv nacističke Nemačke“. Ukupno, tokom godina Velikog otadžbinskog rata, pozvano je 34,5 miliona ljudi.