„Ovo se sve više čini najverovatnijim ishodom“: Analiza Gardijana u susret ukrajinskoj prolećnoj ofanzivi

Evo kako bi rat mogao da se završi: Iako zadržava pravo na četiri regiona koja su nezakonito pripojena prošle godine, Rusija na kraju pristaje na uslovni prekid vatre. Vladimir Putin pozdravlja „stratešku neutralizaciju“ Ukrajine. Predsednik Volodimir Zelenski je u obavezi da privremeno odloži svoju akciju da obnovi granice svoje zemlje pre 2014.

Zauzvrat, Ukrajina je pošteđena daljih, neodrživih ljudskih, ekonomskih i infrastrukturnih gubitaka, dok je zadržavala otprilike 85 odsto svoje teritorije. Međunarodno nadgledana „demilitarizovana zona“ u korejskom stilu zamrzava linije fronta. Projektili više e padaju, obnova može početi. Izbeglice dolaze kući. SAD i njeni zapadnoevropski saveznici iz NATO-a izjavljuju da su demokratska suverena nezavisnost Ukrajine i globalni poredak zasnovan na pravilima spaseni. Poljska i druge istočnoevropske države su manje sigurne.

Ulazak Ukrajine u EU je ponovo otežan.

Članstvo u NATO-u će biti još teže. Konačni „mirovni proces“ može potrajati godinama. Ponovljeni sukob će biti stalni strah.

Ako se ovaj scenario, ili nešto slično, desi tokom naredne godine, mnogi Ukrajinci će se neizbežno osećati izdanim. Obećanje američkog predsednika Džoa Bajdena da će „učiniti sve što je potrebno“ da odbije Rusiju ostaće neispunjeno. Putin će preživeti na vlasti uprkos mnogim teškim zločinima.

Sviđalo se to vama ili ne, ovo se sve više čini najverovatnijim ishodom, piše Gardijan.

Šira privlačnost trajnog primirja je očigledna. To bi zaustavilo pokolj, zaustavilo nuklearnu eskalaciju Rusije i NATO-a, ublažilo globalnu ekonomsku, energetsku i prehrambenu krizu i donelo neku vrstu mira. Mnogi u Evropi i na globalnom jugu bi upravo sada glasali za to.

Da li je loš kompromis neizbežan?

Ne. U teoriji, bilo koja strana bi ipak mogla da ostvari odlučujuću pobedu. Ali mnogo je verovatnije, bez dogovora, krvava, skupa pat pozicija niskog intenziteta, koja se proteže godinama. Ova perspektiva nikome ne odgovara, osim verovatno Kine i proizvođača oružja.

„U tom kontekstu, razumljivo je da rastu pozivi na diplomatski prekid sukoba“, primetio je prošle nedelje Ričard Has, uticajni bivši visoki američki diplomata i profesor iz Džordžtauna Čarls Kupčan.

„Zapad bi sada trebalo da učini više da pomogne Ukrajini da napreduje na bojnom polju, stavljajući je u najbolju moguću poziciju za pregovaračkim stolom kasnije ove godine.
Rešenje je okončanje rata uz odlaganje konačnog raspolaganja zemljom koja je još uvek pod ruskom okupacijom“, izjavili su oni.

Primirje na ovoj osnovi „moglo bi sprečiti ponovni sukob i… postaviti pozornicu za trajni mir“.

„Koliko god da bismo svi želeli da vidimo brzo oslobađanje ukrajinske teritorije, malo je verovatno da će prolećna ofanziva doneti dalekosežne rezultate“, zaključio je prošle nedelje Stiven Volt sa Harvarda, još jedan dobro obavešten posmatrač.

„Sumnjam da većina najviših zvaničnika u Bajdenskoj administraciji razume ovu okrutnu stvarnost, šta god da kažu u javnosti“, napisao je Volt. „Umesto toga, oni se nadaju da će ukrajinske oružane snage učiniti dovoljno dobro da ubede Putina da krene ka prekidu vatre i na kraju pregovara o punom mirovnom sporazumu“.

Sumorne procene Pentagona o izgledima Ukrajine i američki izborni raspored pojačavaju očekivanja o pomeranju ka pregovorima ove jeseni uz podršku SAD. Najviši američki general Mark Mili kaže da ne očekuje da će Ukrajina uspeti da protera sve ruske snage ove godine.

U poseti Vašingtonu prošle nedelje, ministar odbrane Velike Britanije Ben Volas poslušno je prihvatio njegov znak. „Trebalo bi da budemo realni. Neće biti ni jednog trenutka sa magičnim štapićem kada Rusija propadne“, rekao je on.

Volas je tvrdio, neiskreno, da će Kijev, a ne njegovi saveznici, odlučiti kada će započeti razgovore. Verovatnije je suprotno. Britanija je i dalje jastreb od većine. Ali opipljiv pritisak da se krene ka pregovorima raste u drugim krugovima, čak i dok diplomate EU i NATO-ova kontakt grupa za Ukrajinu razgovaraju o dodatnim sankcijama i vojnoj pomoći ovog vikenda.

Emanuel Makron, francuski predsednik, navodno poziva Kinu da se osloni na Putina. Njegov sporni „quid pro quo“ je pristanak na planove Pekinga za Tajvan. Nemački nevoljni ratnik, Olaf Šolc, uvek je insistirao da će samo dijalog okončati rat. Zabrinjavajuća pitanja nadvisuju Bajdenovu sposobnost da održi trenutni nivo podrške SAD.

Jasno je da ukrajinski lideri imaju samo nekoliko meseci da potuku, pre nego što,do sada uglavnom prećutni, ali sve veći međunarodni pritisak da se otvore pregovori – želeli oni to ili ne – postane otvoren i potencijalno neodoljiv. Pretpostavljam da Putin to zna. To mu daje dodatni podsticaj da ne popusti.

Grupa bivših visokih diplomata je prošle nedelje pozvala hronično previše oprezne zapadne vlade da konačno „ulože sve“ i obezbede bolje tenkove, rakete većeg dometa i borbene avione „kako bi utrli put ukrajinskoj pobedi”. Kao što je Haas pozivao, „vreme je da Zapad prestane da se odvraća“.

Dakle, sve ide na nadolazeću ofanzivu. Već nazvan „najdužim danom Ukrajine“, mogao bi da odredi dugoročne odnose zemlje i sa istokom i sa zapadom. Za sada, Zelenski, koga podržava 64 odsto Ukrajinaca, drži se, barem u javnosti, svog maksimalističkog stava – da svaki pedalj okupirane teritorije bude oslobođen.

Ipak, čak i dok se njegove trupe kreću na položaje, Zelenski je sigurno svestan preispitivanja pozadinskog ešalona i političkih kalkulacija koje se dešavaju među saveznicima iza njegovih leđa.

Da bi okončali svoj bol i patnju, Ukrajinci bi uskoro mogli biti zamoljeni da progutaju veoma gorku pilulu.