„Ovo što se dešava u Palestini ne može se više opisati kao genocid ili etničko čišćenje, to je potpuno brisanje“: Aktivista za ljudska prava u analizi za Al Džaziru

Globalni razgovor o napadu na Gazu pomera se ka aneksiji još jednog dela istorijske Palestine od strane Izraela, pri čemu zemlje širom sveta žure ne da spreče nepravdu, već da obezbede da Palestinci pretvoreni u izbeglice na kraju neće doći njihov način.

Danas, strah od onoga što sledi je veći za Palestince nego okrutnost očigledne ravnodušnosti sveta prema njihovoj patnji.

Ovog puta, Nakba se emituje na televiziji i ima smrad na konačnost. Ono što se dešava u Palestini više se ne može opisati kao genocid ili čak etničko čišćenje. To je izvan masovnog istrebljenja – to je potpuno brisanje.

Pored poremećene i moralno pokvarene vojne kampanje za gašenje života nedužnih palestinskih civila – od kojih su većina žene i deca – je podjednako ako ne i zlokobnija kampanja za potpuno brisanje njihovog identiteta.

Otvorite Apple, Google ili bilo koju drugu digitalnu mapu. Unesite „Palestina“ nećete ga naći. Naći ćeš samo Izrael. Ako budete imali sreće, možda ćete biti upućeni na mali pačvork onoga što se zove „palestinske teritorije“ čvrsto ugrađene u Izrael da neko pogrešno ne pomisli da je to nezavisna nacionalna država.

I naravno, nigde ni na jednoj mapi nećete naći ključnu reč koja prethodi palestinskim teritorijama da bi razotkrila ružnu, ali neophodnu i mučnu istinu: „Okupirano“.

Svaki Palestinac koji živi danas je doživeo ili brutalno iskustvo da je ostao bez državljanstva i/ili beskućnika, ili se probudio u stvarnosti da je domovina njihovih roditelja očigledno izmišljena.

Nikada neću zaboraviti iskustvo kao dečaka rođenog i odrastao u Luizijani kada je moja mama morala da mi objašnjava zašto je moj učitelj u drugom razredu rekao „Palestina ne postoji“. Odjednom su sve karte, zastave, slike, kultura, pa čak i stari novčići od pre 1948. na kojima je pisalo „Palestina“ navodno laž.

Ovo, iako je moj otac pet godina stariji od države Izrael. Sve u vezi nas navodno je nepostojeće.

Ne nestaje samo palestinski narod ili ime zemlje, već i sama reč Palestina. Palestina se namerno briše iz naše svesti i diskursa, tokom rata, pa čak i u miru.

Abrahamov sporazum, navodni blokbaster dogovor kojem su posredovale Sjedinjene Države za normalizaciju odnosa između arapskih država i Izraela, nekako uspeva da isključi glavnu oštećenu stranu: stanovništvo Palestine.

Pretpostavilo bi se da bi nevolja Palestinaca, koja je navodno najveća prepreka miru između arapskih država i Izraela, učinila palestinski narod kritičnim – ako ne i centralnim – akterom u tako monumentalnom dogovoru. Ipak, što se Abrahamovog sporazuma tiče, Palestinci ne postoje.

A sada, aktuelna genocidna kampanja koju okupaciona država Izrael vodi protiv Palestinaca se univerzalno i pogrešno opisuje kao „rat između Izraela i Hamasa“. Nekako palestinski narod, koji je pre 7. oktobra 75 godina bio podvrgnut izraelskoj okupaciji i ugnjetavanju, više nije bitan.

Ovaj zlokobni potez odnosa s javnošću je duboko problematičan iz dva razloga.

Prvo, omogućava pojednostavljenu priču o dobru protiv zla, gde Izrael preuzima ulogu miroljubive, civilizovane demokratije koja gleda svoja posla, a Hamas neobjašnjivo zle i varvarske grupe milicija – ukrašene svim antimuslimanskim ukrasima i trope koje se mogu zamisliti – to ga napada iz vedra neba. Ovo uprkos činjenici da je prema Human Rights Watch-u, Amnestiju, pa čak i brojnim izraelskim organizacijama za ljudska prava, Izrael u stvari država aparthejda i ilegalni okupator koji je implementirao najnehumaniji sistem zatvaranja na otvorenom na svetu.

Izrael možda ima na desetine političkih partija, ali često ponavljana tvrdnja da je to jedina „demokratija“ na Bliskom istoku ne može se shvatiti ozbiljno kada njegov veteranski premijer, koji se bori sa optužbama za korupciju, može da potkopa pravosuđe i da imenuje za njegove vladine visoke zvaničnike koji sebe otvoreno nazivaju fašistima.

Drugo, što je mnogo više uznemirujuće, strateškim brisanjem Palestine iz narativa, Izrael u potpunosti zaobilazi sva neugodna pitanja o napadima od 7. oktobra koji su povezani sa više od 70 godina okupacije palestinskog naroda.

Jednostavna istina je da reč „Palestina“ duboko šteti imidžu Izraela na međunarodnoj sceni. Reč „Palestina“ sa sobom nosi toliko univerzalno priznate žrtve i toliko priča o ugnjetavanju, pokoravanju i genocidu da kada se uključi u razgovor, Izrael jednostavno ne može da ospori, koliko god očajnički pokušavao, njegove zločine.

Moralna težina Palestine je toliko teška da svaki put kada se ta reč izgovori, možete čuti šištanje iz izraelskog PR balona. Nijedna količina odmarališta i tehnoloških jednoroga ne može izbrisati trajnu mrlju palestinske krvi sa izraelskih ruku.

Zbog čega je jedini način da se oslobodimo teškog moralnog tereta Palestine, čini se da Izrael misli, da se bukvalno potpuno otarasimo „Palestine“, a to uključuje i njeno potpuno brisanje sa mape.

Pa ipak, Izrael je taj koji stoji ispred Ujedinjenih nacija, iz godine u godinu, moleći se da bude zaštićen od „varvarskih“ nacija koje navodno žele da ga izbrišu sa mape. Ironija je možda histerična, ali licemerje je stvarno.