„Sećam se vremena kada su se Palestinci usuđivali da se nadaju miru, kako smo došli do ovoga?“: Aktivista i pisac iz Ramale u analizi za Gardijan

Čuo sam izraelskog ministra odbrane Joava Galanta kako kaže da se njegova zemlja bori protiv „ljudskih životinja“, i video sam posledice neselektivnih ubistava civila koje su počinili Hamasovi militanti u južnom Izraelu.

Čekao sam pretnje da svakog trenutka sledi kopnena operacija. Užasno pitanje koje mi je palo na pamet je bilo: „Kako smo došli do ovoga?“

Iznenada sam se setio reči koje je Haidar Abdul Šafi, tadašnji predsednik Palestinskog Crvenog polumeseca, uputio izraelskom narodu pre 32 godine na mirovnoj konferenciji u Madridu: „Mi, narod Palestine, stojimo pred vama u punoći našeg bola, naš ponos i naše iščekivanje, jer dugo gajimo čežnju za mirom i san o pravdi i slobodi“.

Još uvek mogu da se setim svog likovanja dok sam slušao ovog 72-godišnjeg čoveka. Utešio sam se da će svet sada čuti našu stranu i da nikako ne mogu da sumnjaju u iskrenost ovog časnog, dostojanstvenog govornika.

Pre celog sveta Hajdar je objavio: „Mi, narod Palestine, stojimo pred vama u punoći našeg bola“, i pružio nadu našem protivniku.

Nakon što je nabrajao istorijske uzroke palestinske patnje, Hajdar je nastavio: „Ne tražimo ni priznavanje krivice, niti osvetu za nejednakosti iz prošlosti, već čin volje koji bi pravičan mir učinio stvarnim“.

Podsetio je izraelski narod da su njihova i naša bezbednost međusobno zavisni, isprepleteni kao i strahovi i noćne more naše dece.

Plima se menja, pomislio sam. A kada sam ga čuo da govori o međusobnom priznavanju, mogao sam da pomislim samo na svog pokojnog oca, koji je dugi niz godina promovisao mir zasnovan na ravnopravnosti i pravima izbeglica.

Mislio sam da su to reči koje su se Izraelci nadali da će čuti. Mislio sam da će sigurno podeliti moje veselje. Ali u svojoj završnoj reči na mirovnoj konferenciji, tadašnji izraelski premijer Jicak Šamir optužio je Hajdara za „izvrtanje istorije i izopačenje činjenica“. Među izraelskom delegacijom u Madridu bio je niko drugi do Benjamin Netanjahu.

Sporazumi iz Osla, potpisani 1993. predviđaju da pojas Gaze i Zapadna obala treba da čine „jedinstvenu teritorijalnu jedinicu“. Pa ipak, gotovo odmah nakon potpisivanja sporazuma, Izrael je vodio politiku prekida veza između Zapadne obale i Gaze na primer tako što je Palestincima i Izraelcima sve više otežavao putovanje u i iz Pojasa Gaze.

Kao da je prekid veza između dve nacije bio priprema za ono što je trebalo da dođe – štiteći Izraelce od toga da Palestince vide kao ljudska bića, a Palestince od bilo kakvih normalnih susreta sa Izraelcima osim kao vojnika ili naseljenika.

Moja poslednja poseta Gazi bila je 1999. i to samo zato što je za to obezbeđena dozvola od Svetske banke, za koju sam bio pravni konsultant na jednom od njihovih projekata.

Jedan rezultat ove politike razdvajanja je da je omogućila izraelskim zvaničnicima da koriste izraze kao što su „životinje“ bez uzvika opšteg gađenja među Izraelcima. Jednako tako, malo glasova među okupiranim Palestincima podignuto je protiv neselektivnih ubistava civila u Izraelu prošlog vikenda, što je prevazišlo legitimno pravo na otpor okupaciji.

Ove nedelje sam se vratio Hajdarovim rečima iz Madrida. Prepoznajući produženu razmenu bola, pozvao je na čin volje za pravičan mir. Rekao je: „Umesto toga, da podelimo nadu“.

Uporedite Hajdarove reči sa onim što se sada dešava: ubijanje civila u južnom Izraelu; isključenje struje, hrane i vode u Gazi; neizbežni napad s „vazduha, mora i kopna“. Kako su Palestinci postali homo sacer u očima izraelskog naroda – ljudska bića kojima se sve može? Izraelska vlada sve ovo radi u ime bezbednosti za izraelski narod. Ali zar ne znaju da osveta ne može doneti sigurnost?

Meni i drugima na Zapadnoj obali, sadašnji napad izgleda kao čin osvete. Bojim se da će to postati stalni napad na palestinski narod, a ne samo da uništi Hamas, kako tvrdi izraelska vlada.

Kada izraelski zvaničnici tvrde da su „mete bombardovanja“, ljudi u Gazi izveštavaju o sravnjenju bolnica, škola i stambenih zgrada. U petak je bomba pogodila konvoj na takozvanoj sigurnoj ruti, pri čemu je navodno poginulo 70 ljudi.

Kada je Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) potpisala sporazum iz Osla sa Izraelom, i Hamas i verska desnica u Izraelu su se protivili sporazumu. Netanjahu je, tada kao i sada, pripadao taboru koji je bio protiv dogovornog rešenja.

Ne verujem da Izrael samo želi da uništi Hamas, kako tvrdi. Hamas je dugo bio kamen temeljac izraelske politike. Nazivajući je terorističkom organizacijom i lobiranje za SAD da učine isto osigurava da ona ne može smisleno da učestvuje u globalnoj politici.

U međuvremenu, raskol između pojasa Gaze, kojim upravlja Hamas, i Zapadne obale pod palestinskim vlastima, održava diplomatsku paralizu osiguravajući da ne postoji uspostavljena vlada sa kojom bi pregovarali. Čini se da je ovo dugo vremena Izraelu pružalo zgodan izgovor da ne pregovara sa Palestincima o okončanju sukoba.

Imajući u vidu ono što se dešava u Gazi, postoji li nada da bi Palestinci ipak uspeli, kada dođe vreme, da prevaziđu svoj bol? Da li će biti moguće izaći iz ovog beskrajnog kruga osvete i kontra-osvete?

Možda bi shvatanje da osveta ne donosi sigurnost bio jedan od načina za početak. Sigurno da zaustavljanje ovog pokolja zahteva međunarodni pritisak na Izrael, praćen pritiskom na sve strane da započnu pregovore o okončanju sukoba. Samo tada bi ovaj razorni rat mogao biti preteča promena za bolju budućnost.