foto: BETAFOTO/(AP Photo/Enas Rami, File)Desetine hiljada Palestinaca pod opsadom mesec dana u najsevernijem delu Pojasa Gaze gde Izrael ne dopušta dovoz hrane, štede poslednje sočivo i brašno da bi preživeli, a neki rizikuju život upuštajući se u potragu za konzervama hrane u ruševinama uništenih domova.
Hiljade su jedva otišle iz tog područja, gladne i mršave, u grad Gazu, gde smatraju da je malo bolje. Jedna bolnica izveštava o hiljadama dece koja pate od neuhranjenosti. Jedna lekarka je rekla da je lečila trudnicu koja je imala manje od 40 kilograma.
„Izladnjuju nas da bi nas primorali da napustimo svoje domove“, rekao je Mohamed Arkuk čija je osmočlana porodica odlučna da ostane na severu pod izraelskom opsadom. „Umrećemo ovde u našim domovima“, rekao je on.
Očaj stanovniuštva ne popušta mada se sledeće nedelje približava krajnji rok po ultimatumu od 30 dana koji je vlada SAD dala Izraelu da pusti humanitarnu pomoći u Gazu ili će biti ograničenja za američkog finansiranje njegove vojske.
SAD kažu da Izrael mora dozvoliti da u Gazu dnevno uđe najmanje 350 kamiona s hranom i drugim što je najpotrebnije. U oktobru je u Gazu u proseku ulazilo 57 kamiona dnevno, a u prvoj nedelji novembra po 81.
Ujedinjene nacije kažu da je broj još manji – 37 kamiona dnevno tokom oktobra. UN kažu da izraelske vojne operacije i opšte bezakonje sprečavaju ljude da dođu do hrane, a stotine kamiona su zaglavljene na granici.
Hrana stiže je do grada Gaze, ali od četvrtka ništa nije ušlo u gradove na severu što traje već 30 dana, a tamo je 70.000 ljudi, rekla je Luiz Votridž, portparol agencije UN za palestinske izbeglice, UNRWA.
Palestinci na severu su za Asošijeted pres opisali očajničku svakodnevnu borbu da nađu hranu, vodu i sigurnost, dok izraelski napdi zgrade sravnjuju sa zemljom, ponekad ubijajući čitave porodice.
Arkuk je rekao da izlazi noću da pretraži bombardovane zgrade: „Ponekad nađete polupraznu kesu brašna, konzervisane hrane i sočiva“.
Njegova porodica se oslanja na pomoć drugih koji su u školi u Džabaliji, ali i tamo je hrana pri kraju.
„Mi smo kao psi i mačke koji traže hranu u ruševinama“, rekla je Um Saber, udovica.
Rekla je da su ona i njeno šestoro dece morali da pobegnu iz školskog skloništa u Beit Lahiji kada ga je Izrael napao, i sada žive u kući njenog svekra, s oskudnom zalihom sočiva i testenina što dele sa još 40 ljudi, uglavnom žena i dece.
Ahmed Abu Avda, 28-godišnji otac troje dece koji živi sa 25 rođaka u kući u Džabaliji, rekao je da imaju jedan obrok dnevno od sočiva s hlebom, ali podeljen tako da prvo ima za decu.
„Ponekad uopšte ne jedemo“, rekao je on.
Lubna, 38-godišnja majka petoro dece, ostavila je hranu kada je bežala iz kuće od napada i požara u Džabaliji.
„Izvukli smo se nekim čudom“, rekla je u mestu Beit Lahije, gde su sada.
Njen muž je sakupljao brašno iz uništenih kuća pošto su se izraelske snage povukle oko obližnje bolnice. Kamal je rekao da je brašno buđavo, pa ga prosejavaju.
Hrane nema dovoljno ni za nekoliko stotina hiljada ljudi u gradu Gazi. Veći deo grada je sravnjen sa zemljom posle meseci izraelskog bombardovanja i granatiranja.
Doktorka Rana Soboh, specijalistkinja za ishranu u bolnici u gradu Gazi, rekla je da svakodnevno vidi oko 350 slučajeva umerene do teške akutne pothranjenosti.
„Vide im se kosti, oči su im upale“, rekla je i dodala da mnogi imaju problema sa koncentracijom: „Nešto ponavljate nekoliko puta, da bi razumeli“.
Čak i pre opsade na severu, bolnica „Prijatelj pacijenata“ imala je poplavu neuhranjene dece – više od 4.780 u septembru a 1.100 u julu, rekao je šef bolnice Ahmad Eskiek.
Doktorka Soboh je rekao da osoblje dobija pozive iz susednih gradova za pomoć: „Ali šta možemo učiniti? Nemamo ništa“.
Radila je u bolnici Kamal Advan na severu, ali je pobegla sa porodicom u grad Gazu. Sada žive sa 22 osobe u dvosobnom stanu njenog strica. U četvrtak je doručkovala parče hleba, a kasnije i malo sočiva.
Kako se zimske kiše približavaju, pridošlice postavljaju šatore gde god mogu. Oko 1.500 ljudi je u školi UN koja je već teško oštećena i „mogla bi da se sruši svakog trenutka“, rekao je portparolka UNRWA Votridž.
Pošto su WC-i uništeni, ljudi koriste ugao jedne učionice, a mokraća „teče niz zidove škole“, rekla je ona.
Drugi u gradu Gazi se useljavaju u ruševine zgrada, prostirući cirade između slojeva urušenog betona, rekla je ona i dodala: „to je leš grada“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
