Palestinska dilema

Retko pišem o tome, zato što sve izrečeno u javnosti obično uvredi nekoga. Ali objavljivanje dugo očekivanog američkog plana za mir je prilika da se napravi analiza.

Ja sam jedan od nekoliko ljudi koji još uvek veruju da je stvaranje države Palestine i poželjno i ostvarivo. Većina komentatora sada o toj ideji govori uz šupalj smeh. Mnogi Izraelci i Palestinci su odustali od toga. Ja nisam, zbog svog uverenja – možda iracionalnog – da razum na kraju prevlada. Izraelci ne bi želeli da upravljaju Palestincima večno. Palestincima je potrebno oslobađanje od okupacije i dostojanstvo priznavanja države. A dvonacionalna država je rešenje koje ne rešava ništa. Da bi se to postiglo, bio bi potreban pristanak Izraela, što se nikada neće dogoditi. Dakle, nezavisna i suverena palestinska država ostaje jedini razuman način izlaska iz konflikta.

Mogu da se setim hiljadu stvari koje bi Izrael trebalo da uradi da bi učinio palestinsku državu izglednijom. Ali, istina je da će se takva država ostvariti jedino ukoliko dođe do fundamentalnog pomaka u palestinskoj strategiji.

Za mnoge u međunarodnoj zajednici, čak i postavljanje ovog pitanja u takve okvire je uvredljivo i nepravedno za Palestince. Oni duboko saosećaju sa palestinskim pitanjem, ističući veliku razliku u bogatstvu između Izraelaca i Palestinaca, užasne uslove života u Gazi, ograničenja u svakodnevnom životu Palestinaca na Zapadnoj obali i upravu Jerusalima.

Ali Palestincima ne treba strategija za saosećanje. NJima je potrebna strategija za državu, a put kojim trenutno idu ih neće dovesti do toga. NJihove najveće pristalice na međunarodnom nivou su ometale razvoj ozbiljne strategije, zato što ohrabruju palestinsko liderstvo da se fokusira samo na istorijsku pravdu ovog pitanja umesto na realnost političkog okruženja u kojem pravda treba da bude ostvarena. Rezolucije, gestovi podrške i retorički izrazi solidarnosti usmereni prema Palestincima su najjeftinija valuta međunarodne diplomatije. U stvarnom svetu tako se ne može kupiti gotovo ništa.

Da bi se ostvario politički cilj potrebno je započeti sa hladnokrvnom analizom realnosti svoje situacije. Kako bi se postiglo da dve države žive jedna uz drugu u miru, u okolnostima u kojima jedna država već postoji i mnogo je moćnija od predložene druge države, potrebno je da se prva država oseća bezbedno u pogledu stvaranja druge, kao i da drugoj bude pružena neophodna diplomatska i politička podrška. Potreba za bezbednošću još je presudnija kada dve države treba da koegzistiraju na malom teritorijalnom prostoru, na kojem stanovništvo ne može lako da se razdvoji.

Pogledajmo sada palestinsku situaciju. Ostavimo po strani to ko je izraelski premijer i pretpostavimo da Sjedinjene Države imaju predsednika koji je najviše do sada naklonjen Palestincima. Pretpostavimo, dalje, da je međunarodna zajednica još uvek usredsređena na mirovni proces i da je inače Bliski istok u stanju mirovanja. Čak i u ovakvom idealnom okruženju, kako bi bilo kakvi pregovori mogli da uspeju, s obzirom na trenutnu zbrku u palestinskoj politici?

Palestinska država bi obuhvatila Gazu i Zapadnu obalu. Prva je pod kontrolom Hamasa, organizacije koja je još uvek zvanično posvećena uništenju Izraela. Drugu kontroliše Fatah, koji je i sam duboko podeljen. Hamas i Fatah se oštro suprotstavljaju jedan drugom; njihovi pregovori o pomirenju su spomenik uzajamnoj neiskrenosti. A demokratskih izbora nije bilo već 14 godina, zbog čega ne postoji pouzdan način da se utvrdi autoritet vlade u Ramali.

Nezamislivo je da bi takva fragmentirana politika mogla da iznedri kredibilan dogovor oko države. Zato je teško i da bilo koji izraelski premijer prihvati tu državu, kao i da bilo koji predsednik SAD insistira na njenom uspostavljanju. Palestinsko političko jedinstvo koje je u osnovi kompatibilno sa mirnom koegzistencijom sa Izraelom nije samo interesantno propratno pitanje. To je preduslov za uspeh.

Palestinsko liderstvo se snažno protivi skorašnjem američkom planu, naročito kada je u pitanju prenos suvereniteta Jordanske doline na Izrael i to što znatni delovi Istočnog Jerusalima nisu uključeni u buduću palestinsku državu. DŽared Kušner, viši savetnik predsednika Donalda Trampa, nedavno je izjavio da je plan, čiji je on autor, otvoren za pregovore. Ali do sada su Palestinci odbijali da razgovaraju o planu, pa čak i da prihvate poziv od Trampa.

To ne može da funkcioniše. Učestvujte, recite zašto je plan neprihvatljiv. Naglasite šta treba promeniti. Tražite sastanke. Zagovarajte. Posvetite se detaljima.

Postoje tri grupe ljudi koji u praksi mogu da doprinesu osnivanju države: Izraelci, Amerikanci i Arapi. Kako može osuđivanje prvih, otuđivanje od drugih i iritiranje trećih da bude održiva strategija za uspeh? Palestinci naravno odgovaraju da su prvi i drugi pristrasni, a treći ravnodušni. Ali Palestinci ne mogu sebi da priušte „praznu stolicu“.

U svakom slučaju, Arapi nisu ravnodušni. NJima je stalo do Palestinaca, i strastveno im je stalo do Jerusalima. Ali oni su umorni od toga što su uhvaćeni između izazova regionalne stabilizacije i modernizacije, za šta je neophodno blisko savezništvo sa Amerikom i poboljšanje odnosa sa Izraelom, i pitanja za koje se očekuje njihova podrška ali su isključeni iz upravljanja njim.

Umesto insistiranja na tome da Arapi ne treba da imaju ništa sa Izraelom sve dok Palestinci ne ispregovaraju mir, pametan pristup bi bio taj da se podstaknu dobri izraelsko-arapski odnosi, da se Arapi uključe u pregovore, a zatim da se iskoriste kao pomoć da bi Izraelci zauzeli bolje pozicije. Cilj bi trebalo da bude zajednički arapsko-izraelski okvir za region, čiji će deo biti i rešavanje palestinskog pitanja. To bi Izraelu pružilo uverenje da je mir sa Palestincima deo iskrenog regionalnog prihvatanja – ne nagrada za iznuđene ustupke, već prirodna posledica novog duha prijateljstva.

Američki plan je bio hvaljen i osuđivan u skladu sa političkom pripadnošću. Ali to je jedini put da je neka američka administracija napravila plan koji na sto stavlja pitanja koja su predugo zanemarivana. Trenutno, taj plan predstavlja nešto što bi izraelska politika mogla da podnese, iako palestinska politika to ne može.

Ali bez obzira na to koji plan bude primenjen, Palestinci moraju da promene svoju strategiju. Inače će obrazac prethodnih decenija, tokom kojih je svaka nova ponuda bila lošija nego prethodna, biti ponovljen. Samo svojim sopstvenim rukama Palestinci će učiniti budućnost drugačijom.

* Autor je bio premijer Velike Britanije od 1997. do 2007. Sada je predsedavajući Instituta za globalne promene

Copyright: Project Syndicate, 2020. www.project-syndicate.org