Pandemija kovida 19 naučila nas je mnogim teškim lekcijama. Ali najvažnija je ta da epidemije zaraznih bolesti ne predstavljaju opasnost samo za javno zdravlje već i za globalnu bezbednost.
Poput širenja nuklearnog oružja, terorizma i klimatskih promena, kovid 19 nam je pokazao da pandemija može vrlo brzo da ugrozi socijalnu stabilnost i ekonomsko blagostanje.
To sada možda deluje očigledno. Ali pre krize izazvane kovidom 19, zarazne bolesti jedva da su bile registrovane na dnevnom redu globalne bezbednosti.
Ako želimo da pokušaji da se to promeni uspostavljanjem novih mehanizama za finansiranje i praćenje zarad spremnosti na pandemiju budu uspešni, polovične mere neće pomoći.
Da bismo izbegli da istorija bude ponovljena, naše pripreme moraju da odražavaju istinske razmere ovog izazova.
Moramo da priznamo da pandemija sada predstavlja jednu od najvećih – i najizglednijih – pretnji po globalnu bezbednost.
Sprečavanje budućih panedmija će zahtevati ne samo isti nivo investicija kao kada su u pitanju druge pretnje po globalnu bezbednost, na koje se rutinski troše bilijarde, već i potpuno drugačiji način razmišljanja o globalnog bezbednosti.
Pandemija predstavlja novi oblik globalizovane krize, koji je i izazvan i ubrzan međusobnom povezanošću modernog sveta.
Pandemija španskog gripa pre jednog veka nije predstavljala ovakvu vrstu krize.
U to vreme, većina ljudi širom planete je živela u ruralnim područjima sa manjom gustinom naseljenosti, a međunarodna putovanja su se mnogo sporije odvijala i na njih je išao samo mali deo populacije.
Ali videli smo nešto slično tome 2008-09, kada su ekonomije popadale kao domine. To je bila prva globalizovan kriza u ovom veku, a sada shvatamo i šta će biti kriza koja će definisati vek: klimatske promene.
Zajednički imenitelj u svakom slučaju je da kriza zahteva rešenja koja ni jedna individualna vlada ne može sama da obezbedi.
Protiv zarazne bolesti se ne možemo boriti pomoću tradicionalnih bezbednosnih protivmera kao što su ekonomske sankcije, bilateralna diplomatija, zastrašivanje ili vojne akcije.
Umesto toga, ona zahteva naučnu saradnju, otporne zdravstvene sisteme i dugoročne investicije u mreže globalnog zdravstva.
Prikaz sile i unilateralni potezi nacionalnog samoočuvanja su beskorisni. Globalna saradnja, strateški multilateralizam i transnacionalno saosećanje su jedini način za izlazak iz ovakve vrste katastrofe.
Sudeći po trenutnoj globalnoj distribuciji vakcina protiv kovida 19, tek treba da dođemo do neophodnog odgovora.
Virus korona i dalje pobeđuje, a glavni razlog tome je nedostatak globalne koordinacije.
Umesto da pronađu načine da zajednički rade na rešenjima za krizu bez presedana, ključne vlade i dalje na prvo mesto stavljaju svoje nacionalne interese, na račun globalnog odgovora koji nam je potreban.
Globalno rešenje za problem distribucije vakcina je COVAX inicijativa uspostavljena prošle godine.
Obezbeđivanjem jednakog pristupa vakcinama za ljude u najsiromašnijim zemljama, COVAX ne samo da spasava milione života i štiti još stotine miliona njih, već predstavlja i najbolji put ka oporavku.
Čak i sa strogo ekonomskog stanovišta, COVAX je finansijski isplativiji od bilo kog vida fiskalnog ili monetarnog stimulusa.
Sada se svakog meseca proizvede preko 1,5 milijardi doza vakcina – što je zadivljujuće postignuće posle manje od godinu dana od kada je prva vakcina odobrena i 18 meseci pandemije.
Predviđa se da će do kraja ove godine biti proizvedeno više od 12 milijardi doza.
Pa iako je do dovoljno da se vakciniše svaka odrasla osoba na planeti, još uvek smo veoma daleko od toga zato što je distribucija toliko neujednačena.
Šokantno je da je svega 3,1 odsto ljudi u zemljama sa niskim prihodom primilo najmanje jednu dozu, u proseku, u poređenju sa preko 71,1 odsto ljudi u zemljama sa visokim prihodom.
Ovaj disparitet je istovremeno i moralno pogrešan i opasno kratkovid.
Produžavanje pandemije i pružanje većih šansi virusu da mutira u nove varijante, to na kraju šteti svima.
Ali ovaj neuspeh neće biti ispravljen dok vlade ne počnu da deluju globalno. Iako preko 190 zemalja podržava COVAX, mnoge vlade se bore da pronađu ravnotežu između zaštite svoje sopstvene populacije i postupanja na način koji služe interesu svih po pitanju globalnog zdravlja i ekonomskog oporavka.
Iznalaženje istinski globalnog odgovora je neophodno i za okončanje ove krize i za sprečavanje naredne.
Nije u pitanju samo zdravlje pojedinaca. Kako nam je kovid 19 pokazao, pandemija može da otera milione ljudi u siromaštvo i da nametne nezapamćena ograničenja na njihovu mobilnost.
Takvi uslovi mogu da ugroze čak i tradicionalno stabilne zemlje, pošto povećavaju opasnost od političke polarizacije, građanskih nemira i nasilja.
Što duže kriza potraje, opasnost je veća.
Globalizovana kriza zahteva da globalizujemo ključne resurse – u sadašnjem slučaju to su vakcine.
Vlade G20 imaju moć da budu predvodnici u okončanju nagomilavanja vakcina i zabrana izvoza koje usporavaju snabdevanje, kao i u doniranju više doza za COVAX.
Ali iako su takve mere hitne, one uglavnom služe samo kao privremena pomoć – rešenja za krizu unutar krize.
Da bi se izbeglo da situacija sa kovidom 19 bude ponovljena, potrebni su nam sveobuhvatniji mehanizmi za spremnost na pandemiju izgrađeni na osnovu modela globalizovanih resursa u kojima je COVAX bio pionir.
Ne smemo da čekamo da naredna epidemija postane pretnja po globalnu bezbednost. Do tada bi bilo već previše kasno.
Autor, bivši predsednik Evropske komisije (2004-2014) i premijer Portugala (2002-2004), je predsednik Globalnog saveza sa vakcine i imunizaciju Gavi
Copyright: Project Syndicate, 2021.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
