Paradoks terorizma

Naročito kada je premijer Ujedinjenog Kraljevstva Boris DŽonson brže-bolje zatražio duže zatvorske kazne i obustavljanje prakse „automatskog ranijeg puštanja na slobodu“ osuđenih terorista.

Tokom dve decenije od terorističkih napada 11. septembra 2001. u SAD terorizam je postao prototip moralne panike u zapadnom svetu. Strah da teroristi vrebaju iza svakog ćoška, praveći zaveru za sveobuhvatnu destrukciju zapadne civilizacije koristile su jedna za drugom britanske i američke vlade da bi uvele strože zakone za određivanje sudskih kazni i mnogo šira ovlašćenja za nadzor, te da bi, naravno, povele rat.

Terorizam u Zapadnoj Evropi zapravo jenjava od kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Prema Bazi podataka o globalnom terorizmu (GTD), između 2000. i 2017. je bilo 996 smrtnih slučajeva zbog terorizma dok je u periodu od 17 godina, od 1987. do 2004. godine, bilo 1.833, a između 1970. (kada je započeto sakupljanje podataka u GTD) i 1987. godine 4.351. Istorijska amnezija sve više zamagljuje sećanja na evropski domaći terorizam – Bader-Majnhof u Nemačkoj, Crvene brigade u Italiji, IRA u Ujedinjenom Kraljevstvu, baskijski i katalonski terorizam u Španiji i kosovski terorizam u bivšoj Jugoslaviji.

Situacija je očigledno drugačija u SAD, naročito zato što su podaci u velikoj meri iskrivljeni napadima od 9. septembra u kojima je ubijeno 2.996 ljudi. Ali čak i ako zanemarimo ovu anomaliju, jasno je da od 2012. broj smrtnih slučajeva zbog terorizma u Americi konstantno raste, što preinačava prethodni trend. Veći deo tog „terorizma“, međutim, je prosto posledica toga što je među građanima u opticaju toliko mnogo oružja.

Islamistički terorizam definitivno jeste prava pretnja, naročito na Bliskom istoku. Ali, potrebno je naglasiti dve stvari. Prvo, islamistički terorizam kao i izbeglička kriza uglavnom je bio rezultat napora Zapada, bilo skrivenih bilo otvorenih, za „promenu režima“. Drugo, Evropa je u stvari mnogo bezbednija nego što je bila, delimično zbog uticaja Evropske unije na ponašanje Vlada, a delimično zbog unapređene antiterorističke tehnologije.

Ipak, kako broj smrtnih slučajeva kao posledica terorizma opada (bar u Evropi), sve su intenzivnija upozorenja na terorizam, što vladama nudi opravdanje za uvođenje dodatnih bezbednosnih mera. Taj fenomen, gde naša kolektivna reakcija na društveni problem postaje sve intenzivnija dok se sam problem umanjuje, poznat je kao „Tokvilov efekat“. U svojoj knjizi „Demokratija u Americi“ iz 1840. Aleksis de Tokvil je primetio da je „prirodno da ljubav prema ravnopravnosti konstantno raste zajedno sa samom ravnopravnošću i da treba da raste na osnovu onoga što je hrani“.

Štaviše, postoji jedan fenomen koji je s tim povezan i koji možemo da nazovemo Bajder-Majnhof efekat – kada vam jednom nešto privuče pažnju, počinjete da to vidite sve vreme. Ta dva efekta objašnjavaju kako naše subjektivne procene rizika počinju toliko strogo da odstupaju od pravih rizika s kojima se suočavamo.

Zapravo, Zapad je postao civilizacija s najvećim otporom prema riziku u istoriji. Sama reč „rizik“ potiče od latinske reči „risicum“ koja je korišćena u srednjem veku samo u veoma specifičnim kontekstima i obično se odnosila na trgovinu morskim putem i posao pomorskog osiguranja koji je bio u povoju. Na dvorovima italijanskih gradova-država iz 16. veka „rischio“ se odnosilo na živote i karijere dvoranina i prinčeva i na njihove rizike. Ali se ta reč nije često koristila. Mnogo je uobičajenije bilo da se uspesi i neuspesi pripisuju nekom spoljnom izvoru – sreći ili fortuni. Sreća je avatar nepredvidljivosti. NJen ljudski pandan je oprez ili Makijavelijeva vrlina (virtu).

U ranom modernom periodu priroda je uticala na ljude, čiji je jedini racionalan odgovor bio izabrati između racionalnih očekivanja. Tek je s naučnom revolucijom počeo da cveta moderni diskurs o riziku. Moderno čovečanstvo deluje i kontroliše svet prirode, a samim tim i procenjuje stepen opasnosti koji predstavlja. Kao rezultat toga, tragedija više ne treba da bude uobičajeni deo života.

Nemački sociolog Niklas Luman je tvrdio da čim počne da se percepira da individualna delovanja imaju posledice koje se mogu unapred proračunati, predvideti i izbeći, nema nade za povratak na to predmoderno stanje blaženog neznanja, gde se kurs budućih događaja prepušta sudbini. Kako je to Luhman rekao indirektno, „Vrata raja ostaju zapečaćena izrazom rizik.“

I ekonomisti veruju da je celokupan rizik merljiv i da se samim tim može kontrolisati. U tom smislu se slažu sa onima koji nam govore da se bezbednosni rizici mogu minimizirati proširenjem ovlašćenja za nadzor i jačanjem tehnika pomoću kojih sakupljamo informacije o potencijalnim opasnostima od terorizma. Rizik naposletku predstavlja stepen do kojeg su budući događaji neizvesni, a kako je Klod Šenon, začetnik teorije informacija, napisao, „informacija je rešenje neizvesnosti“.

Postoji jasna korist od toga da se bude bezbedniji, ali ta korist dolazi po ceni upada u naše privatne živote. Naše pravo na privatnost podataka, koje je sada zagarantovano Opštom regulativom EU o zaštiti podataka ličnosti, sve je više u direktnom konfliktu s našim zahtevom za bezbednost. Sveprisutni uređaji koji vide, čuju, čitaju i snimaju naše ponašanje stvaraju izobilje podataka na osnovu čega se mogu formirati mišljenja, prognoze i preporuke o našim delovanjima iz prošlosti, u sadašnjosti i u budućnosti. Uprkos izreci „znanje je moć“, slabi pravo na privatnost.

Štaviše, postoji konflikt između bezbednosti i blagostanja. Biti savršeno bezbedan znači eliminisati kardinalne ljudske adute žilavosti i opreznosti. Savršeno bezbedno ljudsko biće je zato umanjena ličnost.

Zbog oba ova razloga treba da se držim činjenica i ne damo vladama oružje koje one sve više zahtevaju da bi dobile „bitku“ protiv terorizma, kriminala ili bilo koje druge nedaće koje servira život, a koja se tehnički može izbeći. Potrebna je odmerena reakcija. A kada je reč o haosu i nesređenosti ljudske istorije, treba da se setimo Heraklitove opaske da „munja upravlja svim stvarima“.

Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta i profesor emeritus političke ekonomije na univerzitetu Vorvik

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org