„Pariz i Rim traže od Kosova da sprovede nešto što ni Srbija ni oni sami nikada nisu uradili“: Jasmin Mujanović o nužnosti prijema Kosova u SE

Parlamentarna skupština Saveta je 16. aprila velikom većinom od 131 prema 29 glasala za podršku kandidaturi ove balkanske zemlje za članstvo, podseća Jasmin Mujanović, politikolog iz Los Anđelesa i poznavalac prilika na Balkanu, u autorskom članku za Just Security.

Zanimljivo je da je od 131 delegata koji je glasao za predlog, 13 dolazi iz zemalja koje trenutno ne priznaju suverenitet Kosova.

Ipak, uprkos toj nedvosmislenoj poruci iz Skupštine, još nije jasno da li Kosovo može da prevaziđe poslednju prepreku u Savetu ministara, koji će doneti konačnu odluku.

Ironično, čini se da su neke od prestonica koje priznaju Kosovo odlučile da se poigraju sa tom odlukom.

Konkretno, poslednjih dana Francuska i Italija su poslale signale da svoju podršku Kosovu uslovljavaju primenom takozvane „Asocijacije srpskih većinskih opština“ (ZSO).

ZSO je odredba Briselskog sporazuma iz 2013. potpisanog između Srbije i Kosova, pod pritiskom Evropske unije i Sjedinjenih Država da navedu Beograd da prihvati suverenitet Kosova u zamenu za veću autonomiju srpske zajednice u zemlji.

Sporazum predviđa da će lideri u glavnom gradu Kosova, Prištini, kao deo šireg procesa normalizacije između dve strane, preneti određena ovlašćenja na opštine sa srpskom većinom omogućavajući im određeni stepen samostalnosti.

Od potpisivanja sporazuma pre više od decenije, međutim, odnosi između dve strane su se naglo pogoršali, posebno nakon smrtonosnog paravojnog napada grupe srpskih nacionalističkih militanata koji su bliski povezani sa vladom predsednika Srbije Aleksandra Vučića u septembru 2023.

A u međuvremenu je opstao status kvo koji snažno favorizuje Srbiju. Srbija je potpuno priznata država sa zastupljenošću u svim vodećim međuvladinim telima, od Ujedinjenih nacija preko Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju do INTERPOL-a.

Kosovo, uprkos tome što ga je priznalo više od 100 država članica UN, nema mesto ni u jednom od tih tela, dok Srbija lobira protiv njenog prijema čak i u kulturne organizacije poput Uneska.

Ova nepravedna izolacija Kosova podstakla je emigracionu krizu u zemlji i ubedila srpske tvrdolinijaše da će vremenom ponovo potvrditi svoju dominaciju nad Kosovom.

Pravna i politička zabrinutost zbog zahteva za ZSO

Kosovska vlada, na čelu sa premijerom Aljbinom Kurtijem – bivšim političkim zatvorenikom pod Miloševićevim režimom koji je sedeo kao opozicioni poslanik tokom potpisivanja prvobitnog sporazuma – protivi se uspostavljanju ZSO na odnosu dva osnovna argumenta, jedan pravni, drugi politički.

Pravno, kosovska strana veruje da je prvobitni sporazum dao previše moći ZSO tako što je, na primer, obezbedio da se asocijacija može raspustiti samo „odlukom opština koje je čine“, što je asocijaciju nesumnjivo stavilo u svojevrsnu ekstra- ustavni položaj.

Odnosno, vlada u Prištini je mogla samo da obezbedi ZSO veća ovlašćenja, ali nije mogla da ih ukine.

Štaviše, protivljenje Zapada zahtevima Kosova za redosled amandmana – to jest, da se ZSO primeni tek nakon što Srbija pokaže spremnost da se pridržava bilo kog aspekta svojih obaveza prema Kosovu, kao što je neometanje ulaska zemlje u međunarodne organizacije kao što je Savet Evrope – takođe su podigli crvene zastave u Prištini.

Činilo se da je zabrinutost Kurtijeve vlade u ovom pogledu donekle ublažila EU tokom samita dvojice lidera u Severnoj Makedoniji 2023. u Ohridu, tokom kojeg su postigli usmeni dogovor da će se „Kosovo obavezati da obezbedi odgovarajući nivo samoupravljanja za srpsku zajednicu na Kosovu“.

Ova formulacija je bila znatno otvorenija i omogućila je kosovskoj strani da prihvati određeni stepen devolucije bez stvaranja potpuno paralelnog pravnog režima na svojoj teritoriji.

Trenutno, Kurtijeva vlada, kao i veliki delovi kosovske javnosti, zabrinuti su da će ZSO postati još jedna Republika Srpska (RS), većinski srpski entitet u Bosni i Hercegovini koji je zvanično uspostavljen po završetku rata u Bosni .

Njen širok stepen autonomije držao je Bosnu na ivici ponovnog sukoba i izazvao višegodišnje zahteve za secesijom od strane njenih srpskih nacionalističkih vlasti.

Opasan presedan

Američke i evropske diplomate su uveravale Kosovo da ZSO neće biti još jedan entitet RS, ali njihova obećanja zvuče šuplja za Kosovare, koji su u stanju da sami vide realnost nefunkcionalne bosanske politike u svom susedstvu.

Tokom rata u Bosni koji je usledio nakon raspada Jugoslavije, entitet RS je bio samoproglašeni, otcepljeni satelitski režim srpske vlade Slobodana Miloševića.

Kao i njena sestrinska „republika“ u Hrvatskoj, Republika Srpska Krajina (RSK), režim RS u Bosni je trebao da prikrije direktnu umešanost Srbije u ratove u Bosni i Hrvatskoj – odnosno da prikrije stvarnost koju je Srbija izvršila i koju je , za to vreme, zauzimajući velike delove teritorije i u Bosni i u Hrvatskoj.

RSK je propala u leto 1995. pod snagom rekonstituisane hrvatske vojske, ali su njen bosanski pandan od slične sudbine spasile mirovni pregovarači SAD.  Milošević ih je uverio da će raspad RS i priliv milion i više srpskih izbeglica u Srbiju destabilizovati njegov režim.

Kao rezultat toga, kao deo Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine, uz posredovanje Amerike, kojim je okončan rat u BiH, RS je sastavljena u posleratnu Bosnu kao jedan od dva „entiteta“ zemlje.

Tokom prve decenije nakon rata, rukovodstvo RS je gurnuto u stepen integracije u Bosnu od strane međunarodne zajednice.

Ali od 2006. RS ultranacionaliste Milorada Dodika uveliko je istupila izvan kontura Dejtonskog sporazuma i posleratnog bosanskog ustava.

Dodik otvoreno govori o svojoj nameri da se otcepi, o Bosni govori kao o fatalno manjkavoj konstrukciji, blokira sprovođenje čak i najbanalnijih vladinih odluka u Sarajevu samo da bi podstakao haos i disfunkcionalnost, negira osnovne činjenice bosanskog rata i genocida koji se dogodio tokom 1990-ih, a on javno koprca sa Vučićem, ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i desničarskim premijerom Mađarske Viktorom Orbanom, koji deli Dodikov jasno izrečeni cilj da razbije Bosnu.

Uprkos svojim evidentnim kršenjima Dejtonskog sporazuma, pa čak i samog ustava Bosne, Dodik se suočio sa malim odbijanjem međunarodne zajednice.

Vlast u Sarajevu je u velikoj meri sprečena da reaguje samim Dodikovim malignim uticajem unutar vladajućeg aparata.

Sjedinjene Države su Dodiku stavile pod niz sankcija počevši od januara 2017. godine, ali su samo u poslednja dva meseca primorale bosanskohercegovačke finansijske institucije da zatvore njegove račune i račune njegovih saradnika.

EU nije uradila ni to, uglavnom zbog protivljenja Mađarske.

Kao rezultat toga, Bosanci su dve decenije gledali kako čovek koji otvoreno i sistematski nastoji da uništi njihovu zemlju malo bivan obuzdan od iste međunarodne zajednice koja je osnažila one poput njega na prvom mestu kroz odredbe Dejtonskog sporazuma o etničkoj podeli vlasti.

Kosovari su takođe posmatrali podele i disfunkcionalnost u Bosni, zbog čega se velikom većinom protive stvaranju ZSO.

Istraživanje Međunarodnog republikanskog instituta sa sedištem u Vašingtonu od februara do marta 2023. na primer, pokazalo je da samo pet procenata ispitanika podržava stvaranje ZSO.

Standardi demokratije i ljudskih prava

Apsurdno je da Francuska i Italija uslovljavaju prijem Kosova u Savet Evrope stvaranjem ZSO dok nijedna država nije ni uvela sankcije Dodiku.

I uz sve zapadne tvrdnje o kratkoročnim mogućnostima normalizacije, Vučić ostaje kategoričan da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, ma kakav dogovor bio.

Štaviše, francusko-italijanska pozicija je takođe u suprotnosti sa kriterijumima za prijem u Savet Evrope.

Ova 46-člana organizacija, koja uključuje Evropski sud za ljudska prava, zadužena je za promovisanje ljudskih prava, demokratije i vladavine prava. A njen Statut kaže da svaka članica bloka „mora prihvatiti principe vladavine prava i uživanja ljudskih prava i osnovnih sloboda svih lica u njenoj nadležnosti, te iskreno i efikasno sarađivati u ostvarivanju cilja Savet.”

Nedavni izveštaji Freedom House i V-Dem pokazuju da se kosovski demokratski akreditivi poboljšavaju, dok srpski opadaju.

U svom najnovijem izveštaju „Nacije u tranzitu“, Freedom House je ocenio Srbiju nešto više od Kosova, ali je otkrio da je Srbija na putu da postane „Polukonsolidovani autoritarni režim“.

Dok kosovska vlada „promoviše reformsku agendu zasnovanu na vladavini prava“, Srbija je na masovne proteste odgovorila „nameštenim vanrednim izborima u decembru“, takođe se navodi u izveštaju.

Sa svoje strane, V-Dem smatra Kosovo „izbornom demokratijom“  nasuptor Srbiji koju smatra „izbornom autokratijom“.

Štaviše, kako je Stejt department 2021. priznao da je „zastupljenost etničkih manjina u kosovskoj skupštini je više nego proporcionalna njihovom udelu u stanovništvu“ i „partije koje predstavljaju etničke manjinske grupe generalno su izvestile o boljoj saradnji i partnerstvu sa Kurtijevom vladom nego kod svojih prethodnika“.

Kosovo se protivi stvaranju ZSO ne zato što se protivi ideji manjinskih prava, već zato što se plaši da će ZSO postati institucionalni okvir za napade na upravljanje i suverenitet zemlje, upravo ono što se dogodilo sa entitetom RS u Bosna.

Na kraju krajeva, Bošnjaci su treća po veličini etnička grupa na Kosovu (koji broji oko 27.500 (manje od više od 66.000 1991. godine) u odnosu na oko 100.000 Srba, ali oni poseduju samo delić zagarantovane zastupljenosti koju srpska zajednica već uživa , i to nije bio veliki problem.

Zašto? To nije versko-sektaško pitanje. Dok je bošnjačka zajednica muslimanska kao i većina zajednice kosovskih Albanaca, ova druga takođe ima značajne katoličke manjine.

A u susednoj Albaniji skoro sedam odsto albanskog stanovništva su pravoslavni hrišćani, kao i Srbi. Bošnjačka zajednica je obezbedila predstavljanje i prilagođavanje svojih interesa unutar Kosova kroz integraciju, a ne etnički separatizam.

Besmislemo je prisiljavanje Kosova da nastavi sa strukturom koja je očigledno propala u BiH i koju je Evropski sud za ljudska prava više puta rušio.

Pariz i Rim traže od Kosova da sprovede nešto što ni Srbija ni oni sami nikada nisu uradili za svoje značajne etničke manjine, a za šta se svaki kredibilni posmatrač slaže da neće ni dovesti do normalizacije sa Beogradom.

Upravo suprotno, verovatno će dodatno ohrabriti Vučićev režim da se zalaže za još više institucionalnih puteva i ustupaka od Prištine, pa čak i Sarajeva, kako bi se potkopalo njihovo suvereno upravljanje.

Ako su Francuska, Italija i druge zemlje neformalne grupe Kvinte (u njoj se nalaze i Sjedinjene Američke Države, Nemačka i Velika Britanija) koje pokušavaju da razreše ćorsokak između Srbije i Kosova, zaista zabrinute za zastupljenost manjina na Kosovu, trebalo bi da obezbediti da njihovi zahtevi kosovske vlade budu u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

I onda bi takođe trebalo da drže Srbiju na istom standardu insistirajući da albanskoj, bošnjačkoj i mađarskoj manjini u zemlji omogući veća prava na predstavljanje ili samoupravu. Sve manje je samo ideološki prah za revanšistički, sve autoritarniji režim u Beogradu.

Ne postoji logičan, pravni ili politički argument za zadržavanje Kosova van Saveta Evrope. A u maju bi demokratije na kontinentu trebalo da slede inicijativu Parlamentarne skupštine i glasaju za prijem Kosova, zaključuje Mujanović.