Pedeset nijansi žute

Šest meseci nakon što su počeli da potresaju francusku politiku i mesec dana pošto je izbilo nasilje na Jelisejskim poljima, ova pitanja su i dalje tema žučne debate u Francuskoj.

Žuti prsluci su i izuzetno vidljivi i izuzetno enigmatični. NJihovo pobunjeništvo počelo je okupiranjem kružnih tokova po celoj zemlji, ali su glavna vest postali nasilnim demonstracijama u Parizu. Zadržali su podršku oko 70 odsto stanovništva i gotovo tri miliona ljudi je stavilo potpis na „Zvaničan brojač Žutih prsluka“ na Fejsbuku, ali njihovi protesti nikada nisu prevazilazili 300.000 učesnika, što je mnogo manje od broja učesnika u demonstracijama protiv socijalnih reformi koje su u prošlosti organizovali sindikati. Sveprisutni su na informativnim kanalima, ali nemaju prave portparole. Kada je na vrhuncu krize premijer Eduar Filip pozvao na dijalog i otvorio svoja vrata, niko se nije pojavio.

Nije lako otkriti šta oni zapravo hoće. Žuti prsluci su već dva puta mutirali. Pobunu je isprva pokrenulo proglašenje povećanja poreza na gorivo s ciljem smanjenja emisija štetnih gasova. Ali, nakon što je Vlada obustavila planirano povećanje poreza, stagnirajuća kupovna moć je postala fokus protesta. Vlada je ponovo popustila – predsednik Emanuel Makron je 10. decembra izdao saopštenje o ukidanju skokova poreza za penzionere i o dodatnim socijalnim doprinosima koji će za 8,5 odsto povećati prihode ljudima koji žive na minimalcu. Učesnici protesta su reagovali ravnodušnošću i istakli političke zahteve, uključujući veći delokrug za direktnu demokratiju, naročito putem narodnih referenduma.

Jasno je šta je bio motiv za prve proteste. Porezi na energente su regresivni – ljudi s niskim i srednjim prihodima troše ogroman deo od onoga što zarade na grejanje svojih domova i na gorivo za automobile. U poslednjih nekoliko decenija se veliki broj porodica iz redova srednje klase preselio na mesta koja su daleko od posla, gde su stanovi jeftiniji (Francuska se u tom pogledu znatno amerikanizovala). Oni smatraju poreze na potrošnju štetnih gasova nepravičnim – bogati ih ne plaćaju kada koriste avionski saobraćaj, a metropolitski hipsteri profitiraju od subvencionisanog gradskog prevoza. Da bi se učinili prihvatljivim, prihod treba posvetiti ili pružanju podrške „zelenoj tranziciji“ ili treba eksplicitno da bude redistribuiran u formi sveobuhvatnog smanjenja poreza. Iz budžetskih razloga, mere podrške su bile ograničene na deset odsto stanovništva na najnižoj poziciji na lestvici. Oni koji su odmah iznad njih su se osetili zapostavljeno i u škripcu. Oni su izašli na proteste na kružnim tokovima.

Manje je jednostavno razumeti zašto toliko ljudi iz niže i srednje klase oseća da ne može da sastavi kraj s krajem. Dok je od početka novog milenijuma osrednji prihod domaćinstava stagnirao u Sjedinjenim Državama i Nemačkoj, to nije bio slučaj u Francuskoj. Uprkos finansijskoj krizi, realni prihod domaćinstva je povećan za osam odsto od 2007. do 2017, više nego u mnogim drugim evropskim zemljama. Štaviše, došlo je do značajnog preraspoređivanja na lestvici prihoda. Promene u porezima i transferima oduzeli su pet odsto prihoda za onih deset odsto na vrhu i povećali za pet odsto prihod za onih 20 odsto na dnu.

Deo objašnjenja je demografski – starenje i povećanje broja domaćinstava s jednom osobom ili sa samohranim roditeljem povećali su broj potrošačkih jedinica, a smanjili njihovu individualnu kupovnu moć. Deo je sociološki – potrošački standardi srednje klase – mobilni telefoni, večere u restoranima i odmor na moru – porasli su u skladu s prihodima imućnih i srednjoj klasi je postalo teško da ih priušte. Deo je geografski – od 2000. su metropolitska područja prilično dobro stajala, dok su se manji gradovi mučili. Cene nekretnina su se povećale u prvim, ali su pale u ovim drugim, što je njihove vlasnike učinilo siromašnijim. Nije čudo što u gradovima s 50.000 stanovnika ima mnogo više „žutoprslukaša“ nego u Lionu ili Tuluzu.

Komplikovanije pitanje jeste to da mnogi ljudi iz srednje klase smatraju da je društveni ugovor prekršen. Nekada su verovali da će povećanje nivoa obrazovanja doneti bolja radna mesta, veće prihode, veći prosperitet i uzlaznu socijalnu pokretljivost za njihovu decu. Ali rast je postao previše mali da bi generisao značajna povećanja prihoda, radna mesta srednje klase su u opasnosti od digitalne revolucije, a sve se više čini da je konkurentnost u pristupu najboljim školama izopačena tako da profitiraju oni koji su već na vrhu. Duboko ukorenjen francuski pesimizam samo pojačava anksioznost Francuza.

Makron je imao prave dijagnoze. Govorio je o ljudima koji su uniženi i lišeni prilika. Želeo je da omogući rast, podstakne mobilnost i promoviše ravnopravan pristup. Bio je u pravu kada je rekao da s javnom potrošnjom mnogo većom nego u drugim naprednim zemljama, veći porezi i socijalna potrošnja ne mogu da budu odgovori. Ali je potcenio značaj promene u perspektivi koju zahteva i nije uspeo da odgovori na zahteve za pravičnošću kada je reč o osmišljavanju reformi. NJegovi prvi potezi – smanjenje poreza bogatima i poreza na sticanje kapitala – doneli su mu nadimak „predsednik bogatih“.

Kao rezultat toga, želja za pobunom sada pušta korene u francuskom društvu. Levica i desnica se besramno dodvoravaju Žutim prslucima, ne nudeći prave odgovore. Pobednik može itekako da bude ekstremno desničarsko Nacionalno okupljanje Marine le Pen (nekadašnji Nacionalni front). Inače, Žuti prsluci možda na kraju mogu da osnuju sopstvenu stranku uoči izbora za Evropski parlament u maju. Ali nije jasno za šta bi se ta stranka zalagala. Lično iskustvo ukazuje da iako pokret u sociološkom i političkom smislu čine različite vrste ljudi, aktivisti u njegovim okvirima su bliži tvrdoj desnici i uključuju apsolutno antisemitske i antimuslimanske tipove.

LJudi iz svih delova političkog spektra delili su isti bes na kružnim tokovima. Celokupni segment francuskog društva koji se oseća gotovo nevidljivo pronašao je svoje obeležje i počeo da gradi identitet. Pitanje koje se sada postavlja jeste da li će pokret pronaći politički glas, i ako ga pronađe, kakav će biti.

Autor je profesor u Školi za državnu upravu Herti u Berlinu, na Institutu za političke nauke u Parizu i na Institutu Evropskog univerziteta (EUI). Takođe je stariji saradnik u Bruegelu, ekspertskoj grupi sa sedištem u Briselu.

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org