Pentagon i njegove tajne: Kako su godinama usavršavane „vanzemaljske“’ letelice?

Od „belgijske vazdušne uzbune“ do projekata „Astra“ i „Black Manta“, Pentagon već decenijama u tajnosti razvija najmodernije borbene letelice, piše Al Jazeera.

Prvi pravi digitalni računar, koji je koristio vakuumske cevi, nazvan „Colossus Mark I“, razvijen je u tajnosti 1943. godine za potrebe britanske vojske kako bi se dešifrovala komunikacija nacista koji su koristili mašinu za šifrovanje poruka „Enigma“.

I sam internet je prvobitno bio vojni projekat pod imenom ARPANET.

Projekat je nastao 1975. u tada osnovanoj Agenciji za napredne projekte (danas DARPA), iako su istraživanja u povezivanju velikih računara koje imaju Vlada SAD-a i Pentagon (mainframe computer) trajala još od sredine ’60-ih.

ARPANET je ’70-ih i ’80-ih povezivao vojne baze širom SAD-a, što je ubrzalo komunikaciju stotinama puta.

Internet će dobiti svoj današnji oblik – i masovniju civilnu primenu – tek sredinom ’90-ih, kada su mnoge od prethodno razvijenih tehnologija našle svoj put u uređajima dostupnim kompanijama i kućnim korisnicima.

Da li su neidentifikovane letelice misterija ili ne?

U novembru 1989, dok su oči celog sveta bile uprte u pad Berlinskog zida i početak raspada SSSR-a, policijske stanice širom Belgije su počele da dobijaju izveštaje i pozive građana o „čudnim pojavama na nebu“.

Građani su opisivali čudna plavo-crvena svetla, koja su se kretala bez zvuka iznad puteva.

Neka od ovih svetala bi odjednom ubrzala, poput vojnih aviona, ali bez ikakvog zvuka.

Nadležni u Belgiji nisu imali nikakve izveštaje o letovima vojnih aviona u to vreme i nad tom područjima, pa čak ni civilnih aviona.

Takođe, kontrole aviosaobraćaja, vojne i civilne, ništa nisu zabeležile na svojim radarima.

Događaji su ubrzo zaboravljeni i uglavnom pripisivani meteorima ili svetlima sa rok koncerata.

Ipak, krajem marta naredne godine, misteriozna svetla su se vratila, ali sada su imala i svoj oblik.

Blizu malog grada Glons, u provinciji Lijež, stanovnici su nekoliko noći zaredom viđali nepoznate letelice, na relativno malim visinama.

Letelice nisu imale nikakav zvuk, sem blagog šuma, bile su oblika trougla, a na krajevima su imale bela i crvena svetla.

Ovog puta, dve letelice su primećene i na radarima obližnje vojne vazduhoplovme baze „Beauvechain“, odakle su poslata i dva aviona F-16 da ih presretnu.

Piloti su kasnije svedočili da su letelice bile „jednostavno prebrze“, te da su ih izgubili iz vida i sa svojih radara.

Sledećih nekoliko dana, iste letelice će prijaviti i pripadnici žandarmerije iz grada Vavre, u provinciji Valun Brabant.

Policajci su, pak, letelice opisivali kao „trouglaste, sa zvukom borbenog aviona, ali koje se kreću previše sporo u odnosu na vojne avione“.

Narednih nedelja, ove letelice će prijaviti i stanovnici okruga Bierž i Limal.

Ubrzo su se u belgijskoj štampi pojavile i veoma mutne fotografije, koje su otprilike prikazivale svetla na noćnom nebu u obliku trougla.

Štampi, prvo lokalnoj, a nešto kasnije i svetskoj, to je bilo dovoljno da celu seriju događaja nazove „belgijskom vazdušnom uzbunom“ (Belgium Air Flap).

Tabloidi su (očekivano) tvrdili da su u pitanju NLO-i, što u suštini i jesu bili – „neidentifikovane letelice“.

Kasnije će se, ipak, ispostaviti da one nisu bile svima nepoznate.

Testiranje bombardera velikog dometa

Vazduhoplovna baza „Beauvechain“ je bila veoma važan NATO aerodrom u vreme hladnog rata.

Blizu grada Glons se nalazio (a nalazi se i danas) centar komande NACMA/ACCS NATO-a, za kontrolu vazdušnog prostora i letova u većem delu Evrope (pandan američkom NORAD-u).

Danas se NACMA naziva NCIA (NATO Communications and Information Agency, Agencija za komunikacije NATO-a), dok su dužnosti kontrole vazdušnog saobraćaja danas u nadležnosti „NATO Air C2“ programa.

Ipak, ono što tada najveći deo nadležnih, kako u Belgiji, tako i u strukturi NATO nisu znali, jeste da SAD intenzivno testiraju sledeću generaciju bombardera velikog dometa.

U to vreme, „stealth“ karakteristike radarske nevidljivosti aviona su bile samo naučni koncept, iako je američko vazduhoplovstvo na njima radilo u tajnosti još od početka ’80-ih.

Kompanija Lockheed Martin, jedan od najvećih proizvođača vojne opreme i letelica u svetu, još od početka ’50-ih godina je imala odeljenje „Skunk Works“ (engleska igra reči za „nešto sumnjivo miriše“, a logo kompanije je crtež tvora) koje je bilo zaduženo za ispitivanje i razvoj novih tehnologija u potpunoj tajnosti.

Ta tajnost je bila tolika da su mnogi inženjeri Lockheed Martina proveli čitave karijere, a da nisu ni čuli za „Skunk Works“.

Takođe, Pentagon je uveo praksu da mnogi tek kada dođu do čina admirala ili generala dobiju (samo određene) informacije o tome kako se ove letelice razvijaju.

„Skunk Works“ je zaslužan za razvoj prvog „globalnog“ špijunskog aviona U-2, njegovog naslednika SR-71, te prvog „nevidljivog“ lovca F-117 „Nighthawk“.

Poslednjih decenija, „Skunk Works“ je radio na razvoju modernih lovaca F-22 „Raptor“ i F-35 „Lightning II“.

Zasnovano na tehnologijama „radarske nevidljivosti“ lovca F-117 „Nighthawk’, sredinom ’80-ih je u drugom američkom aerogigantu, kompaniji Northrop Grumman, počeo razvoj većeg bombardera, koji bi imao domet „bilo gde u svetu“ (global reach power).

Prvi B-2 „Spirit“ je poleteo u julu 1989, samo nekoliko meseci pre početka „belgijske vazdušne invazije“.

Iako su mnogi detalji do danas vojna i državna tajna SAD, prva dva prototipa B-2 su sasvim sigurno bili testirani i u Evropi, kako bi se izbegli sovjetski špijunski sateliti iznad severne Amerike, ali takođe i testirala „nevidljivost“ u samom „dvorištu“ SSSR-a.

Nakon početka rata u Iraku u avgustu 1990. godine (prva „Peščana oluja“), svet će po prvi put saznati za postojanje „nevidljivih aviona“.

Interesantno je i da su ove letelice i njihova „nevidljivost“ za radare direktno povezane i sa regionom Balkana: B-2 „Spirit“ je zvanično prve borbene letove imao nad Kosovom i Metohijom, za vreme operacije NATO „Združeni odgovor“ 1999, u tadašnjoj SR Jugoslaviji.

Za vreme iste kampanje, krajem marta, oboren je prvi i jedini F-117 „Nighthawk“, sovjetskom raketom „Isayev S-125 Neva“, koju su delimično modifikovali pripadnici Protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije (kasnije je ovakvu modifikaciju NATO nazvao SA-3 GOA).

Pentagon i danas razvija „vanzemaljske letelice“

„Skunk Works“ postoji i radi „punom parom“ i danas, a na razvoju novih naprednih letelica za Pentagon rade i brojne druge kompanije.

Iako su njihovi programi i dalje nastrožije čuvana tajna, tokom godina se, zahvaljujući istraživanjima vazduhoplovnih stručnjaka, te FOIA zahtevima američkih novinara o budžetu Pentagona (američki zakon o dostupnosti informacija), zna za najmanje dve nove letelice.

„Astra“, često nazivana i „TB-3“ je novi tip bombardera velikog dometa, koji bi trebalo da ima nove tipove motora, koji joj daju ubrzanja i preko četiri maha (četiri puta brže od zvuka).

Većina aviostručnjaka smatra da je „Astra“ zapravo bilo kodno ime za B-21 „Raider“, zamenu za B-2 „Spirit“, koji je predstavljen javnosti u decembru prošle godine, a prve zvanične letove bi trebalo da ima upravo ovih dana.

Druga, mnogo interesantnija letelica nove generacije nosi kodno ime „Black Manta“ (Raža) ili „Manta Ray“.

Stručnjaci navode da se radi o dizajnu „letećeg koplja“ (Spearjet), koje je aerodinamički gotovo savršeno, te nema gotovo nikakvog otpora vazduha.

„Manta Ray“ bi trebalo da ima potpuno novi dizajn, gde se kabina za pilote nalazi iznad „letećeg krila“, dok se motori nalaze sa donje strane letelice.

Ovi motori prema navodima stručnjaka imaju „magnetni ubrzivač“ (electromagnetic pulse ramjet), koji bi dodatno zagrevao i ubrzavao gasove iz motora, dajući „Raži“ mogućnost da odjednom ubrza na brzine od preko dva maha.

Iako će B-21 „Raider“ polako zamenjivati B-2 „Spirit“ do 2030. godine, javno predstavljanje „Raže“ se ne očekuje pre 2040.