Perspektiva odnosa SAD i Kine u 2019.

Predsednik SAD Donald Tramp se pre godinu dana vratio iz Pekinga nakon specijalne posete na visokom nivou, za koju se Kina nadala da konačno negira njegovu retoriku antikineske kampanje. Kina i SAD su se pre dvanaest meseci našle u nerešivom trgovinskom ratu, a Trampova administracija je „strateški angažman“ SAD s Kinom zamenila „strateškom konkurentnošću“.

Štaviše, pre godinu dana, američke, evropske i kineske ekonomije i tržišta su brujali. Sada na finansijskim tržištima vlada izuzetna nestabilnost, pri čemu se rast usporava u Kini i Evropi, a više kamatne stope počinju da pogađaju Ameriku. Sliku mrači i neizvesnost u vezi s budućnošću nuklearnih pregovora sa Severnom Korejom.

Koja je onda perspektiva odnosa SAD i Kine u 2019? Verovatno će do marta biti postignut sporazum o smanjenju bilateralnog trgovinskog deficita i Kina će doneti odluke o uvozu da bi to isterala do kraja. Takođe je moguće i da će do tada biti postignut sporazum o smanjenju tarifa iako će zbog njegove složenosti možda biti produžena vremenska linija. Za pristup tarifa za tarifu bi moglo da bude potrebno godinu dana. Ali iako kineski ekonomski reformatori zauzimaju dramatičniji pristup, obavezivanjem na nulte carine tokom vremena i izazivanjem Amerikanaca na reciprocitet, on bi mogao i brže da bude uspostavljen. Ali to bi se kosilo s višedecenijskim učenjem kineskih trgovinskih birokrata da se daje malo, a kamoli da budu shvaćeni kao neko ko daje sve odjednom.

Reforma takozvanog prisilnog transfera tehnologije treba da bude relativno jednostavna. Međutim, reforma se razlikuje od onog kako se ugovorni aranžmani mogu interpretirati u praksi, čak i u odsustvu bilo kakvih posebnih odredbi o transferu tehnologije.

Međutim, zaštita intelektualne svojine je prilično problematična. Prethodni sporazumi postignuti za vreme administracije predsednika SAD Baraka Obame bi mogli da budu restrukturirani. Ali za primenjivanje sudske sile nad kršenjima sporazuma i dalje nema nade. Jedan mogući mehanizam je podvrgavanje važnih ugovora između Kineza i stranih firmi međunarodnim privrednim arbitrarnim telima, koja su stacionirana u Singapuru ili Švajcarskoj, a koja su specijalno osmišljena da se bave nadzorom zaštite intelektualne svojine.

Ako bi se Kina usprotivila, možda bi bilo moguće uspostaviti kineski međunarodni privredni arbitrarni sistem sa sedištem na domaćem terenu. Ali bi bilo potrebno da zemlja imenuje kvalifikovane strance u svoj panel arbitara da bi izgradila međunarodni kredibilitet. Niko nema nimalo poverenja u privredne sudove Kine. Za potrebe sopstvenih unutrašnjih reformi potrebno je da Kina ide ka potpuno nezavisnim privrednim i civilnim sektorima svog sudskog sistema, čak i ako krivični sektor ostane predmet političke kontrole.

Zabrinutost Amerike u vezi s kineskim državnim subvencijama u okviru strategije zemlje „Made in China 2025“ biće gotovo nemoguće rešiti. Činjenica je da sve zemlje koriste Vladinu podršku za svoje domaće tehnološke industrije mada je Kina koristi najviše. Čak i ako bismo propisali maksimalan nivo državne podrške za datu firmu, pridržavanje toga bi bilo teško izmeriti. Nisam uveren u rezultat postignut pregovorima u ovom domenu. Možda je jednostavno potrebno da Amerika nadmaši Kinu povećanjem javnih investicija u istraživanje i razvoj u sektorima informacione tehnologije i biotehnologije.

Takođe ne treba da odbacimo mogućnost da Kina reforme tarifa proširi i na širu međunarodnu zajednicu. Kina bi, na primer, vremenom mogla da se značajno obaveže nultim tarifama ne samo za SAD, već za sve države-članice Svetske trgovinske organizacije. To bi za Kinu predstavljalo gotovo neodoljivu priliku da zagovara globalnu slobodnu trgovinu i zaustavi trend ka protekcionizmu.

Takav obrt Kine mogao bi da uključuje približavanje državama-članicama Transpacifičkog partnerstva (TPP) zarad pristupanja u okviru ironičnih napora da se preteknu SAD (koje je Tramp povukao iz TPP-a odmah po preuzimanju funkcije) u Azijsko-pacifičkom regionu. Kada iskusi političko i tržišno otvaranje, Kina može da bude prilično spremna na „trčanje“. Pregovori bi bili teški, ali rezervisanost Japana prema pristupanju Kine TPP-u je oslabila od nedavne posete premijera Šinza Abea Pekingu.

Na širem spoljnopolitičkom i bezbednosnom frontu Kina će u 2019. najverovatnije da se „dekonfliktuje“ u svojim odnosima s drugim zemljama, s obzirom na suštinske strateške izazove koje postavljaju SAD. Već postoji izvesna normalizacija u odnosima s Japanom. Nedavni podaci Japanske obalske straže pokazuju drastično smanjenje broja kineskih upada u oblast Senkaku/Diaoju u Istočnom kineskom moru.

Kina takođe želi da umiri tenzije sa Asocijacijom nacija jugoistočne Azije u vezi sa Južnim kineskim morem putem ubrzanih pregovora o „kodeksu ponašanja“. Kina će takođe najverovatnije uživati mirnije odnose sa Indijom nakon bilateralnih samita u Vuhanu u aprilu. A Kina može da počne da ublažava svoj stav prema Tajvanu, s obzirom na loše rezultate na prošlomesečnim lokalnim izborima Demokratske progresivne stranke tajvanske predsednice Caj Ing-ven, koja se zalaže za nezavisnost. To bi se, naravno, radikalno promenilo ako SAD nastave s daljom značajnom prodajom oružja Tajvanu, za šta je najveća verovatnoća. Pomorski incidenti sa SAD u Južnom kineskom moru se nastavljaju, a taj konflikt može da se zaoštri ako SAD budu sledeće godine s većim entuzijazmom težile programu Sloboda navigacije.

Kina će širom Evroazije nastaviti da razvija svoju inicijativu „Pojas i put“ (BRI). Međutim, u poslednjih nekoliko meseci BRI je imala manje političkih fanfara na domaćem terenu. Već postoji debata među kineskim zvaničnicima o izvesnom korigovanju BRI nakon negativne reakcije na predaju luke Hambantota Sri Lanke Kini i zabrinutosti u vezi sa dugoročnom isplativošću BRI-ja. Zato u 2019. možemo biti svedoci manjeg trijumfalizma Kine u vezi s BRI.

Štaviše, Kina će najverovatnije pre učvrstiti i proširiti svoju ulogu u okviru postojećih institucija UN i Breton Vudsa nego što će isticati nove institucije međunarodnog rukovodstva. Najverovatnije će i dalje biti novi šampion Svetske trgovinske organizacije i održavati svoj stav o globalnim klimatskim promenama kao što je dogovoreno u Pariskom sporazumu o klimatskim promenama iz 2015. Za trezvenije umove u spoljnopolitičkom establišmentu Kine je bolje da se fokusiraju na postojeću mašineriju globalnog sistema zasnovanog na pravilima, naročito kada SAD prema tome pokazuju sistematski prezir.

Pošto Kina teži da ponovo stabilizuje svoje odnose sa SAD i ublaži tenzije u svojim neameričkim odnosima, njeni lideri će najverovatnije iskoristiti 2019. da donesu podrobniju procenu budućnosti američke politike – o posledici Milerove istrage Trampa i njegove administracije i da li će novi predsednik 2020. (ili ranije) na bilo koji način promeniti novu strategiju SAD koja je na pomolu. Iako su već zaključili da se dešava veliki zaokret u stavovima Amerike prema Kini, oni i dalje nisu sigurni u vezi s tim u kom će tačno obliku biti taj zaokret i da li je suštinski zaokret u njihovoj strategiji (kao suprotnost taktikama) neophodan.

Autor je bivši premijer Australije. Sada je predsednik instituta Asia Society Policy u Njujorku.

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org