Pet glavnih lekcija iz rata u Ukrajini

Ukrajinska ekonomija se smanjila za otprilike 30 odsto, a više od 30 odsto njenog stanovništva je raseljeno. Njena infrastruktura je uništena, a oštećeno je oko 40 odsto kapaciteta za proizvodnju električne energije.

Čini se da nijedna strana nije voljna da napravi kompromis ili čak razmotri prekid vatre; ako išta, Moskva, Kijev i zapadni podržavaoci Ukrajine su još uporniji, navodi između ostalog Stiven M. Volt, kolumnista časopisa „Forin polisi“ i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard, u svojoj analizi koju prenose podgoričke Vijesti.

Rat je dobar, iako grub učitelj, a ponekad najviše što možemo da spasemo od žrtava koje su drugi podneli jeste veće znanje i mudrost za budućnost. Sledi pet lekcija koje bi lideri i javnost širom sveta mogli naučiti nakon godinu dana rata u Ukrajini.

Lekcija br. 1: Lideri veoma lako naprave lošu procenu

Sada je očigledno da je ruski predsednik Vladimir Putin pogrešio kada je pretpostavio da Ukrajina ne može da pruži ozbiljan otpor i da bi bilo nebitno ako pokuša. On je loše procenio snagu ruske vojske, upornost Ukrajine i sposobnost zapadne Evrope da pronađe alternativne izvore energije.

Međutim, i zapadnjaci su pravili greške: Oni su godinama odbacivali mogućnost rata, preuveličavali moć ekonomskih sankcija i potcenjivali dubinu ruskog protivljenja naporima Zapada da uvede Ukrajinu u svoju orbitu. U ovom slučaju (kao i u mnogim drugim), ratna magla nam je zamutila vid mnogo pre nego što su stvarne borbe počele.

Lekcija br. 2: Države se ujedinjuju da se suprotstave agresiji

Rat u Ukrajini nas podseća da se države u međunarodnom sistemu tipično ujedinjuju da bi se suprostavile otvorenim činovima agresije. To je još jedna lekcija koju je Putin previdio: Osim što je verovao da će Ukrajina brzo pasti, čini se da je pretpostavio da NATO neće reagovati tako snažno.

Rusija se ne bori jedan na jedan sa slabijim protivnikom, nego ratuje protiv zemlje koju podržava koalicija čiji je ukupni BDP gotovo 20 puta veći od ruskog. Ta koalicija proizvodi najsofisticiranije svetsko naoružanje i počela je da se odvikava od ruskih energenata.

Podrška spolja ne osigurava pobedu Ukrajine, ali je ono što je Putin mislio da će biti lako, pretvorila u dugotrajan i neizvestan težak zadatak. Rusija će biti daleko slabija u budućnosti bez obzira na to kako se rat na kraju završi.

Države balansiraju protiv agresora zato što brinu da će uspešni osvajači pokušati da dobiju još više. Takvi strahovi su ponekad pogrešni; revizionističke države se ponekad zadovolje kada promene status kvo na svoje zadovoljstvo. Međutim, druge države ne mogu biti sigurne u vezi sa tim – makar ne u početku – tako da udružuju snage da odvrate dodatne nevolje ili da ih poraze ako odvraćanje ne uspe.

Ova tendencija nigde nije tako vidljiva kao u odluci Švedske i Finske da odustanu od višedecenijske neutralnosti (vekovne u slučaju Švedske) i prijave se za članstvo u NATO-u.

Svetski lideri koji se nadaju da će osvojiti teritorije koje trenutno ne kontrolišu trebalo bi da obrate pažnju: flagrantni činovi agresije će verovatno podstaći druge moćne države da se udruže protiv njih. Ako to učine, agresor će čak i nakon uspešne vojne operacije ostati manje bezbedan nego što je bio ranije.

Lekcija br. 3: „Nije gotovo dok se ne završi“

Amerikanci su skloni da rat dožive kao kratku munjevitu operaciju slamanja otpora neprijatelja nakon koje sledi dodela medalja i možda pobednička parada. Ova tendencija nije iznenađujuća s obzirom na to da su protivnici Sjedinjenih Država u poslednje vrijeme bile trećerazredne sile i da je početna vojna faza svakog rata bila kratka i jednostrana.

Ratovi u Iraku i Avganistanu su se na kraju odugovlačili godinama, ali samo zato što su SAD odlučile da okupiraju te zemlje i sprovedu dalekosežne političke i društvene reforme. Rezultat je bila moćna pobuna koja nije mogla biti poražena po prihvatljivoj ceni.

Rat u Ukrajini je drugačiji: Početni juriš Rusije je osujećen, a njen cilj brze promene režima u Kijevu je propao. Nakon 12 meseci, konvencionalne snage dveju suverenih države i dalje se sukobljavaju na bojnom polju i traže nove načine da izvrše pritisak na drugu stranu.

Uprkos tome što je situacija nekoliko puta preokrenuta, nijedna strana nije uspela da zada završni udarac.

Putin je pogrešno verovao da će rat biti brz i jeftin. Kada je propao početni napad Rusije na Kijev a njene snage pretprele teške gubitke, Ukrajina i njeni podržavaoci su zaključili da velikodušna pomoć spolja, ukrajinska odlučnost i opsežne ekonomske sankcije mogu nanijeti odlučujući poraz Rusiji i možda je čak istisnuti iz redova velikih sila.

Uspešne kontraofanzive koje su počele prošlog leta osnažile su nade Kijeva da će vratiti svu izgubljenu teritoriju, uključujući Krim. Neki posmatrači su počeli da sanjaju o promeni režima u Moskvi.

Međutim, Rusija je i dalje velika sila, sa preko tri puta više stanovnika od Ukrajine, velikom vojno-industrijskom bazom i značajnim rezervama vojne opreme. Njeni lideri vide ovaj rat kao egzistencijalni sukob u kojem Rusija mora da pobedi.

Učinak njenih oružanih snaga je donekle poboljšan od početka rata, a njeni napadi raketama i dronovima na ukrajinske gradove i infrastrukturu naneli su znatnu štetu. Teški rat iscrpljivanja ne ide u prilog Ukrajini; otuda nedavna žurba da Ukrajina dobije više naoružanja (uključujući tenkove) i obuku.

Spoljašnja podrška može omogućiti Kijevu da zadrži trenutno stanje i ostvari ograničene dobitke na proleće, ali izbacivanje ruskih snaga sa cijele teritorije koju sada kontrolišu može biti nemoguće, bez obzira na to koliko pomoći bude poslato. Postoji i stalna mogućnost eskalacije (uključujući upotrebu nuklearnog oružja), opasnost koju neki stručnjaci odbacuju, ali koja se ne može u potpunosti isključiti.

at,

Lekcija br. 4: Rat osnažuje ekstremiste i otežava kompromise

Budući da su ulozi veliki, rat je vreme kada bi hladno rasuđivanje i pažljive procene trebalo posebno ceniti. Nažalost, umesto toga, to je često vreme kada halabuka, puste želje, moralno pozerstvo, patriotsko busanje u prsa i grupno razmišljanje prevladaju i tvrdokorni stavovi guše odmerenije glasove.

Kao rezultat toga, postaje teže raspravljati o bilo kakvoj vrsti kompromisa, čak i kada nijedna strana nema jasan put do pobede. To nije jedini razlog zašto je ratove teško okončati, ali jeste važan.

Javna debata o Ukrajini je izuzetno prekorna, pri čemu se ratoborni eksperti takmiče da nadmaše jedni druge u izražavanju podrške Kijevu, dok alternativne stavove blate kao naivne, nemoralne, proruske ili još gore. (Nešto slično se možda dešava i na drugoj strani: iako je teško izvući pouzdane zaključke iz ruskih komentara o ratu, izgleda da su Putinovi najglasniji ruski kritičari uglavnom tvrdolinijaši koji ga optužuju da rat ne vodi dovoljno energično i nemilosrdno.)

Moguće je da su najvatrenije pristalice Ukrajine u pravu i da bi Zapad trebalo da učini „šta god je potrebno“ da omogući Kijevu da oslobodi svu svoju teritoriju. Ali pitam se da li su svi ti jastrebovi u Atlantiku ili Atlantskom savetu (da ne pominjemo neke glasne istočnoevropske političare) ikada zastali da se zapitaju da li možda greše.

Je li moguće da bi pomoć u produžavanju rata mogla dovesti do goreg ishoda za Ukrajinu? S tim u vezi postoje prilično uznemirujući primeri iz prošlosti: velikodušna spoljna podrška lokalnim snagama u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu održala je te ratove, ali nije ostavila te zemlje u boljem stanju kada su Sjedinjene Države konačno odlučile da pobeda nije moguća i otišle kući.

Istina je da se američke i NATO snage ne bore u Ukrajini, ali smo direktno uključeni. Mir ili prekid vatre su možda još daleko, ali razmišljanje o tome kako ih postići je u interesu svih, a posebno Ukrajine.

Lekcija br. 5: Strategija uzdržanosti bi smanjila rizik od rata

Poslednja lekcija – i verovatno najvažnija – je da bi ovaj rat bio daleko manje verovatan da su SAD usvojile strategiju spoljnopolitičkog obuzdavanja. Da su američki i zapadni kreatori politike obratili pažnju na ponovljena upozorenja o posledicama proširenja NATO-a (uključujući savete Džordža F. Kenana; tu široku, dvostranačku grupu iskusnih stručnjaka; tu grupu sličnih uglednih diplomata i vojnih zvaničnika; ili direktora CIA Vilijama Bernsa, koji je takođe bivši ambasador u Rusiji) umesto pokušaja da inkorporiraju Ukrajinu u zapadne bezbednosne i ekonomske institucije, podsticaj Rusije za invaziju bi bio znatno smanjen.

Putin snosi primarnu odgovornost za pokretanje brutalnog i ilegalnog rata, ali daleko od toga da su Bajdenova administracija i njeni prethodnici nevini. Ukrajinski narod sada pati zbog Putinove nemilosrdnosti, ali i zbog arogancije i naivnosti zapadnih zvaničnika.

Bonus lekcija: Lideri su bitni

Čak i realisti koji naglašavaju važnost velikih strukturalnih sila uviđaju da su pojedinačni lideri ponekad važni. Mnogo. Iako je protivljenje proširenju NATO-a (a posebno njegovom mogućem proširenju na Ukrajinu) bilo široko rasprostranjeno među ruskim elitama, neki drugi ruski lider možda ne bi odlučio da pokrene rat pre godinu dana. Maštovitiji i manje dogmatični predsednik SAD možda bi učinio više da ublaži nadolazeću krizu pre nego što je ona dostigla tačku ključanja.

Dalje, razmislite kako bi se ovaj rat mogao odvijati da je Petro Porošenko predsednik Ukrajine umjesto Volodimira Zelenskog. Da li bi Porošenko mogao da okupi svoje sugrađane i dobije spoljnu podršku tako efikasno kao Zelenski? Izgleda malo verovatno. Ili šta bi bilo da je Donald Tramp u Beloj kući umesto Džoa Bajdena?

Strukturalne sile ograničavaju šta su države u stanju da urade, ali one same ne određuju ishode. Nacionalni lideri imaju slobodu delovanja, u onoj meri u kojoj su slobodni da odluče kako da se snađu u okolnostima sa kojima se suočavaju najbolje što mogu.

Pošto imaju slobodu, oni su na kraju odgovorni za odluke koje donose. Imajući u vidu tu činjenicu, muškarci i žene koji su trenutno na vlasti u Moskvi, Kijevu, Vašingtonu, Briselu, Berlinu i drugdje treba da obrate posebnu pažnju na lekciju br. 3 („Nije gotovo dok se ne završi“) i posebno sudbinu Džordža V. („misija ostvarena“) Buša.

Ovaj rat još nije završen, a ono što nam danas izgleda kao hrabro i efikasno vođstvo (ili nestručno upravljanje) može izgledati nešto drugačije kada oružje utihne i konačni troškovi se zbroje.