„Zašto američki liberalni jastrebovi napadaju Rusiju dok Izraelu daju slobodan prolaz: Peter Beinart u analizi za Gardijan

Kolumnista Posta Maks But je 15. januara podsetio čitaoce da je, prema podacima Ujedinjenih nacija, Rusija ubila više od 10.000 civila u Ukrajini.

Ovi izrazi ogorčenja bili su potpuno opravdani, ukazuje u kolumni za Gardijan Peter Beinart, glavni urednik časopisa Jewish Currents, profesor novinarstva i političkih nauka na Newmark School of Journalism na Gradskom univerzitetu u Njujorku.

Ono što ih čini čudnim jeste to da više od tri meseca nakon rata u Gazi, Eplbaum još uvek nije na mreži X gde često komentariše, priznala da je Izrael napao tamošnje bolnice.

Ona to nije učinila uprkos istrazi Vašington posta u decembru koja je otkrila da je Izrael „izvodio ponovljene i rasprostranjene vazdušne napade u blizini bolnica“, čime je doprineo javnozdravstvenoj katastrofi.

Niti čitalac ne bi znao iz praćenja Mekfola na X da se Izraelu trenutno sudi u Hagu, optužen od strane Južne Afrike da je počinio genocid u Gazi.

But se otvorenije obratio izraelskom ratu: on ga uglavnom brani. Jedna od lekcija sukoba, tvrdio je on 20. decembra, „je potreba za snažnim odbrambeno-industrijskim kapacitetom, jer sukobi visokog intenziteta uvek troše ogromne količine municije“.

Eplebaum, McFol i Boot su liberalni jastrebovi. Oni tvrde da podržavaju spoljnu politiku posvećenu odbrani demokratije i ljudskih prava kad god je to moguće. (Granica između liberalnih jastrebova i neokonzervativaca može postati nejasna, ali liberalni jastrebovi su više naklonjeni diplomatiji i međunarodnim institucijama i generalno favorizuju demokrate, a ne republikance.)

Ne tako davno, liberalni jastrebovi su smatrani žrtvom američkih vojnih intervencija u Iraku, Avganistanu i Libiji, ratovima koji su se reklamirali kao donošenje slobode napaćenom stanovništvu, što je umesto toga donelo haos i uništenje.

(I lično sam se identifikovao kao liberalni jastreb sve dok me ti ratovi nisu naterali da promenim svoj pogled na svet.)

Ali poslednjih godina, liberalni jastrebovi su povratili veliki deo svog ugleda i moći. Njihovo oživljavanje je podstaknuto okretanjem Vašingtona od „rata protiv terorizma“, koji se za mnoge Amerikance završio kada su SAD povukle trupe iz Avganistana 2021. i njegovim fokusom na novi hladni rat.

Pošto diktature vladaju Rusijom i Kinom, i zato što Moskva i Peking ugrožavaju ranjive demokratije na njihovoj granici, liberalni jastrebovi tvrde da očuvanje slobode zahteva odvraćanje od protivnika velikih američkih sila.

Njihov argument je dobio naročitu snagu od ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, koju vide kao test za globalnu borbu koja dolazi.

„Liberali koji su nekada protestovali protiv rata u Iraku sada pozivaju Vašington da pošalje više raketnih bacača kako bi porazio ruski imperijalizam“, objavio je Atlantik u eseju iz septembra 2022. pod naslovom „Uspon liberalnih jastrebova“.

Prošlog februara, britanski The Critic je tvrdio da je „ruska invazija na Ukrajinu zapečatila prevlast liberalnog sokola“.

Liberalni jastrebovi uživaju poseban uticaj u Vašingtonu jer je njihov pogled na svet blisko usklađen sa Bajdenovom administracijom.

Nije iznenađenje što su i Eplbaum i Mekfol pozvani na privatne, nezvanične razgovore sa predsednikom.

Bajden i njegovi najviši spoljnopolitički savetnici dele uverenje Eplabaum da današnje takmičenje velikih sila suprotstavlja „demokratski svet“ protiv „autokratskog sveta“.

Kao što je Bajden rekao u govoru o Ukrajini 2022. godine, Sjedinjene Države i njihovi saveznici moraju „da sprovedu snagu demokratije u akciju kako bi osujetili nacrte autokratije“.

Ovaj pogled na svet sadrži važne istine.

Rusija i Kina su daleko autoritarnije od Sjedinjenih Država i mnogih njenih ključnih evropskih i azijskih saveznika. Oni su takođe daleko autoritarniji od Ukrajine i Tajvana, ugroženih demokratija koje zaslužuju da zacrtaju svoj put bez imperijalističke agresije.

Bez obzira da li se neko slaže sa politikom koju Eplbaum, But i Mekfol zagovaraju u istočnoj Evropi i istočnoj Aziji, oni imaju za cilj odbranu liberalne demokratije – posvećenost koja se proteže i na Sjedinjene Države, gde se sva tri pisca odlučno protive Donaldu Trampu.

Problem liberalnih jastrebova

Ali liberalni jastrebovi imaju problem: granice Rusije i Kine nisu ceo svet. Na globalnom jugu, posebno, geopolitičke granice između SAD i njihovih protivnika ne preslikavaju se lako na moralne granice između slobode i tiranije.

Kada razgovaraju o zemljama izvan Evrope ili istočne Azije, liberalni jastrebovi se često trude da ih ubace u pogled na svet koji povezuje Ameriku i njene saveznike sa demokratskim ciljem.

U martu 2022, na primer, kada je Eplbaum svedočila u Senatu o onome što je nazvala „novim autokratskim savezom“, ona je u svoje redove uvrstila Kinu, Rusiju, Belorusiju, Venecuelu i Kubu, sve protivnike SAD, zajedno sa Turskom, američkim neprijateljem.

Nikada nije spomenula Saudijsku Arabiju, kritičnog saveznika SAD koji je – nespretno – na najnovijoj rang-listi slobode Freedom House-a niži od svih autokratija koje je osudila osim Belorusije, sa kojom je povezana.

Nikada ova ideološka izobličenja nisu bila tako upadljiva kao tokom izraelskog rata u Gazi.

Liberalni jastrebovi često ispovedaju svoju posvećenost ljudskim pravima. Ipak, oni nisu pozvali na okončanje rata koji ubija više ljudi dnevno nego bilo koji sukob u ovom veku.

Nisu to učinili jer su, kao i njihovi saveznici u Bajdenskoj administraciji, vezani za narativ o moralnoj superiornosti američke moći kojoj ovaj rat prkosi.

Liberalni jastrebovi žele da sačuvaju američki primat, koji povezuju sa ljudskim napretkom. Ali Izrael-Palestina otkriva oštriju istinu: da su u većem delu sveta, dugi niz decenija, SAD koristile svoju moć ne da brane slobodu, već da je uskraćuju.

Zato liberalni jastrebovi ne mogu da se suoče sa istinskim užasom ovog rata. To bi od njih zahtevalo da preispitaju svoje najdublje pretpostavke o ulozi Amerike u svetu.

Od 7. oktobra, liberalni jastrebovi su se trudili da uporede izraelski rat u Gazi sa odbranom Ukrajine od ruske invazije – šablon koji Izrael čini nevinom žrtvom spoljne agresije i stavlja Ameriku na stranu ljudskih prava i međunarodnog prava.

U svom govoru iz Ovalne kancelarije od 19. oktobra, predsednik Bajden je izjavio da „Hamas i Putin predstavljaju različite pretnje, ali im je zajedničko to što žele da potpuno unište susednu demokratiju.”

Liberalni jastrebovi u medijima ponudili su slična poređenja. U kolumni od 9. oktobra, Eplbaum je sugerisala da su „ruska invazija na Ukrajinu i Hamasov iznenadni napad na izraelske civile otvoreno odbacivanje“ „svetskog poretka zasnovanog na pravilima“.

Mekfol je 3. novembra opisao Hamas i Rusiju kao deo „Neliberalne internacionale“ – koja takođe uključuje Iran, Hezbolah, a ponekad i Kinu – koja se „ponovo okupila da napadne demokratski Izrael“.

But je 20. decembra dodao da „ratovi u Gazi i Ukrajini treba da podsete samozadovoljne zapadne lidere da naši protivnici ne dele naše liberalne vrednosti“.

Kada detaljno opisuju ruske zločine, Eplbaum i But vole da citiraju Human Rights Watch; Mekfol podstiče rad Amnesti internešenela. Međutim, kada je Izrael u pitanju, nalazi vodećih svetskih organizacija za ljudska prava postaju irelevantni.

Izrael je „demokratski“, poštuje „svetski poredak zasnovan na pravilima“ i otelotvoruje „liberalne vrednosti“ – iako Human Rights Watch i Amnesti kažu da praktikuje aparthejd i da više od 15 godina drži milione Palestinaca u Gazi u onome što obe organizacije nazivaju „zatvorom na otvorenom”.

Kada razgovaraju o američkim protivnicima, liberalni jastrebovi često upozoravaju Amerikance da ne dozvole da ih njihova ideološka predrasuda zaslepe za surovu stvarnost na terenu.

Ali kada je u pitanju Izrael, oni rade upravo to. Poslednjih godina Eplbaum je elokventno pisala o borbi između liberalnih demokrata i populističkih autoritaraca u Poljskoj, Mađarskoj i Sjedinjenim Državama.

Nakon što je prošlog leta otputovala u Izrael, projektovala je sličnu dinamiku na jevrejsku državu.

Pokušaj revizije pravosuđa Benjamina Netanjahua, izjavila je, rizikuje stvaranje „nedemokratskog Izraela, de fakto autokratije“.

Ali ova priča funkcioniše samo ako ignorišete Palestince. Za više od 70 odsto Palestinaca pod kontrolom Izraela – onih na Zapadnoj obali, u istočnom Jerusalimu i Pojasu Gaze, koji žive ili umiru na osnovu postupaka vlade za koju ne mogu da glasaju – Izrael je trenutno autokratija.

Mekfol je 4. novembra sugerisao da će Hamas, ako se odrekne vlasti i oslobodi izraelske taoce, „dati novi zamah palestinskom suverenitetu“.

Ali Izrael već 15 godina nije izabrao premijera koji podržava palestinski suverenitet. Čak i Netanjahuov vodeći centristički protivnik, Beni Gantz, pažljivo kaže da, iako podržava palestinski „entitet“ na Zapadnoj obali, on neće uživati ovlašćenja države.

But je 17. oktobra uputio Palestince da je „najefikasniji otpor liberalnim demokratijama najnenasilniji“.

Čineći to, očigledno je zaboravio da palestinske vlasti sarađuju sa Izraelom na sprečavanju nenaoružanog otpora na Zapadnoj obali od 2005. godine, da su izraelski strelci i operateri dronova ranili oko 36.000 demonstranata u Gazi tokom uglavnom nenaoružanog Velikog marša povratka 2018. i da su Palestinci 2005. pokrenuli nenasilni pokret za bojkot, oduzimanje i sankcije – pokret koji je Boot ismevao jer cilja na Izrael, a ne na Kinu.

Kako se rat u Gazi nastavlja, prikazivanje Izraela kao otelotvorenja liberalnog demokratskog zapada koji se pridržava pravila postaje sve teže.

Ali uprkos nekim početnim upozorenjima, Eplbaum i Mekfol su uglavnom skrenuli pogled. Eplbaum je 13. oktobra citirala svog kolegu iz Atlantika Džordža Pakera, koji je pozvao Izraelce da „ne pretpostavljaju da će svetska podrška trajati dan duže ako se pojave vesti o masovnoj smrti civila u Gazi“.

Ona je 29. oktobra objavila esej za Newv Yorker o životu u Pojasu Gaze. Ali u mesecima od tada, pošto su se pojavile vesti o smrtnim slučajevima civila u zastrašujućim razmerama, Eplbaum je malo šta rekla.

Ona je 29. decembra i ponovo 7. januara retvitovala vest da je Moskva gađala civilne ciljeve u Ukrajini. Njen fid ne sadrži priznanje da je Izrael učinio isto u Gazi.

Četiri dana nakon rata, Mekfol je molio Izrael da se „poštuje međunarodnog prava i minimizira civilne žrtve i patnju civila“.

Početkom novembra je izjavio da je Bajdenova administracija „u pravu što je izvršila pritisak na Netanjahua da preduzme mnogo veće mere za smanjenje smrtnih slučajeva civila“ i čak je sugerisao da „buduća američka pomoć Izraelu treba da ima uslove“.

Ali od tada, pošto je broj civilnih žrtava premašio 20.000, a grupe za ljudska prava su u više navrata optuživale Izrael za kršenje međunarodnog prava, Mekfol je koristio svoj progfil na X ni da odobri prekid vatre, niti da prihvati stvarni zakon koji uslovljava pomoć koju je izglasao Senat.

Kao i Eplbaum, Mekfol je jedva rekao nešto. Dana 4. decembra, on je aplaudirao senatoru Džimu Rišu jer je osudio „brutalnost Rusije i nastavak ratnih zločina protiv ukrajinskog naroda“.

Međutim, iz Mekfolovih onlajn objava nikada ne biste saznali da su Amnesti internešenel, Human Rights Watch, pa čak i vodeća izraelska organizacija za ljudska prava, B’Tselem, optužili Izrael za ratne zločine u Gazi.

But je bio napredniji. On nije ignorisao uništenje Gaze; on je to opravdao. Priznajući da je „ovo velika tragedija za narod Gaze“, But je 15. januara naveo da „primarna krivica mora da leži na Hamasu, jer je pokrenuo ničim izazvan napad na Izrael i koristi civile kao živi štit“.

Opisivanje Hamasovog masakra kao „ničim izazvanog“ – i stoga sličnog ruskoj invaziji na Ukrajinu – zahteva ignorisanje da Izrael okupira Gazu od 1967. i da je blokira (uz pomoć Egipta) od 2007.

Opravdavanje zločina Izraela time što se Hamas ugrađuje među civile bi opravdalo masovno ubijanje civila u većini ratova protiv gerilskog neprijatelja, jer, kako je Mao Cedong slavno izjavio, „gerilac mora da se kreće među ljudima kao što riba pliva u moru“.

Zaista, Sjedinjene Države su 1960-ih i 1970-ih koristile Butov argument o „ljudskom štitu“ da opravdaju bombardovanje Vijetnama, a Rusija ga je više puta koristila da opravda ubistva civila u Ukrajini.

But takođe odbacuje optužbe Južne Afrike da Izrael čini genocid u Gazi. On suprotstavlja ovu navodno neosnovanu optužbu sa tvrdnjom američke vlade da Kina čini genocid nad Ujgurima, koju citira sa odobravanjem.

Ali kada je Stejt department 2021. optužio Kinu za genocid, nije naveo da je Peking ubio neki određeni procenat stanovništva Ujgura.

U njemu se uopšte nije govorilo o masovnom klanju, već o „prisilnoj asimilaciji i eventualnom brisanju ranjive etničke i verske manjinske grupe“ kroz prinudnu sterilizaciju i abortus, prisilni brak sa ne-Ujgurima, odvajanje dece od roditelja, uskraćivanje slobode govor, putovanja i bogosluženja i masovno zatvaranje i mučenje u radnim logorima.

Po Butovim standardima, ovi užasi – koje su neki naučnici nazvali „kulturnim genocidom“ – takođe ne bi predstavljali genocid.

Optužujući Južnu Afriku za „dvostruki standard“, But nehotice otkriva svoje: jednu definiciju genocida za američke neprijatelje, drugu za njene prijatelje.

Zašto komentatori koji tako strastveno pišu o kršenju ljudskih prava koje su počinili Rusija i drugi američki protivnici smatraju da je tako teško da se suprotstave ratu koji, prema Ujedinjenim nacijama, dovodi pola miliona Palestinaca u opasnost od gladovanja?

Nije da Eplbaum, Mekfol i But veruju da Amerika ne može pogrešiti. Naprotiv, upozoravaju da bi pod Donaldom Trampom SAD mogle da pređu na tamnu stranu i da se pridruže autokratskom svetu.

Eplbaum je pozdravila „Pax Americana koji je pratio svetski poredak zasnovan na pravilima“. But tvrdi da su nakon pobede u Drugom svetskom ratu, SAD izbegavale da „slede našim uskim sopstvenim interesima“ i umesto toga stvorile „trajne institucije kao što su NATO i Opšti sporazum o carinama i trgovini (preteča Svetske trgovinske organizacije) da promovišu prosperitet i sigurnost za sve”.

Mekfol insistira na tome da „SAD već decenijama nisu učestvovale u aneksiji ili kolonizaciji, ne napadaju demokratije i ne koriste terorizam namerno kao metod rata“.

Ali ima mnogo mesta, posebno na globalnom jugu, koja se ne uklapaju u ovu priču o američkoj moći koja proizvodi moralni napredak.

Priča ne obuhvata da su Sjedinjene Države, kako navodi politikolog Dov Levin, 62 puta intervenisale na inostranim izborima između 1946. i 1989, niti činjenicu da su, prema knjizi Lindzi O’Rurk „Tajna promena režima“, mnogi levičarske stranke koje su SAD sabotirale su se „u više navrata obavezale da će raditi u demokratskom okviru, a u nekim slučajevima su američki kreatori politike čak i priznali ovu činjenicu“.

Priča ne objašnjava saučesništvo SAD u indonezijskom ubistvu otprilike milion navodnih levičara sredinom 1960-ih ili ulogu CIA-e u pomaganju aparthejda u Južnoj Africi u hapšenju Nelsona Mandele.

Ne može se pomiriti sa odlukom Niksonove administracije da nastavi sa naoružavanjem pakistanskog rata u onome što je postalo Bangladeš kada im je američki glavni diplomata na terenu rekao da Pakistanci vrše genocid ili insistiranjem Reganove administracije na snabdevanju oružjem predsednika Efraina Riosa Monta, koga je gvatemalski sud kasnije osudio za genocid zbog njegovog nastojanja da zbriše Indijance Maja Iksil u svojoj zemlji.

Priča ne objašnjava sankcije administracije Džordža HV Buša i Klintonove protiv Iraka, za koje je humanitarni koordinator Ujedinjenih nacija u toj zemlji upozorio da „uništavaju čitavo društvo“ ili učešće Obamine administracije u Saudijskoj Arabiji i blokadi Ujedinjenih Arapskih Emirata i neselektivno bombardovanje Jemena, koje je ostavilo 18 miliona od 28 miliona ljudi u zemlji bez pouzdanog pristupa hrani.

Izrael-Palestina je deo mračnije istorije o eri američkog primata koju liberalni jastrebovi slave i žele da sačuvaju.

Decenijama, Sjedinjene Države su koristile svoju vojnu moć i diplomatsku snagu bez premca kako bi osigurale da Izrael može nekažnjeno uskratiti milionima Palestinaca najosnovnija prava – državljanstvo, zakonit postupak, slobodu kretanja, pravo glasa.

Sjedinjene Države su 2020. zamrzle imovinu tužioca Međunarodnog krivičnog suda, delimično kao odmazdu za odluku da pokrene istragu o izraelskim ratnim zločinima.

Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, ceo svet – uključujući praktično sve demokratije na svetu – redovno glasa za osudu izraelskih naselja na Zapadnoj obali.

Prošlog novembra je rezultat bio 145-7. Ali SAD čine ovaj globalni konsenzus o ljudskim pravima nemoćnim tako što iznova koriste svoj veto u Savetu bezbednosti.

Mnoge američke države zabranjuju pojedincima ili organizacijama koje podržavaju bojkot Izraela – ili čak samo bojkotovanje izraelskih naselja – da posluju sa državnom vladom.

Ovo nisu samo postupci Maga autoritaraca. Ovaj intenzivan napor da se zaštiti izraelski aparthejd bio je uglavnom dvostranački i obuhvatao je mnoga predsedništva.

Uključuje mnoge političare za koje Eplbaum, Mekfol i But veruju da oličavaju najbolje od Amerike – one koji su posvećeni podršci Ukrajini i sprečavanju Donalda Trampa da ponovo uđe u Belu kuću – glavni među njima i Džo Bajden.

A od 7. oktobra, ove decenije skoro bezuslovne podrške SAD kulminirale su time što je Bajden jurio oružjem u Izrael, iako, prema Oksfamu, Izrael ubija više od pet puta više ljudi dnevno nego što Rusija ubija u Ukrajini.

Sve ovo ozbiljno podriva moralnu dihotomiju koja strukturira pogled liberalnih jastrebova na svet.

Što se iskrenije suočimo sa užasom u Gazi, to postaje teže povući svetlu liniju između načina na koji Amerika koristi svoju moć i načina na koji to rade njeni protivnici.

Ako nova generacija Amerikanaca na kraju okrene američku politiku protiv aparthejda u Izraelu i Palestini, kao što su njihovi preci okrenuli američku politiku protiv aparthejda u Južnoj Africi, to neće biti zato što su veličali američku moć.

To će biti zato što su se suočili sa „dubokim nepravdama“, počinjenim pod američkim pokroviteljstvom, koje liberalni jastrebovi tako često zamagljuju ili ignorišu.