Pink Flojd i „novi ruski svet“ posle Ukrajine

Čovek koji je učinio ovu grupu doista velikom i značajnom za istoriju rokenrola, basista, pevač i kompozitor, Rodžer Voters, ove nedelje u intervjuu londonskom Telegrafu, priznao je da je „možda nepravedno“ u prošlosti Putina nazivao „gangsterom“. U januarskom intervjuu za Berliner cajtung Voters se pita da li je „Putin veći gangster od Džoa Bajdena i svih onih koji su bili zaduženi za američku politiku od Drugog svetskog rata“, i kaže da Putin „pažljivo vlada, donoseći odluke na osnovu konsenzusa u Ruskoj Federaciji“.

Rodžer Voters govorio je u sredu, 8. februara, na poziv Rusije, na sednici Saveta bezbednosti UN gde je rekao da rusku operaciju u Ukrajini ne smatra „ničim izazvanom“ i pozvao predsednike SAD, Rusije i Ukrajine da se dogovore o prekidu vatre u Ukrajini. Ranije se Voters izjasnio protiv isporuke zapadnog oružja Kijevu.

Na svojoj stranici na društvenim mrežama objavio je pismo supruzi Vladimira Zelenskog, Eleni, u kojem kritikuje „dolivanje ulja na vatru“ zapadnih zemalja u situaciji sa Ukrajinom. Zelenskaja je odgovorila na pismo, ali je savetovala da joj se ne obraća u potrazi za mirom. Uspela je, međutim, da izdejstvuje da se otkažu dva Votersova koncerta u Poljskoj, zbog njegovih optužbi da iza „katastrofalnog rata“ u Ukrajini stoje „ekstremni nacionalisti“.

Voters je veoma blizak liberterijanskim političkim stavovima Noama Čomskog i veoma kritičan prema izraelskoj politici prema Palestincima. Sadašnja žena Dejvida Gilmura, Poli, oštro ga je zbog toga optužila da je „antisemita u svojoj truloj suštini“, „takođe i Putinov apologeta i lažljivac, lopov i licemer koji izbegava poreze, mizoginista, bolestan od zavisti, megaloman…“

ZID(OVI): Voters se Pink Flojdom razišao 1985. ali je njegov album Zid / The Wall postao simbol istorijskog kraja Hladnog rata koji su podjednako nasledili Dejvid Gilmur i Rodžer Voters. Pink flojd održao je pet koncerata 1989. u Moskvi, a Voters sledeće godine samo jedan u Berlinu. Ali, taj koncert je najveći rok događaj ikada organizovan u svetu dosad. Bio sam jedan od pola miliona prisutnih na tom koncertu.

Ozvučenje je bilo olujne snage, ali pozornica i dekor pored Branderburške kapije gotovo da nisu mogli da se vide. Voters je za nastup pozvao istočnonemački simfonijski orkestar i hor, a takođe u sovjetski marševski orkestar. Da bi sve hladnoratovske sile bile zastupljene, Voters je angažovao više helihoptera američke 7. komandne eskadrile koji su nadletali pozornicu i ogromne lutke koje su stajale iza nje, zajedno sa sazidanim zidom, visokim 25, a dugačkim 170 metara.

Voters je priznao da je počeo da sluša podkast The Duran, u kojem domaćini komentarišu svetske vesti „sa pozicija političkog realizma“, a nakon toga počeo više da „poštuje Putina“. „Možda on vodi svoju zemlju za dobrobit svih naroda Rusije“, dodao je on.

Votersova evolucija dobro ilustruje poziciju zapadnih realista u rusko-ukrajinskom sukobu, heterogene grupe koja se širi spektrom od levice do desnice, sve do anarhističkih ideja, da slika nije prosto crno-bela, da Putin nije jedini negativac i da je najoptimalnije traženje pregovaračkog, a ne vojnog rešenja za ovaj sukob.

Daleko je, međutim, od toga da ova pozicija ima široko razumevanje i podršku, već bi pre moglo da se kaže da se dočekuje sa sumnjama i odbacuje kao neopravdano snishodljivo držanje prema Putinu i Rusiji. Ali, to ne znači da se oprez nije uvukao i u zapadne vlade.

Uprkos podršci SAD i ukrajinskoj borbi, rat se sada bliži drugoj godini, a nekoliko posmatrača u Sjedinjenim Državama i u Evropi sve više je uznemireno zbog posledica produdužeg rata. Usred ovih zabrinutosti, neke od najoštrijih kritika politike Bajdenove administracije u vezi sa Ukrajinom potekle su od realista. Realistička paradigma, koja se široko predaje na kursevima međunarodnih odnosa, opisuje međunarodni sistem kao anarhičan, sa državama koje nemilosrdno slede svoje interese.

Kritičan je prema državama i liderima koji dozvoljavaju da ideološka opredeljenja stanu na put ovoj potrazi za realpolitikom. Realizam i realisti su po prirodi oprezni, oprezni prema velikim „krstaškim ratovima“ i svesni činjenice da se problemi u međunarodnim odnosima retko rešavaju, već da se njima mora upravljati tokom vremena. Iako su ova razmatranja navela mnoge realiste da pozivaju na veću uzdržanost u pomaganju Ukrajini, može se izneti snažna realistička tvrdnja da bi Sjedinjene Države trebalo da nastave svoju direktnu podršku naporima Ukrajine da „protera ruske okupatore sa svoje teritorije“.

REALISTI: Dok Evropa ima dugu tradiciju realpolitike, u Sjedinjenim Državama realizam je uvek bio jače prisutan u akademskom svetu, nego u administraciji. Poslednjih godina SAD je doživela nešto poput preporoda kao odgovor na ideološka spoljnopolitička preterivanja „neokonzervativaca“ kako bi se opravdala militarizacija spoljne politike, američka upotreba nasilja i rata protiv terorizma.

Danas su „samodeklarisani“ realisti – i naučnici poput Stivena Volta i Džona Miršajmera, i praktičari, posebno Henri Kisindžer – upozorili na potencijalne rizike koje predstavlja stalna podrška administracije Kijevu. Realisti su doveli u pitanje i obavili važnu proveru rizičnijih ideja koje potiču od pristalica snažnije intervencije, kao što je ideja o nametanju zone zabrane letova iznad Ukrajine u ranim fazama rata. NJihova kritika se usredsređuje na zabrinutost zbog neke kombinacije potencijala američke podrške da eskalira u direktan sukob između Moskve i NATO, ili odvrate resurse od „hitnog izazova“ višeg prioriteta – Kine, ili da izazove širi ruski kolaps koji bi porazio Rusiju i učinio nemogućnom njenu integraciju u novu evropsku bezbednosnu arhitekturu.

Nijedna od ovih zabrinutosti ne bi trebalo da se odbaci. Realističko sagledavanje pomoći Ukrajini prihvata Miršajmerov uvid o tragičnoj strukturnoj prirodi međunarodne politike, posebno o opasnosti od kontinuiranog perioda nadmetanja velikih sila i sa Rusijom i sa Kinom – kao i stalnu pretnju koju Rusija Vladimira Putina predstavlja miru i stabilnost u Evropi. U njemu se priznaje da otpornost i domišljatost Ukrajine pružaju priliku da, kako je to rekao ministar odbrane Lojd Ostin, „oslabi Rusiju“ i preoblikuje globalni odnos snaga u korist Sjedinjenih Država i njihovih saveznika.

Dajući pomoć i podršku Ukrajini, Sjedinjene Države bi trebalo da uzmu u obzir upozorenja realista o opasnosti od previše učinjenog ili preuzimanja nepotrebnog rizika. Kao što je osnivač akademskog realizma Hans Morgentau sugerisao, razboritost je primarna realistička vrlina. Razborito je insistiranje Bajdenove administracije da se oružje koje su obezbedile SAD ne koristi za napade na rusko tlo, kao što je takvo i njeno odbijanje da rasporedi američke trupe u Ukrajinu ili nametne zonu zabrane letova koja bi zahtevala uništavanje ruskih ciljeva.

Kritičari realista smatraju da oni nemaju dovoljno osećanja za važnost trenutka i prekretnice u istoriji, kakvom upravo smatraju Ukrajinu. Pogrešnim smatraju i prvobitno odbijanje zahteva Kijeva za teškim oklopnim tenkovima i artiljerijom većeg dometa koja bi mu omogućila da sprovodi efikasnije ofanzivne operacije.

Bez obzira na Kisindžerovu karijeru u vladi, realizam se borio da stekne uporište u američkoj spoljnoj politici zbog svoje ponekad neskriveno nejasne, amoralne prirode. Verovanje realista u trajnu prirodu međunarodne konkurencije i rivalstva, može da ih zaslepi da propuste ranije nezamislive mogućnosti, baš kao što njihovi pozivi na nepristrasnu analizu mogu zamagliti važnost ljudskih faktora poput emocija i ideologije.

Kritičari tvrde da je veliki deo realističkih komentara o ratu u Ukrajini upao u ovu zamku i zahtevaju da pristalice realističke tradicije prepoznaju kako rat u Ukrajini predstavlja prekretnicu za Evropu i za globalni odnos snaga. Zbog svega toga, Sjedinjene Države trebalo da budu stidljive u traženju poraza Rusije i povlačenja svih ruskih snaga iz Ukrajine kao ratnog cilja.

TRI PRAVCA: Ali, gotovo svi se slažu da ukrajinski sukob ulazi u odlučujućih šest meseci kad će ovaj konflikt da dobije svoju konačnu formu. Pretpostavlja se da su u njemu mogućna tri pravca razvoja. Prvi je večni rat, odnosno rat iscrpljivanja, drugi je povlačenje, a treći je napredovanje Rusije.

Ako je na početku sukoba, odmah posle 24. februara Rusija definisale široke vojne ciljeve, poput denacifikacije i demilitarizaciije Ukrajine van NATO, uz zaštitu ruskih gubernija u Donbasu, dosad su se ciljevi promenili i postali neka vrsta pokretne mete. Pošto su četiri oblasti već pripojene Rusiji, uz Krim koji je to doživeo 2014, kao minimalni vojni cilj uzima se osvajanje Donbasa, a zatim južnih i istočnih delova Ukrajine. Nakon toga bi cilj Rusije verovatno trebalo da bude neutralnost i potpuna demilitarizacija teritorija koje su ostale pod kontrolom Kijeva.

Ruski realisti za razliku od američkih, izoštrili su stav da Rusija ne ratuje protiv Ukrajine, nego da ratuje protiv zapada na teritoriji Ukrajine. Pored toga, oni ističu da je pokušaj Rusije da se posle kraja Hladnog rata „pozapadnjači“, što su slavili i Pink Flojd i Voters, bila greška koja treba da se ispravi koliko god više se može.

Ukrajina je važan, ali mali deo raspada starog svetskog poretka, kojim je dominirao globalni liberalni imperijalizam koji su nametnule Sjedinjene Države. Ruska borba je izraz šireg pokreta ka pravednijem i slobodnijem svetu multipolarnosti i raznolikosti civilizacija i kultura.

Ruski stratezi naglašavaju da se u Evroaziji stvara jedan od centara takvog sveta gde dolazi do oživljavanja velikih civilizacija koje su potiskivane nekoliko stotina godina. Rusija bi trebalo bi da postane nosilac ovog novog balansa na severu severa u ovom sistemu. Od kasnog sovjetskog vremena ruska spoljna politika je bila usmerena na zbližavanje i integraciju sa Zapadom. Ovo je, kao što je sada sasvim jasno, bila strateška greška kasnog sovjetskog rukovodstva i ranog ruskog rukovodstva. Sada je sve došlo do apsolutno jasnog razumevanja.

Rusija nije na istom putu sa Zapadom i iz ideoloških i iz geoekonomskih razloga. I, između ostalog, Zapad, ili zapadne elite – ne Zapad, odbijaju vrednosti koje su nekad sa njim delili: vrednosti vere, ljubavi prema Otadžbini, prema porodici, odnosu između muškarac i žena – sve što normalno i što je suština čoveka.

„Sa stanovišta gde učestvovati, a gde ne učestvovati, sasvim je očigledno da smo se glupo i besmisleno zadržavali u jednoj tako pokvarenoj organizaciji kao što je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, zapravo podržavajući ovaj poluleš. Najveća greška bio je pokušaj pregovora sa NATO, legitimisanje ove organizacije i njeno širenje. Druga stvar je što smo bili slabi, ali smo bili i glupi, pa mislim da je sada to pitanje već rešeno“, ukazuje vodeći ideolog novog pravca Sergej Karaganov.

On navodi da „verovatno vredi učestvovati u G20, i, naravno, vredi učestvovati u UN“. Ali može se jednostavno zatvoriti onaj deo ruske istorije koji se zove evropski ili zapadni, podsećajući sa zahvalnošću da nas je zbližavanje sa Zapadom u mnogo čemu ojačalo, stvorilo nam veliku moć upijanjem zapadnog vojnog i tehničkog iskustva, stvorilo veliku književnost.

„Sada je potrebno da mirno idimo u novi svet, svet globalne većine, odlazeći sa tužnim osmehom, i, naravno, čisteći za sobom ovaj zapadni trag, koji već dugi niz godina vučemo za sobom, koji je odavno zastareo i dugo nas vuče nazad“, zaključuje Karaganov. To je svet u kojem, očigledno, nema mesta za Pink flojd.