Pisac Mihail Šiškin za Gardijan: Glavni neprijatelj ruske kulture je ruski režim

Mihail Šiškin, rođen u Moskvi, je jedan od najhvaljenijih pisaca u savremenoj ruskoj književnosti i jedini koji je dobio sve tri najprestižnije književne nagrade u Rusiji.

Kao glasan kritičar Putina i njegovog, kako kaže, „zločinačkog režima“, od 1995. živi u egzilu u Švajcarskoj.

U svojoj poslednjoj knjizi „Moja Rusija: Rat ili mir?“, Šiškin istražuje oblike nasilja tokom ruske istorije i problematične odnose između ruske države i njenih građana.

Ranije ste govorili o građanskom ratu u ruskoj literaturi između nacionalista i liberala. Da li se to produbilo od početka invazije na Ukrajinu?

Pre 20 godina svi zajedno smo bili u Kijevu na književnom festivalu – pisci i pesnici koji pišu na Ruskom u Ukrajini. Ja sam imao osećaj da konačno gradimo budućnost ruske kulture, gde je uzajamno razumevanje važno. Kasnije je došla aneksija Krima i čuo sam ljude sa kojima sam sedeo za stolom kako viču: ‘Krim je naš! Krim je naš!’ To je bilo kao u čuvenoj predstavi Ežena Joneskoa „Nosorozi“, u kojoj su se ljudi pretvorili u nosoroge. Bilo je nemoguće razgovarati sa njima. Bilo je nemoguće da razgovaram sa mojim bratom koji živi u Moskvi. Tako smo postali stranci. Postoji nešto poput civilizacijskog jaza među nama u ruskoj kulturi. Mogu da razumem zašto ljudi koji ne čitaju knjige podržavaju ovaj rat. Ali za mene je nemoguće da objasnim zašto kulturni ljudi podržavaju rat.

U svojoj knjizi kažete da je misija svih ruskih pisaca i umetnika da pokažu da ne podržavaju svi Rusi rat. Ali, kao što dodajete, mnogi umetnici i pisci ne smatraju da je to njihova misija.

To za mene sada jeste misija. Celog života sam osećao veoma čvrsto tlo pod nogama. To je bila ruska kultura. A to je sada uništeno. Pre sto godina ruski migranti se nisu stideli da pričaju ruski na ulicama Berlina ili Pariza. Ali sada ih je sramota da govore svojim jezikom. Moja misija je da učinim sve što mogu da vratim dostojanstvo ruskom jeziku. A to je moguće samo ako Ukrajina pobedi u ovom ratu protiv našeg zajedničkog neprijatelja, ruskog režima, zato što glavni neprijatelj ruske kulture jeste ruski režim.

Napisali ste da će Rusija imati budućnost jedino ako prođe kroz potpuni poraz. Da li je to održiva opcija za jednu nuklearnu silu?

Putin deli psihologiju svih diktatora: „Ako ja odem sa ovog sveta, svet mora da ode sa mnom“. Oni nemaju saosećanje. Oni ne vole ljude. Oni mrze ljude. I zato sam siguran da bi on pritisnuo crveno dugme. Ali niko ne bi izvršio njegovo naređenje da se uništi Zemlja. Niko. A znate zašto? Zato što glavno pitanje u Rusiji danas nije ono što je bilo u ruskoj klasičnoj književnosti 19-og veka: čija je krivica, šta može da se učini? Ne, glavno pitanje je: da li je car pravi ili lažan? A da ste pravi, možete daokazati tako što ćete pobediti u ratu. Staljin je pobio milione ljudi ali narod ga je ipak voleo. Gorbačov je bio voljen na zapadu, ali je izgubio rat u Avganistanu i hladni rat protiv zapada. Zbog toga je prezren. Putinovi generali su mu rekli da će zauzeti Kijev u tri dana i on je pogrešio. Nije uspeo. I sada je lažni car. A niko neće izvršiti naređenje lažnog cara.

Vaša knjiga je upozorenje protiv degradacije jezika i normalizacije laži. Ali ako laž nosi veću moć nego istina, ko će biti dovoljno hrabar da je ospori i rizikuje zatvor ili smrt? Kada ste, na primer, vi poslednji put bili u Rusiji?

Poslednji put sam bio u Rusiji u oktobru 2014. na sajmu knjiga u Krasnojarsku. Ja sam bio jedini koji je sa pozornice govorio o ratu. Tišina je bila toliko ponižavajuća, to je bila moja poslednja poseta Rusiji. Sada je i onako nemoguće otići tamo. Stižu mi pretnje smrću, ali šta da radim? Da li treba da ćutim? Treba li da prestanem da pričam ili pišem? Onda moj život više ne bi imao smisla. Neću odustati.

Pišete o „divljim devedesetim“ u Rusiji, kada su oligarsi krali prirodne resurse a kriminalci dobijali moć. Bila je to velika propuštena prilika. Šta je zapad mogao da uradi da podrži rusku demokratiju?

Bojim se da je istina to da je zapad pomogao da se ovaj zločinački režim uvede u ruski narod. Tokom devedesetih ljudi su bili spremni za demokratiju ali nisu imali ideju kako ona funkcioniše. Šta su zapadne demokratije pokazale novoj ruskoj demokratiji? Radio sam kao prevodilac u Švajcarskoj i video sam kako ova ogromna mašina za pranje radi. Ljudi sa ukradenim novcem, prljavim novcem, su dolazili iz Rusije da otvore račune u Cirihu. A advokati, ljudi u bankma i svi sotali su bili jako srećni što su dobijali ovaj prljavi novac. Bili su apsolutno svesni da je to prljav novac. Ista stvar se događala u Londonu, mislim da je bilo možda još gore. Za to naravno glavnu odgovornost imaju Rusi, ali bez podrške zapadnih demokratija bilo bi nemoguće stvoriti ovu novu diktaturu u Rusiji.

Gledate li na budućnost Rusije sa bilo kakvim osećajem optimizma?

Veoma sam optimističan u vezi Ukrajine. Siguran sam da će oni odneti pobedu u ovom ratu. A veoma sam pesimističan u pogledu budućnosti Rusije. Ne mislim da će to biti demokratska, prelepa, sjajna zemlja. Jednog dana Putina više neće biti, i tada ćemo videti ogromnu borbu za moć. Slom ruske imperije će se nastaviti; sve te nacionalne republike će napustiti Rusku Federaciju. Sibir će otići. Mislim da ćemo imati nove diktatore a zapad će ih podržati zato što će oni obećati da će preuzeti kontrolu nad nuklearnim oružjem, i ruska istorija će ponovo gristi svoj rep.

U knjizi kažete da je mržnja bolest, a kultura lek. Može li kultura imati ulogu u promeni te sumorne budućnosti?

Posle ovog rata postojaće ogromna mržnja između Ukrajinaca i Rusa. Neće biti lako praviti mostove. Ali moraćemo da pravimo mostove. A ti mostovi mogu da budu izgrađeni jedino pomoću kulture, samo pomoću civilizacije, smo pomoću književnosti i muzike. To će biti ogromna misija.