Čak i ako Rusija pristane na prekid vatre sledeće godine, šta će je sprečiti da se ponovo naoruža i napadne?

Borba za „slobodu“ ovde nije pretenciozan slogan, već ono što radite svaki dan.

„Suverenitet“ nije klizava apstrakcija, već razlika između odlučivanja o sopstvenoj sudbini ili odluke o njoj u Moskvi, ukazujer u analizi za Gardijan iter Pomerancev, autor knjige „Kako pobediti u informacionom ratu: propagandista koji je nadmudrio Hitlera“.

U Ukrajini se takođe shvata da „sloboda“ i „suverenitet“ postoje u saradnji sa drugima. Ukrajina sada brani slobodu svojih suseda od Rusije koja napreduje. Otpor Kijeva koristi i slobodi Tajvana.

U međuvremenu, bez pomoći posebno iz Amerike Ukrajina bi se i dalje borila, ali bi, kako priznaje predsednik Volodimir Zelenski, bilo teško.

Kako se spekulacije o pregovorima i potencijalnim mirovnim sporazumima nadvijaju tokom 2025. potrebno je definisati tačno značenje ukrajinskih odnosa.

Šta danas zaista znači biti „saveznik“? Šta je pravi „bezbednosni nalog“? Da li će mir samo značiti, po rečima Olge Mirovič, generalne direktorke Lavovskog medijskog foruma, da Ukrajina treba da „počiva u miru“?

Baš kao što je otpor Ukrajine ruskoj invaziji podstakao neke reči, tako je pokazao plitkost drugih.

Ispostavilo se da su mnogi koncepti koji organizuju našu političku maštu slabi kada je u pitanju omogućavanje akcije protiv ruskog napada na „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“.

Zaista, ta fraza se sve više koristi samo sa ironijom. Džo Bajden je pokušao da prizove hladni rat 2.0 između „demokratija“ i „diktatura“.

Ali mnoge demokratije širom sveta vide invaziju kao daleki problem o kome ne znaju ništa.

Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske unije, emotivno govori o tome da je Ukrajina deo „evropske porodice“. Međutim, kada je u pitanju bezbednost, EU je do sada bila dobronamerna, ali nemoćna.

U međuvremenu, obećanje NATO-a o kolektivnoj odbrani uvek je počivalo na rešenosti Amerike, koja sada izgleda previše nestalna da bi se na nju oslonila.

Dok se Ukrajina priprema za moguće pregovore, njeno rukovodstvo se pita kakve „garancije“ mogu dati njeni partneri.

Ako su „međunarodni poredak“, „Evropa“ pa čak i „Nato“ kvarni koncepti, kako se garancije mogu obezbediti u nešto stvarno?

Ukrajinci se sećaju budimpeštanskog memoranduma iz 1994. godine, kada se Ukrajina odrekla svog nuklearnog oružja u zamenu za obećanja Rusije, SAD i Britanije da će poštovati njene granice.

Svi se plaše ponavljanja tih praznih reči. Čak i ako Rusija pristane na prekid vatre sledeće godine, šta će je sprečiti da se ponovo naoruža i ponovo napadne?

Namera Rusije da uništi Ukrajinu stara je vekovima; neće izbledeti 2025. U svetu gde se toliko poznatih pretpostavki ruši, jedina konačna „garancija“ jeste da Ukrajina bude dobro naoružana kako bi uvek mogla da se odupre ruskoj invaziji.

U Kijevu su ovog meseca članovi potkomiteta Evropskog parlamenta za samoodbranu, oficiri vojne obaveštajne službe, proizvođači dronova, ukrajinski ministri i proizvođači oružja razgovarali o tome kako povezati uzvišeni politički jezik sa realnošću haubica, dronova i fabričkih podova.

Događaj, čiji su domaćini bili prijatelji istraživačkog centra We Build Ukraine, bio je posvećen tome kako Evropa može da zamisli zajedničku odbrambenu industriju koja će odvratiti Rusiju.

Veliki deo govora je bio o lancima snabdevanja. Ukrajinski proizvođači dronova, na primer, brinu da će kineske sankcije za mikročipove ograničiti njihovu proizvodnju – da li bi Tajvan bio pouzdaniji dobavljač, pitali su se.

U ovom uokviru, apstraktni razgovor o „partnerstvu“ postaje opipljiv kroz sigurne lance snabdevanja ili „prihvatanje prijatelja“.

Definicija ekonomskih blokova takođe treba da se promeni.

„Za nas je bilo tužno otkriće kada smo shvatili da EU nije prava unija kada je u pitanju industrijska proizvodnja“, rekao mi je jedan ukrajinski stručnjak.

„Sve zemlje se takmiče jedna sa drugom. To je mirnodopska logika. U ratu morate da usmerite i omogućite masovne industrijske kapacitete. Promeniti propise kako bi se olakšala proizvodnja, podstaknuti poslovanje da dugoročno investira, ujediniti univerzitetska istraživanja sa učenjem sa fronta“.

Ukrajina može biti u središtu nacija koje prepoznaju rusku pretnju njihovoj kolektivnoj slobodi, i to može da promeni njihovu industrijsku proizvodnju i mreže lanca snabdevanja u skladu sa tim.

Ove zemlje će verovatno biti koncentrisane oko severoistočne Evrope, sa Britanijom potencijalno u vitalnoj ulozi, ali će takođe uzeti partnere iz Azije i šire koji vide našu egzistencijalnu međuzavisnost.

Umesto da se oslanjamo na zastarele akronime prepune političkih kontradikcija, Edvard Lukas, iz Centra za analizu evropske politike, kaže da su nam potrebne „koalicije voljnih, sposobnih i svesnih pretnji“.

Kako ova nova mreža bude nastajala, ona će takođe morati da poremeti mrežu svojih protivnika.

Novi izveštaj Centra otvorenog koda opisuje oslanjanje Rusije na haubice da „ubiju svoj put“ do pobede u Ukrajini. Ali haubice brzo degradiraju bez visokokvalitetnog hroma za osvežavanje cevi.

Hrom se isporučuje izvan Rusije i tako je podložan visoko ciljanim sankcijama, kontroli izvoza i kreativnijim poremećajima.

Rusiji je takođe potreban pamuk iz centralne Azije za proizvodnju goriva koja ispaljuje artiljeriju.

Nedavni istražni izveštaj PBS-a Simona Ostrovskog bavio se misterioznim eksplozijama u skladištu pamuka oružja u Uzbekistanu. Da li su Ukrajinci bili odgovorni? Amerikanci? Ili su to bili Rusi, ljuti što bi Uzbeci mogli prodati pamuk zapadnim silama koje pomažu Ukrajini?

Kako ovaj novi industrijski rat postane centralni, imaćemo mnogo više priča o njegovim ratovima u senci.

Na kraju, i pisci scenarija će morati da se usredsrede na to: novi Bonds and Slow Horses biće posvećeni njegovim nepromenljivim moralnim kompromisima, skrivenom herojstvu i prljavim tajnama.

Zaista, ideja da su slobode i vojna proizvodnja toliko međusobno zavisne može biti u suprotnosti sa pacifističkim instinktima nekih naprednjaka.

Ali ovde Ukrajina može da ponudi poučnu lekciju. Otkako je dobila Nobelovu nagradu za mir, ukrajinska advokatica za ljudska prava Oleksanda Matvijčuk graciozno objašnjava svetu da se takođe zalaže za pravo Ukrajine na samoodbranu i povratak vatre unutar Rusije na vojne baze koje se koriste za ubijanje ukrajinskih civila.

„Međunarodno pravo“ je takođe prazan termin ako se ne može bukvalno braniti.