Po čemu će ostati upamćen Silvio Berluskoni?

Ostaće upamćen pre svega po svom specifičnom humoru.

Na primer, 2002. ispružio je dva prsta iza glave španskog ministra spoljnih poslova Žozepa Pikea – gest koji u Italiji označava prevarenog muža.

Ili kako je tokom konferencije za novinare u Parizu 2008. tadašnjem francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju stavio ruke oko vrata – kao da hoće da ga udavi.

Ili kako je u leto 2004. primio britanskog premijera Tonija Blera sa maramom na glavi.

To je on bio: veliki italijanski dečak, šaljivdžija po ukusu mnogih Italijana. Političar koji, činilo se, nije bio tako krut kao ostali.

Umesto da bude spontan.

No, italijanski novinar Đuzepe Severnjini, koji je posvetio čitavu knjigu fenomenu Berluskoni smatra da su Berluskonijevi gestovi bili proračunati.

Mnogim Italijanima je to vickasto ponašnje bilo neprijatno – samo ne njemu i njegovim pristalicama.

„Berluskoni shvata da kritike iz inostranstva i nekih njegovih sunarodnika samo povećavaju njegovu popularnost među nižim slojevima – među onima koji su ranije glasali za levicu, a sada glasaju za njega.“

„Materijal od kojeg se sastoje snovi“

I njegovi sunarodnici su masovno glasali za njega. 1994. godine, kada se prvi put kandidovao za premijera, osvojio je skoro 43 odsto glasova.

Pitanje zašto se toliko Italijana kladilo na njega vodi pravo u one oblasti u kojima politika prestaje da bude racionalna – ako je ikada i bila.

Publicista Ernesto Gali dela Lođa pisao je u listu Korijere dela sera te godine da Berluskoni nema solidan politički program: političar Berluskoni podseća na plastiku.

Ideje koje on iznosi nisu ništa drugo do proste opšte stvari.

Pa ipak: „Politika ima veze sa srcem i maštom. Sa nadom, sa materijalnim od kojeg se sastoje snovi. A to je ono što umerenom bloku u Italiji trenutno jako nedostaje.“

Sredinom 1990-ih Italijanima je hitno bilo potrebno nešto o čemu će sanjati.

Deindustrijalizacija je dovela ekonomiju na ivicu recesije.

Privatizacije su dovele do masovnih otpuštanja i deregulacije tržišta rada.

Zatim je usledila politička depresija: u proleće i leto 1992. mafija je ubila dva javna tužioca Đovanija Falkonea i Paola Borselina – bilo je sumnji u veze nekih političara sa organizovanim kriminalom, a korupcija je bila široko rasprostranjena pojava.

Termin Tangentopoli („Grad korupcije“), prvobitno skovan za Milano, postao je simbol bede tih godina.

Velika očekivanja od čoveka u kojem su videli sebe

A onda je došao Berluskoni: „Kavaljere“ (Vitez), kako su ga ubrzo prozvali, čovek koji je obećao da će uvesti red u zemlju sa svojom strankom Forza Italia (Napred Italija).

Bogati preduzetnik i milijarder najavio je da će sada ponoviti sopstvene uspehe u poslovanju na nacionalnom nivou. Birači su mu verovali – uglavnom zato što su zaista želeli da mu veruju.

Nadali su se čudu zvanom Berluskoni.

I tako su se pobrinuli da neka pitanja o poreklu njegovog bogatstva ostanu neodgovorena, kao i sukob interesa koji su proizašli iz njegovih političkih funkcija i njegovih ekonomskih aktivnosti.

„Silvio Berluskoni je ušao u politiku da bi branio svoje kompanije“, reako je njegov pomoćnik Marčelo Del Utri još u decembru 1994. Ali to nije interesovalo njegove birače – oni su i dalje u njemu videli sebe. Berluskoni je, piše Đuzepe Severnjini, ažurirana autobiografija Italijana: „autobiografija puna propusta i ugađanja sebi“.

Italijane nisu impresionirala ni 30 sudskih postupaka koji su pokrenuti protiv njega kao i ni njegova arogancija:

„Iskreno kažem da verujem da jesam i da sam bio najbolji predsednik kojeg je Republika Italija imala u svojih 150 godina istorije“, izjavio je Berluskoni 2009, u svom četvrtom mandatu.

Njegove afere sa veoma mladim ženama jedva da su iritirale mnoge njegove glasače, naprotiv: izraz „Bunga Bunga“, ironični akronim za seksualne zabave za koje se premijer optužuje, posato je deo popularne kulture.

Povratak u politiku kao evropski političar

U leto 2013. Berluskoni je osuđen za poresku prevaru.

Dobio je šestogodišnju zabranu obavljanja poltičke funkcije, koja je ukinuta 2018. zbog „dobrog ponašanja”.

Ovaj medijski preduzetnik i političar brzo se ponovo kandidovao – ne kao šef vlade, već kao glavni kandidat stranke Forza Italija na evropskim izborima 2019. Berluskoni je već bio na izborima za EU ​​1994, 1999, 2004. i 2009. godine.

Ali u tom parlamentu je imao mandat samo od 1999. do 2001. Ostala tri puta je više voleo da ustupi mandat partijskim kolegama.

Ali 2019. Berluskoni je želeo da preuzme sudbinu EU u svoje ruke i ušao je u parlament EU kao najčešće biran italijanski kandidat – i to sa 82 godine.

Samo godinu dana kasnije postalo je jasno da je čak i „Kavaljere“ ranjiv.

Početkom septembra 2020. Silvio Berluskoni je objavio da je oboleo od korone.

Ubrzo nakon toga, lekari su dijagnostikovali upalu pluća.

Ali političar se oporavio i kandidovao se na parlamentarnim izborima u leto 2022. kao glavni kandidat svoje stranke. Forza Italia je prethodno sklopila savez sa postfašistima Fratelli d’Italia i desničarskom Legom.

Međutim, Berluskonijevi konzervativci nisu mogli da se nadovežu na ranije uspehe – za njih je glasalo samo osam odsto birača.

Stranka više nije igrala dominantnu ulogu u koalicionim pregovorima.

Berluskoni nije uspeo da ispuni većinu svojih zahteva protiv postfašistkinje Đorđe Meloni.

Uloge su bile obrnute: Meloni je svoje prvo iskustvo u vladi stekla kao ministarka omladine pod Berluskonijem. Posle izbora u leto 2022, pokazala je svom učitelju ono što je on oduvek smatrao nezamislivim: njemu, Kavaljeru, dirigovala je moderna žena.

Berluskoni, rođen 29. septembra 1936. u Milanu, preminuo 12. juna 2023. sa 86. godina u bolnici, u svom rodnom gradu.