„Pobeda Rusije nije, kako bi Kremlj želeo, neizbežna, već nemoguća“: Edvard Lukas ističe da je 2024. godina strateške odbrane za Ukrajinu

Ukrajina ne može da pobedi. Kontraofanziva je propala. Dogovor je neizbežan. Bolje pre nego kasnije. Ovi argumenti su prečke na merdevinama koje ne vode u mir, već u rat, navodi u članku za Centar za analizu evropske politike Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Cilj Rusije nije skromno teritorijalno prilagođavanje sa neutralizovanim susedom, već uništavanje ukrajinske državnosti i nacionalnog identiteta. A kada je jedan sused pripitomljen, samo je pitanje vremena kada će se Kremlj uhvatiti u koštac sa drugim. Sve ostalo je samo želja.

Usred malodušnosti Lukas kao tračak svetlosti ocenjuje nešto što dolazi iz estonskog ministarstva odbrane u Talinu. Pod nazivom  Postavljanje transatlantske odbrane za uspeh: vojna strategija za pobedu Ukrajine i poraz Rusije, njihove 22 jasno napisane stranice trebalo bi da budu obavezno štivo za svakog donosioca odluka tokom praznične pauze.

Njegova uvodna tvrdnja jeste da je defetizam proizvod ruskog informacionog rata. Prvi i najhitniji korak je, dakle, da se odbaci trenutna strategija, oblikovana strahom od eskalacije, i da se umesto toga jasno stavi do znanja da pobeda Rusije nije, kako bi Kremlj želeo da veruje, neizbežna, već nemoguća.

„Dok je Rusija još uvek nepropusna za logiku razuma, ona je stalno osetljiva na logiku sile“, pišu anonimni autori izveštaja. Drugim rečima, počnite da pojačavate vojni i ekonomski pritisak na Rusiju i nastavite dok se ne dođe do tačke preloma.

To zvuči zastrašujuće. Ali s obzirom na težinu Zapada, to je lako izvodljivo. Grupa „Ramštajn“ od 54 člana, koja koordinira pomoć Ukrajini, ima ukupni BDP od 47 biliona evra (51 trilion dolara).

Nacionalni dohodak Rusije je manji od jedne dvadesetine toga. Zajednički budžeti za odbranu članova „Ramštajna“ iznose 1,24 triliona evra, više od 13 puta veći od ruskog. Problem nisu sredstva, već snaga volje; posebno strpljenje.

Izveštaj implicitno kritikuje prethodne preoptimistične pretpostavke o brzom ruskom vojnom kolapsu praćenom političkim promenama u Moskvi. Naredna 2024. će biti godina strateške odbrane za Ukrajinu, u kojoj ona izgrađuje svoje vojne i industrijske kapacitete dok sagoreva ruske kapacitete.

Cilj, kaže se u izveštaju, treba da bude ubijanje ili teško ranjavanje 50.000 ruskih vojnika svakih šest meseci, primoravajući Kremlj da prevremeno pošalje vojnike na bojno polje, umesto da stvori koherentne jedinice sposobne da vode odlučnu ofanzivu.

Sa svoje strane, ukrajinskim oružanim snagama će biti potrebna mnogo bolja obuka: ne samo pet nedelja koje su bile standardne za osnovne odbrambene operacije, već duže, skuplje i sofisticiranije.

Zapadne isporuke granata, cevi i dalekometnih udara moraju se značajno povećati, od proizvodnje, renoviranja ili kupovine.

Izveštaj takođe predlaže popuštanje evropskih standarda proizvoda za bespilotne letelice (koji su uglavnom jednako strogi kao oni koji regulišu pilotske letelice) kako bi se podstakla proizvodnja ogromnih brojeva koje Ukrajina treba da osvoji.

Poslednji element je vazdušna snaga: povećanje proizvodnje raketa za protivvazdušnu odbranu (trenutno) i obezbeđivanje borbenih aviona, počevši od kraja ove godine, efektivnih borbenih sposobnosti do 2025. godine.

Cena svega ovoga? Samo 120 milijardi evra, ili 0,25 odsto BDP zemalja „Ramštajna“ procenjuje se u izveštaju. Zajedno sa efikasnim sankcijama, to bi bilo više nego dovoljno da se Ukrajina bezbedno provede do 2024. i da se pobedi Rusija „najkasnije do 2026“.

To može zvučati kao dugo vremena, s obzirom na izborni kalendar u zapadnim demokratijama, promenljivo javno mnjenje i konkurentne prioritete za pažnju donosilaca odluka. Ali poraz Ukrajine će duže oblikovati svet i nametnuti znatno veće troškove. Estonija to veoma dobro razume. Da li mi razumemo?