Pobeda Trampa, Netanjahua i Nahjana

To je simbolični izraz potpunog zaokreta koji je došao u odnosima dve zemlje nakon izmenjenih nota o međusobnom priznanju.

Priznanje Izraela od Ujedinjenih Arapskih Emirata predstavlja najvažniji diplomatski događaj u izraelsko-arapskim odnosima, od vremena potpisivanja mirovnog plana u Oslu 1993.

To je istovremeno najvažnije dostignuće u trouglu Tramp-Netanjahu-Mohamed bin Zajed al Nahjan, koji tesno sarađuje već nekoliko godina, pri čemu može da bude posebno koristan predsedniku Trampu za njegov reizbor i premijeru Netanjahuu u njegovom suočavanju sa pravosuđem.

Uostalom, američki predsednik je preuzeo na sebe da bude prvi koji je objavio radosnu vest.

UAE su treća arapska država koja priznaje Izrael, nakon Egipta i Jordana. Emirati su još od „arapskog proleća“ imali vlastiti, paralelni i neformalni mirovni proces koji se tiče Palestine.

Prvobitno, pripreman je za slučaj pobede Hilari Klinton na izborima, kada bi, kako je planirano, njen suprug Bil Klinton, trebalo da preuzme funkciju izaslanika za Bliski istok. Kada je Tramp postao republikanski kandidat, uključen je i on u plan, a napravljene su neophodne modifikacije.

Na tim predlozima nastavio je dalje da radi Džared Kušner kao specijalni izaslanik za Bliski istok i izraelsko-palestinski mirovni plan ili „sporazum veka“, kako ga je nazvao Tramp.

Zalivske zemlje, a posebno vodeći dvojac prestolonaslednika, saudijski Mohamed bin Salman i emiratski Mohamed bin Zajed, podržan Egiptom, posle „arapskog proleća“ napravile se snažan zaokret u zbližavanju sa Izraelom.

Pod pritiskom Muslimanske braće koja su otvoreno tražila svrgavanje  petromonarhija i rastućeg uticaja šiitskog Irana, razumevanje su našle u Jerusalimu koji je brzo odgovorio na zahteve reformatora.

Već tada bilo je jasno da se menja pravac izraelsko-arapskih odnosa.

Prvo je uspostavljena diskretna bezbedonosna saradnja koja je kasnije postala manje-više javna, jer su se posećivale delegacije i objavljivale vesti u novinama, što je ranije bio neoprostivi greh.

Ono što se događalo ispod stola, sada će biti na njemu.

Bezbedonosna saradnja biće prihvaćena u javnosti, izraelske kompanije će moći otvoreno da posluju u Emiratima i Izraelci će moći da da lete u Emirate direktnim letom koristeći svoje izraelske pasoše.

Izraelska neformalna kancelarija za vezu u Međunarodnoj agenciji za obnovljivu energiju biće zamenjena ambasadom.

Posebno važnu posredničku ulogu igrao je emiratski ambasador u Vašingtonu, Jusuf al Otaiba.

Njegov otac je petrolejski magnat koji je bio rekordnih šest puta predsednik OPEC-a.

On je bio jedan od trojice arapskih ambasadora koji su prisustvovali ceremoniji u Beloj kući kada je predsednik Tramp obelodanio njegov mirovni plan.

Al Otaiba je bio prvi emiratski zvaničnik koji je 12. jula objavio programsku kolumnu u izraelskom dnevniku Jediot ahronot, gde je najavio događaj koji je usledio mesec dana kasnije, 13. avgusta i međusobno priznanje dve države.

U tekstu je saopštio: „Mi smo vodili tihu diplomatiju i slali jasne signale kako bismo pomogli zaokret i promovisali mogućno“.

U svom mišljenju, emiratski diplomata otkrio je motivaciju za normalizaciju odnosa dve zemlje i uslove pod kojim je ona moguća. On je bio protiv najavljene aneksije delova Zapadne obale, ističući da je ona suprotna normalizaciji.

Kao jednostrani i planirani akt, aneksija je nelegalno oduzimanje palestinske zemlje.

On prkosi arapskom i međunarondom konsenzusu o palestinskom pravu na samoopredeljenje.

On će izazvati nasilje i pomoći ekstremistima. To je biti šok za region, a posebno Jordan, čija stabilnost koristi celom regionu, a posebno Izraelu, napisao je Al Otaiba.

Bilo je jasno da je aneksija planirana za 1. jul, ukoliko se doista sprovede, biti kamen preko koga arapske zemlje koje žele normalizaciju sa Izraelom, neće moći da preskoče.

Zbog toga se, prema sporazumu koji je postignut, Izrael saglasio da suspenduje planove da anektira Zapadnu obalu.

Pitanje je bilo, zašto se to događa baš sada?

Jasno je da je ovo jedini način da se zaustavi aneksija.

To može da izgleda iznenađujuće, jer Emirati nisu bili u prvom planu mirovne diplomatije, niti su imali dobre odnose sa palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom.

Pa ipak, pošto prestolonaslednik Mohamad bin Zajed i njegovi uticajni savetnici palestinskog porekla u ovoj stvari, verovatno ispravno veruju da će izraelska aneksija uništiti svaku mogućnost o rešenju na principima „dve države“ i izraelsko-palestinskog mira, odlučili su da ponude normalizaciju.

Izgleda da su shvatili da će ovaj potez sačuvati opciju za rešenje dve države i onemogućiti Iran, a verovatno i Tursku, da iskoristi bes zbog aneksije.

Palestinski lideri su s potpunim ogorčenjem dočekali ovu odluku.

Predsednik Mahmud Abas odbacio je i osudio „trojnu iznenađujuću izjavu UAE, Izraela i SAD“.

Njegov savetnik Nabil Abu Rudeina izjavio je da je sporazum „izdaja Jerusalima, Al Akse i palestinske stvari“. Hamas je saopštio da su UAE „zadali Palestincima udarac nožem u leđa“, potpisujući sporazum sa Izraelom.

Palestinci uočavaju da ovaj sporazum donosi Izraelu korist, bez okončanja okupacije, što je stalni palestinski zahtev. On je signal da neke arapske zemlje, posebno zalivske, ne žele više da čekaju.

Ali to uopšte ne znači da će sporazumi koje oni budu pravili sa Izraelom, predstavljati korak bliže stvarnom rešenju, sve dok i Palestinci ne budu „u istom čamcu“ sa onima koji potpisuju sporazume.