Pobuna u Britaniji?

Stranka mlađa od pet godina vodi u istraživanjima javnog mnjenja u Italiji. Politički početnik sedi u Beloj kući, na veliko nezadovoljstvo republikanaca i demokrata. I gde se očekuje sledeći politički zemljotres? Odgovor bi mogao da bude – zapravo, trebalo bi da bude – u Velikoj Britaniji.

Iako Britaniju očekuje preokret zbog Bregzita, niko ne govori o prepravljanju – a još manje o zameni – etabliranih političkih stranaka. Mnogi poriču da bi čak i razmišljali o tako nečemu. Bivši premijer Toni Bler – proevropski centrista inovator koji je tri puta za redom na izborima odneo pobedu za svoju Laburističku stranku devedesetih – veoma se potrudio da u svom skorašnjem članku istakne da se on „ne zalaže za novu stranku“.

Ali Bler, ili neko poput njega, trebalo bi da uradi upravo to. Uostalom, iako britanski politički sistem postavlja ogromne prepreke na put pravljenja bilo kakve nove stranke, šanse za uspeh su sada veće nego ikada u poslednjih 40 godina. U političkom sistemu koji još uvek pati od posledica dva velika zemljotresa – referenduma o Bregzitu u junu 2016. i, godinu dana kasnije, ponižavajućeg izbornog poraza Konzervativne stranke koja ga je predvodila – postoji jasna prilika za novine.

Konzervativci su već zarobljeni u unutrašnjoj borbi koju mogu jedino da pokušaju da prikriju. U Laburističkoj stranci se takođe pojavljuju pobunjenici. Sada je vreme za novu stranku, koja bi trebalo da bude oblikovana po uzoru na onu francuskog predsednika Emanuela Makrona, da iskoristi podele, zbrku i nepoverenje koje se uvuklo u etablirane stranke. Sada je vreme da fotogenični mladi Britanac ili Britanka, prateći korake 39-godišnjeg Emanuela Makrona, stvara istoriju ostavivši staru gardu po strani.

Naravno, kao što je Bler predočio, britanski većinski izborni sistem, zasnovan na jednočlanim izbornim jedinicama, podrazumeva veliku prednost za etablirane političke stranke. Nova stranka bi mogla da se suoči sa situacijom da su – nakon što je potrošila velike količine novca i energije, i možda čak i osigurala značajan deo glasova na svojim prvim opštim izborima – njeni glasači previše raštrkani u malom broju širom zemlje da bi mogla da dobije više od nekoliko mesta u parlamentu.

To se dogodilo poslednji put kada je nova centristička stranka ušla u trku. Početkom osamdesetih, četvorica političara koja su napustila Laburističku stranku, uznemireni njenim usmeravanjem ulevo i stavovima protiv Evropske unije, oformila su Socijaldemokratsku partiju (SDP). Zahvaljujući nepopularnosti rane ekonomske politike premijerke Margaret Tačer, nova SDP – u koaliciji sa malom Liberalnom strankom – je osvojila 25 odsto glasova na opštim izborima 1983. Ali završili su sa samo 23 mesta u parlamentu. I od tada je za njih sve krenulo nizbrdo.

Sećanje na to obeshrabruje bilo kakve političke inovacije danas. Oni u Laburističkoj stranci koji gaje duboke sumnje prema levičarskim ekonomskim i spoljnopolitičkim stavovima svog popularnog lidera Džeremija Korbina, još uvek misle da je najrazumnija strategija da budu strpljivi i da, kada se ukaže prilika, preotmu svoju stranku. Isto važi i za konzervativce koji misle da će Bregzit dovesti zemlju do katastrofe.

Ali istorija SDP-a bi mogla i trebalo bi da se posmatra na drugačiji način. U jednom trenutku 1982, ova stranka je imala podršku više od 50 odsto glasača sudeći po anketama. Mnogi visoki konzervativni zvaničnici su u to vreme nezvanično govorili da su mislili da će SDP pobediti na narednim izborima sa velikom većinom. Onda je došao Foklandski rat, koji je doveo do velike pobede za Margaret Tačer. Zato su konzervativci pobedili na izborima 1983. sa velikom većinom – što je bio rezultat zahvaljujući kojem je počeo dugotrajni povratak još uvek nepopularne Laburističke stranke ka političkom centru.

Danas, izgleda da ni laburisti ni konzervativci nemaju šanse za neku veliku pobedu. Štaviše, nedavni izbori – na kojima je vodstvo konzervativaca za 20 poena nestalo naizgled preko noći, pošto su glasači, posebno mladi, dali podršku laburistima – navode na zaključak da su britanski glasači otvoreni za sve opcije. Nedavni izbori naučili su nas još jednu važnu lekciju: Evropa i Bregzit nisu problem o kojem britanski glasači danas najviše brinu. Korbinovi laburisti su zastupali istu politiku Bregzita kao i konzervativci Tereze Mej. Ali u pitanjima kao što su poslovi, bolnice, škole i sistem socijalne zaštite, njihovi pristupi se oštro razilaze.

Da bi porazio etablirane stranke, stoga, novi politički pokret bi trebalo da se zalaže pre svega za obnavljanje javnih službi, oživljavanje ekonomije i ponovnu izgradnju poverenja. Snažna povezanost sa EU trebalo bi da bude postavljena kao sredstvo za postizanje tih ciljeva, a ne kao cilj sama po sebi. U narednih nekoliko meseci, postoje velike šanse da se pojavi prilika za stvaranje takvog pokreta. To zavisi, prvo, od toga da li će ambicije po pitanju vođstva i podele po pitanju Bregzita obuzeti Konzervativnu stranku i, drugo, od toga da li će nedavna pobuna više od 50 visokih funkcionera Laburističke stranke zbog Korbinove politike Bregzita eskalirati.

Svako ko razmatra takvu priliku trebalo bi da se seti Foklanda, i da se zapita šta bi SDP mogla da postane da Argentina nije krenula u invaziju. I trebalo bi da se seti gesla britanskih specijalnih jedinica: „Ko se usudi, pobeđuje“.

Autor je bivši glavni urednik časopisa Ekonomist, sada predsednik fondacije „Wake Up“

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org