Podmićivanjem i silom Evropa se ne može izolovati od Afrike: Robert Skidelski o korenima imigracija i šta je pošlo po zlu

Tokom godina, hiljade je umrlo na ovom putovanju, jer su se njihovi čamci prevrnuli ili zapalili. Ipak, dok ove tragedije redovno izazivaju humanitarnu zabrinutost, stalan priliv migranata je takođe podstakao desničarske nativističke partije širom demokratskog sveta.

Previdentan, ali sada gotovo nedostižan, film iz 1990. nagovestio je mračnije ishode.

„Mart“ reditelja Dejvida Vitlija (zasnovano na scenariju Vilijama Nikolsona) priča priču o hiljadama izgladnjelih sudanskih izbeglica koje se probijaju do Mediterana i pokušavaju da pređu u Evropu preko Gibraltarskog moreuza, samo da bi ih dočekao zid od mitraljeza.

Kriza prikazana u filmu bi do sada trebalo da bude nestvarnost. Ipak, Sudan se ponovo suočava sa katastrofalnom glađu neviđenih razmera. Šta je pošlo po zlu? Ili, bolje rečeno, šta nije pošlo kako treba?

Milenijumski razvojni ciljevi su osmišljeni da spreče vrste scenarija prikazanih u filmu. Godine 2000. 191 država članica Ujedinjenih nacija obavezala se da će prepoloviti ekstremno siromaštvo – definisano kao život sa manje od 1,25 dolara dnevno – do 2015.

Najveći fokus je bio na Africi, posebno na podsaharskoj Africi, koja je trebalo da dobije 165 milijardi dolara razvojne pomoći.

Milenijumski razvojni ciljevi su samo delimično realizovani. Ekstremno siromaštvo je prepolovljeno pre roka, ali uglavnom zato što je kineski realni (prilagođen inflaciji) prihod po glavi stanovnika rastao za neverovatnih 10 odsto godišnje između 2000. i 2015.

Sa oko 18 odsto svetske populacije, rast Kine smanjio je globalnu cifru siromaštva dramatično. Štaviše, Kina je svoj rast realnog prihoda dugovala ne samo produktivnosti svoje ekonomije već i stabilizaciji svog stanovništva.

Kineski beg od siromaštva nije zaustavljen ili poništen zbog sve većeg broja usta da se nahrane. Indija je zatim sledila sličnu, iako manje dramatičnu putanju.

U podsaharskoj Africi, nasuprot tome, Maltus (Tomas Maltus, engleski demograf poznat po pesimističnim ali uticajnim gledištima) je živ i zdrav.

Između 2000. i 2015. BDP regiona je rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od oko pet odsto, ali se njegovo stanovništvo povećalo sa 670 miliona na milijardu.

Ovaj trend je ograničio njen realni rast po glavi stanovnika na oko jedan procenat, što je previše nisko da bi se postiglo smanjenje ekstremnog siromaštva za 50 odsto.

Iako je procenat ekstremno siromašnih Afrikanaca pao sa 54 odsto na 41 odsto između 1990. i 2015. godine, broj siromašnih je porastao u apsolutnom iznosu, sa 278 miliona na 413 miliona.

Poželjni ishodi kao što je smanjena smrtnost novorođenčadi poboljšali su preživljavanje ispred bilo kakvog smanjenja plodnosti.

Objašnjenja za neuspeh Afrike da izađe iz maltuzijanskog (Maltuzijanska teorija o stanovništvu) ciklusa uključuju nasilje, iznudu, klimatske promene i ideologiju.

Nekim afričkim zemljama već dugo vladaju vojne hunte i pridruženi kapitalisti koji se bore za kontrolu nad oskudnim resursima poput nafte, minerala i vode, dok ekstremističke grupe poput Boko Harama i Al-Šababa nastavljaju da šire teror širom regiona Sahela.

Ovi „novi ratovi“, kako ih naziva politikolog Meri Kaldor, pokreću raseljavanje stanovništva velikih razmera, a Afrički rog je takođe iskusio godine teške suše, što je dovelo do gladi za milione.

Međunarodna zajednica tada odgovara novim i još ambicioznijim ciljevima smanjenja siromaštva, čiji se rok sve više pomera u budućnost.

Za različite ekonomske analize situacije, možemo se obratiti ekonomistima razvoja kao što su Džefri D. Saks i Pol Kolijer.

Saks tvrdi da je siromašnim zemljama, da bi rasle, potrebna strana pomoć kako bi popunile jaz u domaćoj štednji.

Ekstremno siromaštvo bi se moglo iskoreniti kroz ciljana ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, poljoprivredu i infrastrukturu; ali finansiranje u potrebnom obimu je nedostajalo u podsaharskoj Africi, jer su bogate zemlje uglavnom odbacile svoja obećanja da će ponuditi finansiranje u iznosu od 0,7 odsto BDP-a za ciljeve MCR-a.

Kolijer, nasuprot tome, tvrdi da iako je pomoć važna, Saksova dijagnoza ignoriše važnost upravljanja.

Tamo gde nedostaje dobra vlada, svaki novac koji pristigne biće zaplenjen od strane rivalskih vojnih grupa da finansiraju svoje ratove, baš kao što će privatni zajmovi rahitičnim državama završiti kako ne treba.

Dok Saks sugeriše da je uprava loša zato što su zemlje siromašne, Kolijer kaže da je obrnuto.

Ova dva pristupa odgovaraju različitim strategijama razvoja. Dok Saks ima tendenciju da vidi dobro usmerenu stranu pomoć kao dovoljan uslov za ekonomski rast, Kolijer sugeriše da je u nekim slučajevima neophodna strana intervencija da bi takva pomoć bila delotvorna.

Stoga, međunarodne mirovne snage, globalni standardi za upravljanje prirodnim resursima i strana kontrola strateških ministarstava treba da budu deo razvojnog alata.

Ovi zaključci su predvidljivo doveli do optužbi za neokolonijalizam. Ipak, gledajući dalje od imperije i nacionalnog suvereniteta (čak i ako ne reši to pitanje), Kolijer postavlja ključno pitanje kako bi izgledao uspešan politički sistem u Africi.

Ono što oba argumenta zanemaruju jeste stepen do kojeg je neuspeh države izazvan, ili barem pogoršan, globalizacijom – koja je licencirala slobodnu trgovinu oružjem, hranom i robom – i geopolitičkom rivalstvom, koje je Kinu uvelo u borbu za minerale i uticaj u Africi.

Uništenje tradicionalnih poljoprivrednih sistema u ime efikasnosti ostavilo je najsiromašnije zemlje na svetu opasno zavisne od nestalnog uvoza hrane.

Kao što smo videli nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022. blokade, sankcije i druge prepreke izvozu pšenice i đubriva nanele su kolateralnu štetu velikih razmera afričkim ekonomijama.

Sve veći rast cena hrane mogu izazvati poteškoće u Evropi, ali izazivaju glad u Africi.

Tokom godina, „Tvrđava Evropa“ pokušava da spreči migrante bez dokumenata mešavinom podmićivanja (plaćanje izbegličkih kampova u Turskoj i na grčkim ostrvima) i sile. Ali poruka filma „Mart“ još uvek važi.

Evropa se takvim metodama ne može izolovati od Afrike. Ako se masovno umiranje od gladi u Africi ne može prevazići, neće se moći prevazići ni evropska borba sa imigracijom.

Autor je član britanskog Doma lordova, profesor je političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik. Pisac je nagrađivane biografije Džona Mejnarda Kejnsa i predstojeće knjige „Doba mašina: ideja, istorija, upozorenje“ (Alen Lejn, 2024).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji