Podrabinek: Rat u Ukrajini prati neviđeni talas totalitarne propagande u ruskim školama

Podseća da je progon dece i adolescenata bio važan deo sovjetskog totalitarnog sistema, a današnja Rusija samo oživljava zaboravljenu praksu.

Ruska država na decu gleda grubo i nepoverljivo. Vlasti misle da bi deca mogla postati efektivni neprijatelji režima, tako da ih nikada nije prerano podvrgnuti represiji, ukazuje Podrabinek u tekstu za ruski istraživački medij „Insider“.

Sve najbolje deci!- bio je slogan kojeg se dobro seća svako ko je živeo pod sovjetskom vlašću. Taj slogan je bio laž

Prošle godine na mitingu u znak podrške Alekseju Navaljnom samo u Moskvi privedeno je 173 maloletnika. Deca su privođena i na nedavnim protestima protiv rata u Ukrajini. Oni se prijavljuju i evidentiraju u policiji i podvrgnuti su psihološkom pritisku u školama.

Podsetimo se i nedavne osude 16-godišnjeg Nikite Uvarova na 5 godina zatvora zbog “terorizma“.  Njegov “zločin” bilo je postavljanje letaka u odbranu političkih zatvorenika na lokalnoj zgradi FSB-a i diskusija o idejama anarhizma na društvenim mrežama.

Niko se ne čudi što se odrasli zatvaraju bez razloga ako u slučaju postoje politički motivi. Ali deca?

Uvarov je imao 14 godina u vreme svog “zločina“.

Mnogi ne razumeju značenje ovakvih zastrašujućih kazni za mirne ili čak “razigrane”  obračune sa vlastima. Nažalost, ovaj nedostatak razumevanja dolazi od nesposobnosti da se prošlost projektuje u budućnost.

“Sve najbolje deci!” bio je slogan kojeg se dobro seća svako ko je živeo pod sovjetskom vlašću. Slogan je bio laž, kao i svi sovjetski slogani, ali iza njegovog tobožnjeg humanizma stajala je oštra namera države.

To je značilo da deca, ako je moguće, budu stavljena pod stalni nadzor države. Tutorstvo ne znači nužno zaštitu i ljubaznos

Sovjetsko tutorstvo je značilo indoktriniranje dece ideologijom i osiguranje da se ponašaju na “ispravan način“ i da budu propisno kažnjeni za ideološko otpadništvo.

Totalitarna država svoj ideal vidi u apsolutnoj kontroli svih sfera ljudske delatnosti, od političkog izražavanja, umetničkog stvaralaštva i verskih uverenja do vaspitanja dece, porodičnog života i seksualnog ponašanja. Sve do najsitnijeg detalja mora biti pod državnom kontrolom, osmišljeno, izvršeno, predviđeno i, ako je potrebno, predupređeno.

Ideal je, kao što znamo, praktično nedostižan.

Ono što su Platon i Kampanela zamislili sa tako brutalnim totalitarnim nadahnućem u svoje vreme nisu mogli da sprovedu ni komunisti Severne Koreje.

Sovjetski Savez, prestigavši nacistički režim, približio se idealu koliko je mogao, ali se, hvala bogu, srušio baš na vreme.

Sadašnja ruska vlada pokušava da ponovi sovjetsko iskustvo i u nekim aspektima je uspela. Ne želeći da ulože dovoljno narodnog novca u stvaranje infrastrukture za dečju rekreaciju, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, vlast je odmah prešla na ono najvažnije za njih: represiju slobodoljubivog ponašanja.

Nema para za sirotišta i lekove za teško bolesnu decu, ali za dečije zatvore uvek ima.

U stvari, ovo nije ništa novo.

Tokom Crvenog terora (program masovne represije, istrebljenja i izvršenja razreda koji je izvršila boljševička vlada tokom ruskog građanskog rata 1918.-1922.), čekisti nisu oklevali da pucaju na taoce, uključujući i decu. Najpoznatiji primer je pogubljenje dece bivšeg cara Nikolaja Romanova 1918.

Posle građanskog rata milioni dece su ostali bez roditelja. Država ih je odgojil a kao vojnike revolucije.

Narodni komesar za obrazovanje Anatolij Lunačarski je bio sasvim jasan u vezi sa tim: “Ne samo da nas okružuje more dečje tuge, već i rizikujemo da ovu decu pretvorimo u asocijalne ljude, u osnovi korumpirane, neprijatelje zdravog načina života, beskrupulozne ljude koji će lako da migriraju u logor naših neprijatelja”.

Boljševici su bili oprezni u svim pitanjima koja su se ticala očuvanja svoje vlasti. Uzrok je stavljen u sigurne i proverene ruke. Ne u ruke nekog pedagoga ili doktora, već Feliksa Džeržinskog, direktora sovjetske tajne policije Čeka.

Deca su uvek bila hrana za totalitarni režim. Oni koji su podlegli ideološkom tretmanu dobili su podršku i “ulaznicu u život“. Oni koji nisu mogli biti pravilno obrađeni smatrani su neprijateljima i otpisani.

U čuvenim Solovki radnim logorima, davne 1928. organizovana je logorska radna kolonija za decu.

U decembru 1929. predsednik Političkog Crvenog krsta K. Peškova je primio pismo o osudi grupe tinejdžera po članovima 58.10 (antisovjetska propaganda i agitacija) i 58.11 (organizacione aktivnosti u cilju činjenja kontrarevolucionarnih zločina), krivični zakon Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika.

Najstariji od osuđenih imao je 16 godina. Zločine su navodno počinili 1927.  odnosno kada su imali 12-13 godina. Pet dečaka je osuđeno na dve godine zatvora u kaznenoj koloniji Solovki.

Vlada je 7. aprila 1935.  izdala dekret broj 3/598 “O merama za suzbijanje maloletničke delikvencije“. Ova uredba je dozvoljavala da se deca gone od 12 godina. I ne samo procesuiraju, već i pogubljuju.

Ova mogućnost krila se iza formulacije o sposobnosti da se sudi “uz primenu svih mera krivične kazne“. Smrtna kazna je u to vreme bila veoma popularna “mera kazne” među sudijama.

Naravno, sudska represija je bila samo vrh ledenog brega samovolje i nasilja nad civilnim stanovništvom. Bez ikakvih sudskih odluka, deca “kulaka” (dobrostojećih seljaka), “narodnih neprijatelja”, “izdajnika otadžbine”, a često i jednostavno crvenoarmejaca vraćena iz zatočeništva, delila su sudbinu svojih roditelja.

Hiljade dece je poginulo u ratu u Čečeniji i tokom bombardovanja škola, bolnica i druge civilne infrastrukture od strane ruskih vojnih aviona u Siriji. Stotine dece je poginulo od posledica ruske invazije na Ukrajinu. Vazdušni napad na porodilište u Mariupolju bio je simbol hladne ravnodušnosti prema životima dece. Ruska vlada to smatra neizbežnom štetom i ne žali zbog gubitka života dece

Tokom deportacije naroda optuženih za izdaju (Krimski Tatari, Kalmici, Čečeni, Inguši, Turci Meshetinci i drugi), zajedno sa odraslima, železnicom su slata deca svih uzrasta, od beba do tinejdžera. Mnogi su umrli od gladi i bolesti na putu. Ista sudbina čekala je i decu Jehovinih svedoka, koja su takođe deportovana u udaljena područja Sibira.

U post-Staljinovo doba, stisak represije je donekle popustio. Ali ideološka indoktrinacija i svakodnevno “pranje mozga” u vrtićima i školama nisu jenjavali.

Pred vlastima je bio isti zadatak: da odvoje kmetove od nepokornih. U tom cilju postojala je posebna ideološka organizacija: jedinice “Oktobarska deca” za osnovce, pionirske organizacije za srednjoškolski uzrast i Komunistički savez mladih (Komsomol) za srednjoškolce. Nije bilo lako odupreti se ulasku u te organizacije.

Odbijanje učešća u “društvenom životu” izazivalo je sumnju. Bilo je brojnih prijavljenih slučajeva da su baptističku, pentekostalnu i drugu neregistrovanu versku decu maltretirali i tukli u školama zbog odbijanja da nose Oktobarsku zvezdu ili Pionirsku kravatu.

Sovjetske vlasti se nisu zaustavile ni na streljanju maloletnika. Zakon nije dozvoljavao izricanje smrtne kazne maloletnicima mlađim od 18 godina. Međutim, 17. februara 1964.  Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR-a usvojio je rezoluciju kojom se dozvoljava primena smrtne kazne – streljanja – prema maloletnicima.

Šest meseci kasnije, petnaestogodišnji tinejdžer je upucan jer je počinio dvostruko ubistvo. Zakon je primenjen retroaktivno – zločin je počinjen pre donošenja rezolucije Vrhovnog sovjeta.

Današnja državna politika prema deci sve više podseća na sovjetsku politiku. Hiljade dece je poginulo u ratu u Čečeniji i tokom bombardovanja škola, bolnica i druge civilne infrastrukture od strane ruskih vojnih aviona u Siriji. Stotine dece je poginulo od posledica ruske invazije na Ukrajinu.

Vazdušni napad na porodilište u Mariupolju bio je simbol hladne ravnodušnosti prema životima dece. Ruska vlada to smatra neizbežnom štetom i ne žali zbog gubitka života dece.

Država sve više pažnje poklanja “patriotskom“ obrazovanju, čiji je cilj da deci “ispira mozak” ideologijom, potčini njihovu volju, a neposlušne i slobodne postavi na marginu društva sa perspektivom budućeg života u sistem zatvor-logor.

Na sreću, ideološkim “prosvetiteljima“ nedostaje mašte. Njihove metode patriotske indoktrinacije su glupe, smešne i neefikasne. Ministarstvo obrazovanja Kaluške oblasti preporučilo je regionalnim školama da održe nastavu na osnovu govora Vladimira Putina od 21. februara.

Ministarstvo kulture Ruske Federacije je nedavno objavilo Osnove državne politike za očuvanje i jačanje tradicionalnih ruskih duhovnih i moralnih vrednosti, dokument koji je bio toliko bespomoćan i smešan da je ministarstvo čak moralo da ga povuče ubrzo nakon toga.

Pokušaji da se ožive dečje i omladinske ideološke organizacije sovjetskog stila do sada su bili neuspešni. U njima nema masovnog učešća dece. Deca su mnogo više zainteresovana za dostupnost interneta, društvenih medija i međusobnu komunikaciju bez nadzora.

U stvari, to je oduvek bio slučaj, ali ranije nije postojao world wide web. Zato vlasti ulažu velike napore da ograniče slobodu na internetu, posebno pod izgovorom brige o deci.

Pored restriktivnih mera, primenjuju se i represivne mere. Krivične i administrativne kazne za izražavanje stavova na internetu postale su uobičajene u Rusiji. Ovo važi i za decu. Tinejdžeri koji se ne plaše da kritikuju vlasti su pod operativnim istragama organa za sprovođenje zakona. I u mnogim slučajevima na kraju bivaju podvrgnuti krivičnom gonjenju.

Cilj “sprovođenja zakona” je isti: izolovati slobodne i hrabre iz društva, a pokorne i kukavice uputiti na put ropstva despotskom režimu.