Pojavljuje se konsenzus: „Izrael vrši genocid u Gazi. Gde je akcija?“

Nekoliko dana kasnije, Evropski centar za ustavna i ljudska prava (ECCHR) je saopštio da je nakon istraživanja i analize zaključio da „postoji pravno opravdan argument da Izrael vrši genocid nad Palestincima u Gazi“, podseća Nesrine Malik u kolumni za Gardijan.

Nekoliko dana nakon toga, Human Rights Watch (HRW) je izjavio da su „izraelske vlasti odgovorne za zločin protiv čovečnosti istrebljenja i za akte genocida“, a Lekari bez granica su izvestili da njihovi medicinski „timovi na severu Gaze vide jasne znake etničkog čišćenja“.

Ranije u novembru, HRW je takođe zaključio da su akcije Izraela u Gazi predstavljaju „ratne zločine“ i „zločine protiv čovečnosti“, a čini se da „takođe ispunjavaju definiciju etničkog čišćenja“.

Nakon što je Međunarodni krivični sud (ICC), takođe u novembru, izdao poternice za Benjaminom Netanjahuom i Joavom Galantom zbog navodnih ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, sve ove nedavne presude završavaju godinu naglašenom kategorizacijom napada na Gazu kao kršenje međunarodnog prava.

Pridružuju se Međunarodnoj komisiji pravnika i UN u osudi izraelskog rata.

Izrael i njen premijer sada su, prema sudovima i organizacijama za ljudska prava koje čine svetske pravne i moralne autoritete, odmetnici.

Ali presude, jak jezik i predložene mere odjekuju u vakuumu: nema izvršenja. SAD nastavljaju da brane Izrael od sve većeg globalnog konsenzusa i da ga naoružavaju.

Druge pristalice koriste jezik zagonetki na koji smo navikli od početka rata.

Velika Britanija je obustavila mali deo svog izvoza oružja, ali insistira na tome da ostaje „čvrsti saveznik“ Izraela i da će se i dalje sarađivati sa Netanjahuom, ali i da će nekako i dalje poštovati svoje zakonske obaveze.

Francuska je osmislila impresivno pravno štivo, navodeći da je Netanjahu u stvari uživao imunitet pošto Izrael nije potpisnik MKS (čitanje koje bi takođe proširilo imunitet Vladimiru Putinu i Omaru al-Baširu).

U međuvremenu, sve je više dokaza da Gaza prolazi ne samo protiv kršenja zakona, već i istorijskog napada.

Prema Airwars, organizaciji koja prati civilne žrtve: „Po skoro svim pokazateljima, šteta za civile od prvog meseca izraelske kampanje u Gazi je neuporediva sa bilo kojom vazdušnom kampanjom 21. veka“.

Pogled iz višemesečnih istraživačkih napora dopunjen je priznanjima i svedočenjima izraelskog vojnog osoblja. Izraelski list Haarec objavio je izveštaje vojnika IDF koji su služili u Gazi, u kojima se navodi da se civili, čak i deca, tretiraju kao borci.

Režim proizvoljnog, čak i kompetitivnog ubijanja, opisan je kao „divlji zapad na steroidima“.

Ovi opisi ne obuhvataju samo legalne i militarističke metode angažovanja, već detaljno opisuju ubijanje, gladovanje, sakaćenje, mučenje i psihičke traume koje je nemoguće dokučiti.

Ova istraživanja otkrivaju permutacije bola koji se može naneti civilnom stanovništvu. Sićušna slomljena tela, trule bebe, spljošteni leševi, masovne grobnice, sravnjena naselja i tuga ožalošćenih.

To je spektakl klanja. Sve se odvija na vidnom mestu, uživo prenose i postavljaju palestinski građani i novinari, svedoče autsajderi, a opisuju sami Izraelci.

Uprkos ogromnim dokazima koje vidimo pred sobom, još uvek se ništa ne menja.

Rat se nastavlja. Delovalo je da će doći do prodora, kao što je prvo saslušanje pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ), sada izgledaju kao vežbe posmatranja.

Duboko je dezorijentišuće, čak i porazno, početi da osećate da akteri, bez obzira na to koji prag kriminala pređu, neće biti zaustavljeni ili privedeni pravdi.

Ali neuspeh nije u opisima onoga što se dešava u Gazi. Neuspeh je, kako je napisala Lina Mounzer, „trule podstrukture sveta unutar koje ovaj jezik treba da funkcioniše“.

Sada postoji opasnost da Palestinci umiru dva puta, jednom u fizičkoj realnosti, a drugi u moralnoj, gde moćni umanjuju same standarde koji oblikuju svet kakav poznajemo.

Odbijajući čak i da prihvate oznake genocida i etničkog čišćenja, a kamoli da deluju po njima, izraelski saveznici prisiljavaju na prilagođavanje svetu nakon čega jednostavno postaje prihvaćeno da prava ne daje čovečanstvo, već strane koje odlučuju ko je čovek.

Zbog toga se gnev mora nastaviti, čak i ako se svede na vođenje beleški i pisanje izveštaja.

Kakve god semantičke akrobacije da se izvode na podijumima širom Evrope i SAD, ovi izveštaji dokumentuju činjenicu da se zločin dešava.

Prava onih u Gazi su možda uskraćena na terenu, ali se mogu potvrditi u javnoj evidenciji.

Kad god se rat završi, ti izveštaji će sprečiti, ili barem kompromitovati, pokušaje da se ponovo ispiše istorija i negiraju zverstva.

Kako se ubistvo nastavlja, ono što ga sprečava da bude savršen zločin je to što ljudi ostaju na licu mesta, glasno to nazivaju ubistvom, pokazuju na krivca, izgovaraju imena mrtvih, oplakuju ih i žestoko štite svoja prava za restitucija.

Kada dođe vreme, Palestincima se duguje ogroman dug za reparacije. Mora se voditi knjiga onoga čemu su bili podvrgnuti.

„Ako moram da umrem“, napisao je palestinski pesnik Refaat Alarir, koji je ubijen na početku rata u Gazi, „neka to donese nadu, neka bude priča“. Ta nada je i u tome da se ne dozvoli da smrt prođe samo kao činjenica. Ako moraju da umru, neka to bude zločin.