Pojedini nemački komentatori strahuju od građanskog rata u Venecueli

Frankfurter algemajne cajtung piše: „Priznanjem Huana Gvaida (kao prelaznog predsednika Venecuele, prim. red), Nemačka i velika većina zemalja Evropske unije priključila se poziciji Sjedinjenih Američkih Država i najvećem broju zemalja Latinske Amerike. Tome u prilog govore i politički i moralni razlozi. Za zapadne demokratije ne bi bilo dobro da se u ovoj napetoj situaciji nisu stavile na stranu onih koji zastupaju prava i slobode. Madurov režim je na takav način uništio prosperitetnu Venecuelu, da je to neobično čak i za zemlje Latinske Amerike. Jedan politički vođa, koji svoju zemlju dovede u takvu nevolju i nepravdu, proigrao je svoj legitimitet.“

Vestfališe nahrihten iz Minstera smatra međutim da priznanje vođe opozicije neće mnogo doprineti: „Evropa jasno pokazuje svoj stav. Ali, pomaže li to šta? Autoritarni šef države i dalje je čvrsto u sedlu. I biće onoliko dugo, dokle god može da se osloni na vojsku, posebno na dobro podmićene oficire. Maduro je sebi mogao da dozvoli da samo umornim osmehom odreaguje na ultimatum Evropljana.“

Berlinski Tagescajtung gleda u budućnost: „Ako sve strane ostanu na svom kursu, to će dovesti do građanskog rata što bi bilo opravdanje za moguću vojnu intervenciju. To niko ne želi. One države EU koje su se stavile na stranu Gvaida, sada bi morale da preuzmu odgovornost. To pre svega znači da moraju da utiču na svog saveznika. Države EU bi Gvaida morale da ubede da bude strpljiv i da na kraju nađu rešenje sa kojim bi obe strane mogle da žive. To nije jednostavno. Ali, kad se neko već tako umeša, onda neka to bude hladne glave.“

„Sve ovo nije pametno“, smatra komentator lista Folksštime iz Magdeburga.

„Maduro još uvek ima poluge moći u svojim rukama. Generali nemaju samo naredbodavnu, već imaju i ekonomsku moć. Armijsko vođstvo je uz režim, zbog toga što strahuje da bi šef države mogao da padne. Pri tom je Maduro krenuo da naoružava svoje pristalice. Ako se Gvaidovi ljudi dohvate oružja, to bi bio savršen scenario za građanski rat. I da li bi onda Amerikanci intervenisali? Onda bi Nemačka i drugi Evropljani, kao pomoćne trupe, mogli da Amerikancima izgrade most za invaziju.“

Landescajtung iz Lineburga zaključuje: „Evropska unija je u konfliktu u Venecueli prokockala šansu da mnogo više razvije stratešku autonomiju u odnosu na Vašington. To što su stali uz Huana Gvaida koji želi da pobedi bolesni Madurov režim, Evropljanima bi kod Trampa moglo da donese nekoliko ulizičkih bodova. Međutim, mogućnost da kao pošteni posrednici u sukobu dveju strana preuzmu više uticaja nego što je to Evropljanima moguće u Latinskoj Americi – odbačena je“.

Komentator Zidojče cajtunga pak primećuje da „ekonomska sila Evropa želi da preuzme više političke odgovornosti i zbog toga je ovo gorko razočaranje. EU nema jedinstven stav po pitanju Venecuele. (…) Krivica za to leži u jednoglasnosti koju je u ovom slučaju iskoristila Italija. U populističkom pokretu Pet zvezdica, koji je jedna od vladajućih partija u Italiji, postoje ljudi koji na Venecuelu još uvek gledaju kao na primer. Sporedno je to da li je ultimatum EU na Madura ostavio bilo kakav utisak. Jer, EU veoma često ne uspeva da nastupi zajedno za demokratiju i pomogne gladnim ljudima. Rimski veto – ponovljen ovog ponedeljka – pokazao je koliko je to jedinstvo: 27:1. Ako Maduro ostane tvrdoglav, kontakt-grupa kojom koordinira EU bi možda mogla da spreči nasilje u Venecueli. Uz to bi građani trebalo da u evropskoj izbornoj kampanji zahtevaju da se odbaci jednoglasnost EU kada je u pitanju spoljna politika. Jer, nedopustivo je uzimanje političkih talaca.“