Pokajnici

To što su obojica bili u Beogradu prošle nedelje u istom danu, samo je jedna neminovna slučajnost više u nizu fatalnosti našeg regiona. Može se reći da su upravo ovde, odnosno, malo šire, na prostoru bivše Jugoslavije, pokopane obe velike slike društvenog optimizma koje su se pojavile u svetu na kraju hladnog rata. „Kraj kraja istorije“ objavljen je onog trenutka kada je počeo i međunarodno prihvaćen raspad, podržan razbijanjem Jugoslavije.

Više od toga šta su oni sami po sebi i šta je bila sudbina njihovih ideja, nama je važnije pitanje šta znače Saks i Fukujama danas u Srbiji? Postoji povezanost između sudbine Jugoslavije, Srbije, Fukujaminih i Saksovih ideja, koja je, na žalost, u ishodu nepovoljna za sve njih zajedno uzevši, jer su svi sagoreli na istoj lomači koja je, simbolički rečeno, napravljena od baklji nekadašnjeg grba, nekadašnje SFRJ.

Zbog toga je čudno da se ni jedan od njih dvojice, makar zabave radi, nije upitao šta bi se desilo s njihovim učenjima da nije bilo ratova u Jugoslaviji? Da li postojala ideja „sukoba civilizacija“? Kako bi izgledale Evropska unija, Rusija i Kina? NATO? Ujedinjene nacije? Da li bi bilo napada 11. septembra 2001? Ako ni zbog čega drugog, ono zbog verovanja da bi svet izgledao mnogo bolje da se ništa od ovoga nije dogodilo, a da su pobedili „kraj istorije“ i liberalna tržišna ekonomija, naravno, ne u svojim najbanalnijim verzijama.

Teško da bi iko mogao bolje da u samo dve rečenice sublimira događaje s kraja osamdesetih godina prošlog veka i ponudi bolje objašnjenje istorijskog momenta zapadnim liderima, nego što je to Fukujama uradio. On je njihovu zbunjenost pretvorio u trijumfalističko zadovoljstvo i doneo pobedničke zlatne medalje celokupnoj zapadnoj „hladnoratovskoj“ mašineriji. Rezultat velikog nadmetanja u 20. veku između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma, razrešio je stvari jednom zauvek: dobri su pobedili, a loši izgubili.

DŽefri Saks, tada univerzalni spasilac i savetnik komunističkih ekonomija, trebalo je ovom osećanju da podari stvarni sadržaj – da planske privrede pretvori u ekonomije slobodnog tržišta i otvorene konkurencije. Saks je bio savetnik Ante Markovića u Jugoslaviji i Mihaila Gorbačova u Sovjetskom Savezu. Paradoksalno je da se on kao arhetip vrednosti liberalnog kapitalizma našao zajedno u kolu s dvojicom komunističkih lidera u njihovom pokušaju da spasu dve komunističke federacije. Koliko je želeo da tržišne reforme uspeju, toliko je želeo da obe federacije opstanu.

Saks je shvatio šta je srušilo njegove reforme u Moskvi i Beogradu. Da bi one uspele, osim unutrašnje rešenosti vođstva, potrebna je i spoljna podrška. Saks je rekao da „bude fine“ („to be nice“), prema zemljama koje se reformišu. Ali toga nije bilo.

To što su želeli Marković, Gorbačov i Saks, međutim, nije želeo Vašington. Kasnija moćna državna sekretarka u vreme predsednika DŽordža Buša Mlađeg, a tada visoki rukovodilac Saveta za nacionalnu bezbednost zadužena za Sovjetski Savez, Evropu i istočne zemlje, Kondoliza Rajs predložila je da se uskrati podrška preživelim internacionalističkim komunističkim reformatorima i prenese na njihove nacionalističke protivnike, pošto samo nacionalizam može doista da dovede do konačne pobede nad komunizmom i tako otvori put liberalnoj demokratiji. Umesto Gorbačova u Rusiji dolazi Jeljcin, a svi ostali umesto Markovića u Jugoslaviji. Bio je to kraj Saksovih reformi i Fukujaminih „15 minuta slave“ kako ih je s visine nazvao tadašnji naučni autoritet, a kasniji lord, Ralf Darendorf.

Kritiku i reviziju Fukujaminog optimizma obavio je prvo istoričar Bernard Luis koji je upotrebio termin „sukob civilizacija“ da bi opisao šta se događa na Balkanu, a nešto kasnije, 1993. harvardski profesor Samjuel Hantington napisao je veoma uticajni esej, a zatim čitavu knjigu, koja je zapravo bila obračun s Fukujamom i njegovim idejama, a Balkan, odnosno bivša Jugoslavija, bili su glavni argument uzet protiv njega.

Pod naletom „nove istorije“, ali pre svega, pod uticajem unutrašnjeg razvoja u Americi koji je transformisao američku spoljnu politiku, obojica su se promenila i napustila svoje prvobitne koncepte. Saks je od prvoborca liberalne ekonomije postao nevladin aktivista koji, poput modernog Tarzana, traži pravdu za Afriku i zajedničku brigu za sudbinu planete, dok je Fukujama još neko vreme zadržao divljenje prema američkog ratnoj mašineriji, slaveći je u društvu nekonzervativaca, sve dok ih se posle napada na Irak nije javno odrekao.

Saksovo gnušanje prema američkim ratovima je dublje, ali je i Fukujamino, iako vremenski kraće, podjednako snažno i upečatljivo. Saks je Hilari Klinton nazvao „kandidatom ratne mašinerije“, a Fukujama je rano upozorio na nepotrebni avanturizam širenja NATO ka Ukrajini i Gruziji.

Pitanje u Srbiji je ima li za nju vrednosti današnje suočavanje sa idejama dvojice gostiju? Iako to više nisu isti Saks i isti Fukujama, Srbija je, čini se, pred istim izborima i dilemama, na istoj raskrsnici na kojoj je 1989. već jednom bila, zajedno sa Saksom i Fukujamom. Pitanje za Srbiju je hoće li učiniti isti izbor kao pre tri decenije ili će skrenuti tamo, gde su njeni sadašnji gosti tada bili.