Pokreti naklonjeni Putinu šire se Evropom: Zašto je to tako?

Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste da se obe strane protive podršci Ukrajini i podržavaju pogled na rusku agresiju protiv Ukrajine koji je više usklađen sa Kremljom.

Najveći deo krivice prebacuju na Zapad „da je isprovocirao Rusiju“.

Takvi stavovi i njihov uspeh na glasačkim kutijama nisu jedinstveni za bivšu Istočnu Nemačku. Druge države u centralnoj i istočnoj Evropi koje su bile pod sovjetskom kontrolom do 1989. godine su imale porast sličnih osećanja, a posebno među njima članicama EU i NATO-a, Slovačkom i Mađarskom, ukazuje Stefan Volf, profesor Međunarodne bezbednosti na Univerzitetu Birmingem a analizi za Global Policy journal.

Isto važi i za neke države koje su ranije bile deo Sovjetskog Saveza, kao što su Azerbejdžan i Gruzija.

Predstavljajući čudnu mešavinu straha, ozlojeđenosti i nostalgije, ovo ne znači prikrivenu restauraciju sovjetskog bloka, ali ukazuje na ideološku konsolidaciju barem u delu tog regiona.

U Mađarskoj se ova proruska pozicija uglavnom povezuje sa populističkim premijerom zemlje Viktorom Orbanom.

Na vlasti od 2010. Orban je sebe i svoju zemlju udaljio od liberalno-demokratskih ideala koje je zastupao krajem 1980-ih i početkom 1990-ih.

To je dovelo do toga da Evropska komisija i parlament osude Orbana zbog podrivanja demokratije i vladavine prava.

Evropski sud pravde izrekao je Mađarskoj kaznu od 200 miliona evra (168 miliona funti) zbog namernog kršenja pravila EU o azilu.

Ništa od toga nije sprečilo Orbana da ostvari četvrtu uzastopnu pobedu na nacionalnim izborima 2022. godine, ali je njegov savez gurnuo na ispod 50 odsto glasova na izborima za Evropski parlament u junu.

Uprkos tome što je na evropskim izborima prvi put u dve decenije dobio manje od polovine glasova, Orban je udvostručio svoj pro-Putinov stav.

Bio je prvi premijer bilo koje članice EU i NATO koji se rukovao sa Putinom. U oktobru 2023. u Pekingu, ponovio je isti trik iz Moskve samo nekoliko dana nakon što je Mađarska preuzela rotirajuće predsedavanje EU u julu 2024.

Njegov slovački kolega Robert Fico povratio je premijersku poziciju svoje zemlje u oktobru 2023, takođe na proruskoj i antiukrajinskoj platformi.

Za razliku od Orbana, Fico je levičarski populista i moderirao je svoj stav o Ukrajini nakon posete Kijevu u januaru 2024. Ipak, širi proruski sentiment većine biračkog tela bio je očigledan na predsedničkim izborima u aprilu 2024.

Izvan NATO-a i EU, Putinu su se takođe priklonili i drugi lideri. Jedan od primera je dugogodišnji vladar Azerbejdžana, Ilham Alijev, koji je posetio Moskvu u aprilu 2024. i poželeo dobrodošlicu Putinu u Baku u avgustu.

Od početka rata protiv Ukrajine u februaru 2022, Azerbejdžan je bio ključan za Rusiju, obezbeđujući pristup osnovnim trgovinskim koridorima, kako bi se zaobišle zapadne sankcije.

Jedan od njih je međunarodni transportni koridor sever-jug koji povezuje Rusiju preko Azerbejdžana sa Iranom.

Azerbejdžan je takođe podneo zvaničnu prijavu za pridruživanje BRIKS savezu (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) dan nakon Putinove posete u avgustu.

Takođe je krajem jula podnela zahtev za status posmatrača u Šangajskoj organizaciji za saradnju, čime je Azerbejdžan bio korak bliže punopravnom članstvu u bloku koji predvodi Kina.

A tu je i Gruzija – nekada svetionik demokratske obnove na postsovjetskom prostoru, a sada postepeno klizi u prorusku autokratiju.

Tbilisi i Moskva su postepeno obnovili veze u okviru političke partije Gruzijski san, koja je vladala zemljom više od jedne decenije, uprkos rusko-gruzijskom ratu 2008.

Retorički, gruzijska vlada ostaje posvećena članstvu u EU. Odlukom Evropskog saveta iz decembra 2023. Gruziji je dodeljen status zemlje kandidata. Ipak, odnosi sa EU su se značajno pogoršali od proleća kada je vlada u Tbilisiju proogurala zakon o takozvanim stranim agentima, uprkos protestima javnosti i EU.

Zakon predstavlja potencijalno koristan alat za vladu Gruzije da ograniči rad proevropskih organizacija civilnog društva, a napravljen je po uzoru na nedavno prošireno rusko zakonodavstvo.

Autoritarni pečat

Činjenica da nakon više od dve i po godine brutalnog rata Rusija kao zemlja agresor uživa neku vrstu ponovnog oživljavanja simpatija, očigledno mora da zabrinjava Ukrajinu i njene zapadne partnere.

Sve veći autoritarni pomak u istočnoj Nemačkoj, Slovačkoj i Mađarskoj, te Azerbejdžanu i Gruziji nije započeo ratom u Ukrajini, ali se kao rezultat toga nesumnjivo ubrzao.

Politički lideri koji ga vode kapitalizuju i pažljivo kanališu različita javna osećanja. Jedan od njih je dugogodišnji strah od uvlačenja u rat sa Rusijom, drugi je ogorčenje sebičnog političkog establišmenta koji je loše upravljao posledicama kovid19 i krizom troškova života koju je pokrenuo rat u Ukrajini.

Takođe postoji, barem za neke, određeni stepen nostalgije za zamišljenom prošlošću sovjetskog bloka i poretkom koji su u to vreme nametnuli jaki i suštinski društveno konzervativni lideri, u poređenju sa liberalnim „haosom“ koji je od tada usledio.

Prošlogodišnji predsednički izbori u Češkoj i parlamentarni izbori u Poljskoj pokazuju da se vrsta demokratskog nazadovanja viđena drugde u bivšem sovjetskom bloku može zaustaviti i preokrenuti.

Slično tome, odluka Jermenije da se povuče iz Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti koju predvodi Rusija – mini naslednika postsovjetskog Varšavskog pakta – ukazuje na to da geopolitička usklađivanja nisu zacementirana.

Sve ove promene su znaci nesređenog evropskog i globalnog bezbednosnog poretka. Kada i kako će se rat u Ukrajini završiti odrediće kakav će novi poredak verovatno biti uspostavljen.

Međutim, istovremeni porast desnog i levog populizma, starijih i novijih autokratija i njihovo ideološko usklađivanje sa Kremljom poziva na krajni oprez da je rekonstituisanje novog liberalnog poretka daleko od izvesnog – bez obzira na to ko, ako iko, pobedi u Ukrajini.