Pol Goble: Ruski regioni, a ne samo njene neruske republike, imaju pravo da ostvare nezavisnost putem referenduma

To, dodaje Goble, ima tri posledice.

Prvo, to znači da većina veruje da je odlazak neruskih republika čije stanovništvo unutar Ruske Federacije čini manje od polovine stanovništva koje su titularne nacionalnosti sindikalnih republika koje su činile SSSR 1991. godine u najboljem slučaju marginalan fenomen. Jedna Moskva može da potisne i samim tim je malo verovatno da će biti realizovan.

Drugo, to znači da većina i u Rusiji i na Zapadu prihvata ideju da samo neruske republike imaju bilo kakav interes da teže nezavisnosti, ideju koja preuveličava snagu ruskog nacionalnog identiteta i implicitno prihvata stav da Moskovska podela zemlje je i prirodna i neizbežna.

I treće, to znači da većina i u Rusiji i na Zapadu ignoriše moć regionalnih identiteta i interes za nezavisnost čak i ako priznaju da bi neruske republike mogle imati takve identitete i nezavisnost, što je klasičan slučaj shvatanja da analitičari poput generala često vode poslednji rat umesto da razmišljaju o novom.

To počinje da se menja ne samo zbog aktivizma regionalističkih grupa poput onih koje su deo pokreta Slobodni narodi Rusije, već i zbog podrške koju ukrajinski zvaničnici daju prvo neruskim narodima kao što su Čečeni, Tatari, Mordvini i drugi, ali i etnički ukrajinskim i kozačkim regionima, tvrdi Gojble.

Sada, Oleg Dunda, poslanik Vrhovne Rade koji je član frakcije Sluga naroda predsednika Volodomira Zelenskog, kaže da „pored nacionalnih republika, ne postoje ništa manje značajni regioni u Ruskoj Federaciji koji možda žele nezavisnost“ i zaslužuju podršku.

https://glavcom.ua/country/politics/nardep-anonsuvav-provedennja-referendumiv-na-okremikh-teritorijakh-rf-894370.html

U komentaru poslednjeg Kongresa slobodnih naroda Rusije, on ukazuje na pet takvih regiona.

Kalinjingrad, Sankt Peterburg, Kuban, Ural i Sibir, sugerišući da bi trebalo da budu u stanju da teže nezavisnosti putem referenduma koji bi se mogli sprovesti elektronski uz pomoć zapadnih vlada.

Dundina izjava se zasniva na argumentu ukrajinskog ministra spoljnih poslova Dmitra Kuleva da međunarodna zajednica ne sme da se plaši da će Rusija biti deo međunarodne zajednice.

– Umesto da razmišljamo kako da pomognemo Rusiji da preživi i postane normalan član međunarodne zajednice, vreme je da prihvatimo činjenicu da „ova“ Rusija ne može biti normalan član međunarodne zajednice, kaže Dunda.

REGIONALIZAM JE NACIONALIZAM SLEDEĆE RUSKE REVOLUCIJE

Tri su razloga zašto regionalizam zanemaruju oni koji studiraju politiku u Ruskoj Federaciji.

Prvo, većina je naučila lekcije iz 1991.  i zaključuje da će svaki budući izazov centru biti zasnovan na neruskom nacionalizmu, a ne na bilo čemu drugom. Uostalom, tako je bilo i pre 25 godina.

Drugo, previše je njih prihvatilo ideju koju su promovisali Sovjeti i koju su mnogi podržavali, da su sve nacije u Ruskoj Federaciji, uključujući Velikoruse, homogene i da ne podležu nikakvim drugim podelama.

I treće, pošto se regionalizam u pre svega radi na federalizmu a ne na nezavisnosti, on je zanemaren kao društvena i politička snaga.

Prošlo je vreme da se prevaziđu ove prepreke za adekvatno razumevanje situacije u Rusiji danas, ističe Gojble.

Pre svega, kao što mnogi shvataju, događaji iz 1991. su se odnosili i na regione, a ne samo na nacije.

Mnogi etnički Rusi u neruskim zemljama podržavali su nacionalističke ciljeve samo zato što „tvrdo“ rukovodstvo u Moskvi nije bilo spremno da onima među kojima su živeli ustupi vlast po bilo kom drugom osnovu.

I mnogi etnički Rusi širom Ruske Federacije imali su regionalne planove koji su imali oblik stvari poput Sibirskog sporazuma, Uralske republike i tako dalje. Značajno je da se ruska vlada više brinula o tome do čega će dovesti uspeh ovih pokreta nego o nezavisnosti neruskih zemalja i da je naporno radila da ih uništi, ne samo da bi održala „teritorijalni integritet“ Ruske Federacije već da uništi svaku šansu da Rusija postane federacija.

Drugo, ideja da je svaka nacija na bivšem sovjetskom prostoru homogena je besmislica. Nijedan nije.

Sve se veoma razlikuju i nijedna se ne razlikuje unutra toliko koliko ona koju Moskva označava kao Velikoruse.

Kremlj i njegove pristalice, međutim, to nikada ne mogu da priznaju, jer ako to urade, postavljaju scenu za dve stvari kojih se najviše plaše.

S jedne strane, oni bi tada morali da priznaju mogućnost uspona drugih identiteta, od kojih su mnogi poput Sibirskog, Novgorodskog ili Kenigsbergera daleko jačih od onog sa kojim su povezani i rizikuju da se suoče sa onim što bi tada bili nacionalni pokreti unutar. Ono što ne mogu da priznaju je nepotpuno formirana zajednička ruska nacija, građanska ili etnička.

A sa druge strane, ako bi prepoznali različitost, morali bi da preduzmu korake da se izbore sa njom.

U nedostatku moći da homogenizuju naciju za koju se čini da je već homogena, morali bi da naprave ustupke koji bi doveli do decentralizacije i istinskog federalizma na koji poziva ruski ustav, ali koji Kremlj nikada nije podržao.

I treće, ako pogledamo širom sveta danas, možemo videti da su regionalistički izazovi daleko češći od nacionalnih secesionističkih i da se nacionalne secesionističke grupe pojavljuju samo tamo gde centralne vlasti nisu voljne da ispune regionalne zahteve.

Malo regionalnih pokreta želi secesiju – oni jednostavno žele da budu u mogućnosti da donose odluke o sopstvenim životima na osnovu svog znanja o uslovima.

Ako imaju tu mogućnost, koja uključuje prenošenje ovlašćenja u donošenju odluka i oporezivanja i održavanje istinskih konkurentskih izbora u kojima učestvuju stranke svih vrsta, neće se prebaciti na radikalniju poziciju.

Dok Rusija ulazi u 2017. godinu, godišnjicu dve revolucije, suočava se sa situacijom u kojoj grupe grupisane pod rubrikom ruske nacije, a ljudi i regioni koji se smatraju homogenim u njenih 11 vremenskih zona postaju sve odlučniji čak i kako Kremlj postaje sve snažniji, više centralistički i restriktivniji.

To stvara novu vrstu krize, koja otvara put ka revolucionarnoj situaciji.

U toj situaciji, centar se ne može nadati da će zadržati sva ovlašćenja koja sada ima, a da ne zaostane za ostatkom sveta. A regioni su stoga revolucionarna sila. Oni mogu da transformišu Rusiju bez promene njenih granica ako je centar pametan, ali sa tim regionalizam je postavljen da postavi ulogu nacionalizma u sledećoj ruskoj revoluciji.