Pola veka od „malog koraka za čovečanstvo“

Misija koju su pored Armstronga, činili Edvin (Baz) Oldrin i Majkl Kolins, trajala je osam dana, tri sata, 18 minuta i 35 sekundi. Kako je zabeleženo, Armstrong je prvi zakoračio na tlo Meseca, ubrzo mu se pridružio i Oldrin, dok je Kolins bio u komandnom modulu, u orbiti oko Meseca.

Televizijski prenos prvog sletanja čoveka na Mesec julu 1969. godine, gledali su milioni ljudi širom sveta – Armstrong i Oldrin su proveli dva sata šetajući se površinom Meseca, gde su zaboli zastavu SAD, razgovarali telefonom sa tadašnjim američkim predsednikom Ričardom Niksonom i sakupili 23 kilograma kamenja sa Meseca, koje su sa sobom doneli na Zemlju. Četiri kamenčića završila su kod Josipa Broza Tita, kada je posada misije „Apolo 11“ došla u zvaničnu posetu Jugoslaviji. Oni su danas u Muzeju Jugoslavije.

Pedeset godina nakon istorijskog „malog koraka za čoveka“ nisu utihnule brojne teorije zavere koje su počele da kolaju gotovo istog trenutka kada se „Apolo 11“ vratio kući. Pojedine ankete američke svemirske agencije NASA pokazuju da pet odsto Amerikanaca veruje da je sletanje na Mesec lažirano.

Oni koji veruju da je sletanje bilo izmišljeno, tvrde da američki svemirski program šezdesetih godina prošlog veka nije posedovao tehnologiju neophodnu da uspešno pošalje misiju na Mesec. Kažu i da je NASA ovim želela da zada odlučujući udarac SSSR-u, tadašnjem ljutom američkog hlandoratovskom protivniku. Jer Sovjeti su u to vreme imali prednost u svemirskoj trci i čak uspešno spustili sondu na površinu Meseca.

Pojedine priče koje dovode u pitanje autentičnost slavnog Armstrongovog trenutka baziraju se na sumnji što se američka zastava njiše, a to, kako kažu, ne bi trebalo jer na Mesecu ne postoji atmosfera.

Majkl Rič, astronom i istraživač sa Univerziteta u Kaliforniji, kaže da postoji naučno objašnjenje koje osporava ovu teoriju. Zastavu je nabrala sila koju su upotrebili Armstrong i njegov kolega astronaut Baz Oldrin da posade njenu šipku u tlo. Zadržala je taj oblik jer je gravitacija na Mesecu šest puta slabija nego na Zemlji.

Na spisku teorija zavere nalazi se i tvrdnja koja se potkrepljuje fotografijama – odsustvo zvezda u pozadinskom krajoliku mesečeve površine. Te slike zapravo imaju zajedničku karakteristiku – ekstremni kontrast mraka i svetla.

Brajan Koberlejn, profesor astrofizike sa Instituta za tehnologiju u Ročesteru, objašnjava da „mesečeva površina odbija sunčevo svetlo i zbog toga deluje izrazito svetlo na fotografijama. Ta jačina svetla prigušuje relativno slabo svetlo zvezda. Zato ne možemo da vidimo zvezde na fotografijama misije Apolo 11 – svetlost zvezda je suviše slaba“.

Otisci stopala koje su ostavili ljudi na Mesecu, takođe, su se našli na meti napada teoretičara zavere.

Kako tvrde, odsustvo vlage na Mesecu onemogućava nastanak legendarnih slika poput one na kojoj se vidi slavni otisak stopala koji je ostavio Oldrin. Međutim, Mark Robinson, profesor sa Državnog univerziteta u Arizoni, objašnjava da je „mesečevo tlo prekriveno slojem kamenja i prašine po imenu „regolit“.

Taj sloj je pahuljast i u njemu je veoma lako ostaviti otiske. Budući da su čestice tla još i kohezivne, zidovi otiska stopala ostaju čvrsti kad se čizma ukloni. Robinson ističe da će otisci stopala na Mesecu ostati tamo milionima godina budući da tamo nema atmosfere – a samim tim ni vetra“.

Fotografije koje je zabeležila sonda orbitirajući oko Meseca od 2009. pružaju čvrste dokaze da je zapravo bilo sletanja na Mesec. Među fotografijama je i jedna slika mesta na koje je sletela misija „Apolo 11“. Na ovoj fotografiji jasno se mogu videti tragove koji su ostali na zemlji, kao i lunarni modul.

U knjizi Bilija Votkinsa – “Misija Apolo – Neopevani heroji”, čije delove prenosi portal Mint, izneto je nekoliko manje poznatih činjenica u vezi sa misijom „Apolo11“. Jedna od stvari koja je primećena tokom nekoliko probnih letova misije, jesu smetnje u komunikaciji. Kada su astronauti pričali, signal je na momente bio odsečen.

„U početku se nije znao uzrok. Međutim, putem sistema za praćenje, Amerikanci su videli da se ruska podmornica nalazi u blizini. Ometanje naših sistema im je svakako bilo u interesu, kako bi poremetili misiju. Sa određenom opremom, nije bilo teško saznati frekvenciju koju smo koristili i ometati je. Zbog toga smo morali da preduzmemo kontramere.”

U nedeljama koje su vodile ka konačnom izvođenju misije „Apolo 11“, NASA je instalirala ogroman satelit na Svemirski centar Kenedi, koji je služio da ometajuće signale koji su upereni ka njima, odbije i vrati na tačku odakle su stigli. Nakon ovoga, smetnji u komunikaciji više nije bilo.

Votkins je u svojoj knjizi zabeležio i zanimljiv podatak u vezi sa DŽekom Kingom čiji glas se mogao čuti tokom odbrojavanja pred lansiranje. „Uvek je bio čvrst momak. Nikada nije dozvoljavao da ga emocije savladaju šta god da se događa“. Kako se dalje navdi, „kada je King stigao do broja dva tu mu je glas pukao, pa je ubrzo nastavio .. 1, 0. Svi motori su startovali!”

Četiri meseca pre lansiranja „Apola 11“, naučnici i inženjeri su došli na ideju da ceo događaj isprati kamera koju astronauti moraju da ponesu sa sobom, stoji, takođe, u ovoj knjizi. „U to vreme, kamere su bile glomazne i teške, pa je težina kamere dovela u pitanje da li će se sletanje na Mesec uopšte prenositi“.

DŽulijan Sir, zadužen za odnose sa javnošću, insistrirao je da kamera bude na Mesecu jer, kako je rekao, ako ljudi ne vide da se desilo, neće ni verovati da se desilo. Rekao je inženjerima da moraju da se otarase nekog drugog tereta kako bi kamera išla sa njima. Svoje pregovaranje sa njima, DŽulijan je završio rečenicom: “Pa nismo mi Sovjeti. Hajde da uradimo ovo na naš, američki način.”

Takođe, knjiga iznosi i opažanje DŽona Smita, tehničara koji je bio zadužen za svemirska odela i koji je svaki put oblačio Armstronga. Kako je Smit kazao,“ako biste seli sa Nilom u bar na pivo, rekli biste da je to neki prosečan momak, staložen, skroman…Kada je posao u pitanju vrlo je ozbiljan i obučen test pilot i vrlo smiren u situacijama kada je pritisak veliki.”

Inženjeri srpskog porekla

Na projektima „Apolo 11″ radila su osmorica inženjera srpskog porekla – Milojko Majk Vučelić, Slavoljub Sem Vujić, Milisav Šurbatović, Danilo Bojić, Dragiša Giša Jovanović, Petar Gajić, Veljko Gašić i David Vujić. Svi oni su radili na programu za osvajanje Zemljinog prirodnog satelita – Meseca pre i nakog tog istorijskog događaja iz jula 1969. Milojko Vučelić i Sem Vujić su pre deset godina u Beogradu održali predavanje na Mašinskom fakultetu. “Sad ćete vi novinari da napišete da je američki svemirski program zavisio od Srba. Ne, mi smo bili samo deo tima od više od 400.000 ljudi“, rekli su tada.

Slavoljub Vujić je bio producent i koordinator projekta „Apolo 11“, Milisav Šurbatović šef inženjerske ekipe, a Danilo Bojić kreator šatla „Orao“, za šetnju po Mesecu. Dragiša Jovanović je bio inženjer, kao i Petar Gajić, Veljko Gašić je bio savetnik, a i dizajner američkih bombardera T-38 trainer, F-5 fighter i B-2. David Vujić je zastupao NASA i bio zadužen za odnose sa medijima.