„Glavobolje zbog Trampa“: Koja su politička dešavanja obeležila 2024. i šta nas čeka u novoj godini?

Kako navodi Rojters, u godini u kojoj je skoro polovina ljudske populacije glasala na izborima, demokratija se susrela sa ozbiljnim pretnjama, ali je pokazala da je čvrsta i nepokolebljiva.

Stari-novi predsednik SAD Donald Tramp preživeo je dva pokušaja atentata i nakon jasne pobede na izborima i mirne smene vlasti ovog meseca se vraća u Belu kuću.

Meksiko, koji je u 2024. zabeležio do sada najkrvavije izbore sa 37 kandidata ubijenih pred glasanje, prvi put je dobio ženu na čelu države – predsednicu Klaudiju Šejnbaum (Claudia Sheinbaum).

Politička kriza u Južnoj Koreji, nakon što je predsednik Jun Suk Jeol (Yoon Suk Yeol) uveo vanredno stanje, naizgled je završeno glasanjem o opozivu u parlamentu države, ali Jeol to ne prihvata, čekajući konačnu odluku Ustavnog suda o njegovoj budućnosti.

Jačanje desnice u Evropi, u zemljama kao što su Nemačka, Francuska, Austrija, Rumunija, ali i u nadnacionalnom Evropskom parlamentu, zabrinulo je posmatrače koji su diskutovali o sličnostima dvadesetih godina u 21. i tridesetih godina u 20. veku.

Stranke bliske Rusiji zabeležile su značajniji uspeh od predviđenog u Gruziji i Moldaviji.

Gardijan ističe da su opšti izbori u Ujedinjenom kraljevstvu 2024. rezultirali skoro pa istorijskim zaokretom u korist Laburista, jer je većina Konzervativne partije razorena godinama nefunkcionisanja i nizom skandala.

Važan za 2024. je primer Senegala, gde je u martu v.d. predsednika odlučio da odloži izbore, što mu se obilo o glavu.
Mladi u Senegalu podržali su opozicionog kandidata Basirua Diomaja Faja koji je došao na vlast uz nezampaćenu podršku naroda.

U Venecueli, uprkos proglašavanju pobede na predsedničkim izborima u avgustu, neobjavljivanje podataka o glasanju i razbijanje opozicionih lidera od strane Nikolasa Madura pokrenulo je talas protesta koji su duboko narušili autoritet predsednika.

Zemlje koje su dugogodišnji saveznici Madurovog političkog pokreta, poput Brazila i Kolumbije, nisu želele da priznaju izborne rezultate, a Brazil je i stavio veto na članstvo Venecuele u BRICS-u.

Daleko manji broj izbora će biti održan u 2025.

Parlamentarni izbori u Nemačkoj zakazani za 23. februara nakon pada vlade pokazaće u kojoj meri je nemačko društvo krajnje-desno orijentisano.

Svakako će najveći fokus biti na Donaldu Trampu, odnosno njegovom ophođenju prema NATO saveznicima, demokratskim institucijama, političkim rivalima i ratu u Ukrajini.

Sve su oči uprte i na Bliski istok. Postavljaju se pitanja: hoće li doći do deeskalacije u odnosima između Izraela i iranskih proksija (Hamas, Hezbolah, jemenski Huti) ili da li će nove sirijske vlasti uspeti da izgrade funkcionalan i efikasan sistem u državi u kojoj je uticaj Ankare na vrhuncu od Prvog svetskog rata i raspada Osmanskog carstva.

Član Foruma za međunarodne odnose Srećko Đukić smatra da je 2024. bila „predsoblje“ za 2025. i da se u njoj odigralo mnogo ključnih pretpostavki koje će dominirati u ovoj godini.

„To je pitanje rata Rusije i Ukrajine, oko kojeg su okupljene praktično sve zemlje sveta, a najveća zemlja se pripremala i priprema se da taj rat završi 2025.. Ostale stvari mislim da u 2024. godini ipak dolaze u drugi plan i da su američki izbori nesumnjivo obeležili 2024, da je Tramp bio glavna politička ličnost bez obzira koliko ga neko voli ili ne voli – on je uprkos svemu tome dominirao političkom scenom sveta. To je zapečatio svojom uverljivom pobedom i političkim programom koji je krajnje populistički i nerealan“, navodi Đukić.

On ističe da će, zahvaljujući tome što su Trampove ambicije praktično neograničene, 2025. proteći opet u znaku Trampa, SAD i Trampovih neobuzdanih planova.

„Ja bih rekao pre svega u pogledu razrešenja rata u Ukrajini, gde je on toliko obećao da je teško da će to ispuniti za godinu dana a ne za jedan dan, i njegovih realnih političkih pretnji velikim i malim zemljama. To će biti glavobolja sveta u 2025. i bilo bi dobro da to ostane samo glavobolja i neke njegove poruke i neslane šale – da se kao 51. zemlja pridruži Kanada ili da uvodi sankcije EU, da disciplinuje EU, NATO, Kinu“, navodi naš sagovornik.

Đukića sve to podseća na jednog drugog republikanskog predsednika – Buša Mlađeg (George W. Bush), koji je posle terorističkog napada na Kule bliznakinje u Njujorku promovisao politiku bezbednosti SAD – da se Amerika može boriti na tri fronta i voditi nuklearni rat.

Danasov sagovornik podeća da je Amerika pokušala da ratuje u Avganistanu, pa je neslano završila.

„Ja ne vidim tu snagu SAD da ona može da sve to što je Tramp naumio, objavio i što još nije objavio da realizuje, čak i u nekim svojim segmentima“, ukazuje naš sagovornik.

Đukić veruje da Bliski istok dolazi iza Ukrajine kao neka goruća tačka, ali da on neće biti u prvom planu, jer je to „tradicionalno trusno i požarno područje, gde je veoma teško da nema rata“.

„Međutim, mislim da se tu ocrtavaju neke pozitivne tendencije, ako ne bude nekih ekspanzionističkih namera od Izraela do Turske. Sa Bliskog istoka su praktično eliminisani Iran i Rusija, i sada glavni igrači ostaju Turska i Izrael između kojih caruje antagonizam. Do mira se tamo može doći i možda je 2025. godina koja daje najviše šansi za ustoličenje dugoročnog mira, ukoliko tamošnji regionalni faktori ne budu postavljali nove mine pod temelje Bliskog istoka. Ostali igrači u tom regionu, pre svega arapske zemlje, zainteresovani su za stabilizaciju Bliskog istoka, a Iran je istisnut i sateran u svoju avliju i ima isuviše svojih problema da bi se vratio na veliku scenu, još je ostao bez svojih satelita i pretrpeo velike gubitke“, zaključuje Srećko Đukić.

Dimitrije Milić iz Novog trećeg puta 2024. definiše kao superizbornu godinu u kojoj su širom sveta (Francuska, SAD, Indija, Japan, EU) građani izlazili na glasanje.

„Ono što se u 2024. pokazalo jeste da su građani nezadovoljni svojim vlastima širom sveta, i vrlo mali broj državnika je uspeo da sačuva svoje pozicije, ili ih je sačuvao u dosta okrinjenom formatu, kao recimo gospodin Modi u Indiji. Demokrate su izgubile vlast u SAD, konzervativci su izgubili vlast u VB, Makron je u lošem položaju“, ukazuje naš sagovronik.

Milić ističe da je inflacija 2022. i 2023. dosta uticala da građani širom planete imaju sumnje prema svojim vlastima, iako je to možda bilo van njihove kontrole.

„Ekonomisti to objašnjavaju tako što građani mrze inflaciju više nego nezaposlenost, jer kad je nezaposlenost u pitanju ona pogađa konkretan broj ljudi dok inflacija pogađa sve građane i to je proces nad kojim nemaju nikakvu kontrolu“, smatra on.

Osim pitanja izbora i nepopularnosti vlada, Milić navodi kao značajan događaj u 2024. dalju eksalaciju rata u Gazi koja se na neki način regionalizovala.

Smatra da se u tom kontekstu može tumačiti i pad Bašara al Asada u Siriji, čemu je doprinelo delovanje Izraela protiv šiitskih milicija i iranskih proksija, ali i da je značajan faktor bilo slabljenje ruskog uticaja u regionu usled neokončavanja rata u Ukrajini i navršavanja hiljaditog dana sukoba, „koji je trebalo da bude trodnevna specijalna vojna operacija, a prerastao je u praktično rat bez kraja“.

Važan događaj godine je bila pobeda Donalda Trampa, koja, kako smatra naš sagovornik, ne predstavlja preveliki šok s obzirom da su ankete najavljivale tu mogućnost i što nije postojala toliko polarizujuća medijska sliku oko njega kao 2020. i 2016.

„Mnogi očekuju da će se svetska politika sa njegovim dolaskom promeniti, iz ovog ugla ne toliko koliko je najavljivano u medijima. To jeste pokazatelj da u pojedinim društvima, ako imate pojedinca koji je dovoljno uporan, on će se vratiti na vlast i nakon krivičnog gonjenja. To može biti i pozitivna i negativna motivacija: negativna zbog podsticanja autoritarnih ličnosti da nastave u svom delovanju, a pozitivna da nekim drugim ljudima ukaže da nikada ne odustaju od političke trke“, ističe on.

Milić navodi i situaciju u Gruziji kao krucijalni događaj 2024. odnosno „izdrživost gruzijskog naroda u želji da ne živi u ruskoj zoni interesa“ i visoku posvećenost tom cilju uprkos strategijama gušenja protesta od strane autoritarne vlasti.

„Događaj koji nije pojedinačan već se dešava u kontinuitetu jeste brzina kojom veštačka inteligencija napreduje i kojom preuzima sve više funkcija u našem društvu, privredi i svakodnevnom funkcionisanju“, dodaje Milić.

Kada je u pitanju Trampovo delovanje u 2025, on smatra da su najave koje se tiču drastičnog zaokreta Trampa u odnosima prema evropskim saveznicima preterane.

„Na osnovu prvih imenovanja (Trampove adminsitracije) vidimo da ona uopšte nisu anti-establišment, štaviše u pitanju su establišment ličnosti. Ne deluje da će to ići u smeru kako je medijski najavljivano. Biće bitno u smislu rata u Ukrajini na koji način će Tramp pristupiti pregovorima, da li će do njih doći, ako dođe hoće li biti rezultata i šta će Tramp koristiti kao svoju, odnosno američku argumentaciju“, kaže Milić.

Navodi i važnost izbora u Nemačkoj u februaru 2025 – na koji način će se formirati nemačka Vlada i kako će se ona izboriti sa ekonomskim problemima ove zemlje.

Ne sme se zaboraviti, podseća Milić, da rat u Gazi u kontinuitetu traje i da je veliko pitanje na koji će način izbor Donalda Trampa uticati na to, s obzirom da je Tramp ličnost koja je u velikoj meri proizraelski opredeljena.

„Može se reći da je od svih predsednika u poslednjih 30 godina on najviše bio proizraelski nastrojen, pa ćemo videti na koji način će to uticati na mogućnost mirovnih pregovora, ili će pristup Amerike biti u potpunosti rezolutan u smeru jedne strane“, ukazuje naš sagovornik.

Za novu vlast u Siriji smatra da pokušava da se predstavi kao tolerantnija i reformisana i da želi da bude konstruktivna.

„Ono što je problem kad imate vlast koja je odmetnuta od svetskog sistema, ili makar od zapadnih institucija, jeste što postoji rizik da ćete biti izolovani i pre ili kasnije pasti, usled problema vođenja države koja je u izolaciji. Sirija će se truditi da bude međunarodno priznata, truditi se da izvuče zemlju iz izolacije u kojoj se nalazi. Teško je zamisliti na koji način će se postaviti vertikala vlasti u državi u kojoj su se ljudi gotovo odvikli od toga i koja je haotična, rascepkana, na nivou Nemačke tokom Tridesetogodišnjeg rata“, ističe Milić.

Prednost jeste, dodaje on, što postoji vid konstruktivnosti te vlasti, kao što je postojala konstruktivnost organizacija koje su u početku bile označene kao terorističke, pa su vremenom usled uspostavljanja vlasti uspele da nađu način komunikcije sa ostatkom sveta, kao što je slučaj bio sa komunistima nakon Oktobarske revolucije ili PLO u Palestini.

„Jer kada dugo kontrolišete jedan teren postajete nova realnost, te drugi moraju naći način da sa vama sarađuju“, dodaje on.

Milić objašnjava da kada dugo kontrolišete jedan teren vi postajete nova realnost, „te drugi moraju naći način da sa vama sarađuju i zaključuje da će glavni zadatak novih vlasti biti da bude međunarodno priznata, prvenstveno od strane zapadnih država“.

Komentarišući BRIKS (BRICS) u 2025. i njegovo potenicjalno pariranje Evropskoj uniji, Milić navodi da u domaćem javnom prostoru BRICS želi da se prikaže kao alternativa Zapadu, ali je problem što je to organizacija koja nakon decenije postojanja nema značajnija dostignuća, osim što su se lideri sastajali.

„Da evro postane valuta za (neke) evropske države je bio vrlo komplikovan proces, iako su te zemlje bile deo zajedničkog tržišta i carinske unije, države koje su međusobno sarađivale i imale ogroman procenat međusobne trgovine, pa opet nije bilo lako formirati istu valutu. Kada se govori o hipotetičkoj novoj BRICS valuti, to bi podrazumevalo da bi morali da se usklade još raznorodniji interesi, ekonomske politike, politike koje se tiču inflacije, kamatnih stopa… to je zaista nerealno“, smatra on.

Milić dodaje da sem foruma gde se nalaze države koje imaju određene sumnje prema Zapadu, BRICS nema neku naročitu funkciju.

„Posebno jer pojedine države u okviru BRICS-a nisu u dobrim odnosima, recimo Saudijska Arabija i Iran, ili Indija i Kina koje imaju teritorijalne sporove i periodične sukobe na granici na Himalajima“, zaključuje on.