Politička ekonomija neliberalne demokratije

On uživa podršku ne više od jednog od četiri glasača u Mađarskoj. Još 2006, nekih 2,6 miliona od osam miliona glasački sposobnih građana su glasali za njegovu i partnerske partije, i izgubili izbore. Leve i liberalne snage su tada zajedno dobile više glasova. Do 2014, manje od 2,2 miliona ljudi je glasalo za Orbanov Fides uz postupnu eroziju partijske baze, ali je on ipak pobedio, pre svega zbog činjenice da je podrška za leve i liberalne partije prepolovljena od 2,6 na 1,3 miliona. I njihove ideje se i dalje široko odbacuju.

Prema tome, Orbanova neliberalna vladavina se pre svega može objasniti nesposobnošću opozicije. Opozicione snage i dalje propagiraju nerevidirane neoliberalne poglede na svet koje većina Mađara odbacuje pa je njihova reputacija u poslednje vreme dramatično uzdrmana. Vladavina premijera Ferenca Đurčanjija (2004-2009) je vodila do rekordnog budžetskih deficita, masivnog rasta javnog duga, rastućih nejednakosti koje su gurnule Mađarsku pravo u ruke Međunarodnog monetarnog fonda. Levičarske i liberalne snage su i danas u medijima predstavljene istim onim ličnostima koje su kreirali ovaj nered deceniju ranije. De fakto lider ove opozicije je još uvek Ferenc Đurčanji, koji je po rezultatima anketa najmanje omiljen političar na nacionalnom nivou. Prema tome, nekompetentna opozicija je najubedljivije objašnjenje zašto Orban dobija izbore za izborima u Mađarskoj. Glasači nisu spremni da podrže kompromitovanu, fragmentiranu i nekompetentnu grupu koja sebe naziva opozicijom Orbanu.

Ipak, tu je i drugo objašnjenje za Orbanovo opstajanje na vlasti: ekonomija. Mađarska je u prethodnim godinama doživela solidan ekonomski rast, povećanje zaposlenosti i konstantan rast u realnim primanjima. Prema tome, u pogledu na ove ekonomski rezultate – osnovno merilo za glasače – Orban je znatno uspešniji u odnosu na sumorni period koji su obeležila lica koja i dalje reprezentuju opoziciju. Štaviše, i mnogi poštovaoci Orbana u susednim zemljama su počeli da zagovaraju “uspešni ekonomski model” Orbanove neliberalne Mađarske.

Ipak, ovaj model, ako se o modelu uopšte može pričati (a ne može) pre svega se zasniva na entitetu koji Orban najviše kritikuje i protiv koga vodi političke kampanje: Evropskoj uniji.

U nemogućnosti da apsorbuje transfere kroz razvojne programe Evropske unije u periodu vlasti socijalista, pre 2010, Mađarska je imala enormne ostatke EU kohezionih fondova koji su trebali biti iskorišćeni u Orbanovom periodu. Vlada je primila nekih šest-sedam odsto svog BDP-a kao priliv iz različitih kohezionih i strukturalnih fondova EU svake godine. Ovo je osiguralo prosečni rast BDP-a od oko tri odsto, što je svakako neslavno postignuće po bilo kom standardu. U stvari, studija koju je naručio niko drugi nego kabinet premijera (da, Mađarska nije diktatura, studija je čak i objavljena) procenjuje da bi bez uticaja EU transfera Mađarska ostala bez pozitivne stope rasta. Na ovo treba dodati iznos od oko 3,5 odsto BDP-a koji se priliva u zemlju kroz doznake Mađara koji rade u Zapadnoj Evropi, i onda se može razumeti da se uspeh tzv. Orbanov modela potpuno zasniva na EU.

Slični zaključci se mogu izvući i po pitanju zapošljavanja. Od najgore tačke koja je dotaknuta za vreme socijalističke vlasti do danas Mađarska je imala rast od nekih 600.000 slobodnih radnih mesta. Oko 230.000 radnih mesta se može objasniti brojem Mađara koji su dobili posao u Zapadnoj Evropi i tako znatno popravili statistiku zaposlenosti. Drugih 175.000 radnih mesta je po proceni već pomenute KPMG studije bilo kreirano efektom tražnje od masivnih EU transfera Mađarskoj. Na kraju, ostalih 200.000-220.000 su sakriveni u gigantskim programima javnih radova koje administrira ministarstvo unutrašnjih poslova (!). Ovi programi su skupi, ne generišu osetnije poreske prilive, i vode od nezaposlenosti do nezaposlenosti za većinu učesnika.

Bez EU, Mađarska ne bi imala priliv transfera, ne bi bilo poslova u Zapadnoj Evropi ili kod kuće, ne bi bilo doznaka iz inostranstva, ne bi bilo autonomnog ekonomskog rasta. “Orbanov model” ie iluzija, stanje srećnih okolnosti i pogodnog vremenskog momenta koje nije održivo. Produktivnost se u Mađarskoj u proseku nije povećala već čitavu deceniju uprkos velikim razvojnim transferima, koji su osmišljeni da se ostvari modernizacija i strukturalne promene. Jednom kada kiša novca prestane, postaće jasno da je ova politička ekonomija neliberalne demokratije bila blef, usmeren protiv njenog protivnika, Evropske unije.

Autor je direktor Instituta za ekonomiju na univerzitetu Zapadna Mađarska