„Loš dogovor sa Trampom o Ukrajini mogao bi bar da odloži gori dogovor sa Putinom“: Politico analizira moguće opcije nakon 5. novembra

U međuvremenu, najnovije ankete pokazuju da je potpredsednica Kamala Haris – favorit za kandidaturu demokrata.

Za britanskog premijera Kira Starmera, međutim, nema mnogo izbora osim da ostane blizu američkog predsednika, ko god da se ispostavi da je – otuda i ofanziva šarma koju je pokrenuo u Trampovom pravcu pre nekoliko meseci.

Zlobna stvar je što Starmer snažno podržava Ukrajinu. Sedeći pored ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog direktno sa svoje desne strane na prošlonedeljnom samitu Evropske političke zajednice čiji je domaćin bila Velika Britanija, premijer je obećao podršku Kijevu „koliko god bude potrebno“, piše u analizi za Politico Derik Vjat, emeritus profesor na Univerzitetu Oksford.

Ali Trampovi saveznici poput Elbridža Kolbija, koji se smatra mogućim Trampovim savetnikom za nacionalnu bezbednost, vide Kinu kao glavnu pretnju američkoj bezbednosti – ne Rusiju – i vide Ukrajinu kao preusmeravanje resursa potrebnih da se suprotstavi Kini i odbrani Tajvan.

Tramp se ranije hvalio da bi mogao da okonča rat u Ukrajini za 24 sata – i kako je to kvalifikovao nakon nedavnog telefonskog razgovora sa Zelenskim, rekavši da će „obe strane moći da se okupe i pregovaraju o sporazumu koji će okončati nasilje i utrti put napred ka prosperitetu“.

Ali velika bojazan je da bi Trampova ideja o mirovnom rešenju jednostavno mogla da znači da Rusija zadrži oblasti Ukrajine koje trenutno drži.

Nedavno je imenovao senatora iz Ohaja Džej Di Vensa za svog potpredsednika, čoveka koji je rekao da ga nije briga šta će se desiti sa Ukrajinom.

Slično tome, Ričard Grenel – mogući državni sekretar pod Trampom – zalagao se za mirovni sporazum za Ukrajinu koji bi sačuvao ukrajinsku teritoriju, ali omogućio „autonomne zone“. Termin koji bi mogao biti šifra za Ukrajinu koja samo prihvata svoje gubitke i ide dalje.

Imajući u vidu sve ovo, ako bi se Tramp vratio u Belu kuću, Velika Britanija i druge evropske članice NATO-a mogle bi da budu suočene sa teškim izborom: ili da prihvate prinudno rešenje u korist Rusije, ili podrže Zelenskog u odbijanju takvog dogovora i da nastavi da se odupire ruskoj agresiji.

U poslednjem scenariju, Tramp bi čak mogao da obeshrabri neslaganje tako što će povući garancije odbrane SAD od saveznika za koje je smatrao da „eskaliraju“ rat isporukom oružja Ukrajini.

Kriza na ovoj liniji bi podelila i oslabila NATO – do tačke u kojoj bi neki saveznici mogli da odustanu od konfrontacije sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i uskrate podršku Ukrajine.

Pitanje je da li bi Velika Britanija bila jedna od tih zemalja ili bi se pridružila koaliciji evropskih NATO saveznika koji podržavaju Ukrajinu?

Za Starmera, prkošenje Trampu bi verovatno značilo „posebne odnose“ između Ujedinjenog Kraljevstva i SAD do tačke prekida.

Na primer, pošto je deo posebnog odnosa američko upravljanje zajedničkim SAD/UK zbirom projektila D5 Trident, Tramp bi lako mogao da izvrši pritisak na Starmera ako bude hteo.

Možda postoji šansa da se ovo izbegne ako evropske članice NATO-a počnu da razgovaraju sa potencijalnim Trampovim savetnicima poput Kolbija i Grenela o mogućem dogovoru koji bi im omogućio da nastave da isporučuju oružje Ukrajini.

Istina je da čak i ako demokrata osvoji Belu kuću u novembru, pretnja iz Kine bi ionako mogla da iscedi dalje finansiranje iz SAD za Ukrajinu.

I u tom slučaju, Zelenski bi morao da se osloni na evropske saveznike, zajedno sa kreditima G7 podržanim prihodima od zamrznute ruske imovine,kao podrška ukrajinskim ratnim naporima.

Međutim, ako Tramp pobedi u novembru, njegovi savetnici će verovatno reći da rat u Ukrajini jednostavno treba da se završi kako bi se sprečilo da SAD budu uvučene ako Rusija uzvrati članicama NATO-a koje snabdevaju Ukrajinu.

I dok Zelenski nastavlja da vrši pritisak na saveznike da im daju dozvolu da koriste oružje dugog dometa koje su isporučili na ciljeve duboko u Rusiji – što je Starmer odbio kada ga je Zelenski nedavno posetio u Dauning Stritu – ovaj rizik nije sasvim maštovit.

Kolbi, sa svoje strane, prihvata da SAD imaju strateški interes da se Ukrajina brani – ali ne ako to znači direktnu konfrontaciju sa Rusijom.

To znači da bi deo cene Trampovog prihvatanja članica evropske alijanse da nastave da snabdevaju Ukrajinu mogao da bude obećanje da se neće dozvoliti upotreba tog oružja na ciljevima unutar Rusije.

Iako bi možda, kao i sada, mogli da budu napravljeni izuzeci za mete u Rusiji blizu ukrajinskih granica — to nije uvuklo SAD u direktan sukob sa Rusijom pod predsednikom Džo Bajdenom, tako da to ne mora da čini ni pod Trampom.

Ali ostaje činjenica da bi se, suočeni sa pretnjama Putina sa nuklearnim oružjem, evropski saveznici osećali bezbedno snabdevajući Ukrajinu samo ako bi Tramp održao privrženost SAD NATO-u.

I ovo nas dovodi do još jednog problema: Tramp misli da bi evropske zemlje trebalo da učine više da bi se odbranile, slavno rekavši da će ohrabriti Rusiju da „radi šta god žele“ sa članicama NATO-a koje ne plaćaju svoj pošten udeo u alijansi.

Dakle, sa Trampom na vlasti, kredibilna obećanja o povećanju troškova odbrane morala bi biti deo bilo kakvog dogovora da bi se nastavila podrška Ukrajini.

I dok bi potencijalni Trampovi savetnici mogli biti prijemčivi za takve argumente u principu, upitno je da li bi članice NATO-a mogle realno da isporuče ono što bi njegovi savetnici očekivali da vide.

Kolbi je jasno stavio do znanja da misli da bi evropski saveznici trebalo da troše tri do četiri procenta BDP-a na odbranu.

Ipak, malo je izgleda da će neki od najvažnijih ukrajinskih dobavljača vojnog hardvera – poput Belgije, Francuske, Nemačke, Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva – potrošiti tri procenta BDP-a na odbranu u doglednoj budućnosti.

Uz to, potrošnja na odbranu evropskih članica NATO-a raste, sa daljim povećanjem na 2,5 odsto BDP-a koje je nagovestila Velika Britanija, i sve više vojno mišićava Poljska na kursu za pet procenata 2025.

Dakle, moguće je da bi saveznici mogli da dođu do formule koja bi ubedila Trampove savetnike da ne bi trebalo da forsiraju mirovni sporazum Ukrajine i Rusije, i da umesto toga prepusti vojnu podršku zemlje evropskim saveznicima.

To, naravno, ne bi zadovoljilo Zelenskog. Ali u najmanju ruku, loš dogovor sa Trampom mogao bi da odloži gori dogovor sa Putinom.