„Nije važno da li pobeđuje Haris ili Tramp, Evropa je već izgubila“: Politico analizira situaciju na Starom kontinentu

Ipak, možda je bolje, piše Politico u analizi brinuti kako Evropa može sama da se snađe na opasnoj globalnoj sceni a ne ko će biti predsednik SAD.

Jer, pojašnjava se, neprijatna istina je da se interesovanje Amerike za Evropu smanjuje poslednjih 30 godina. I nijedan kandidat verovatno neće vratiti transatlantski vrhunac ranih 1990-ih.

To ne znači da ovi izbori neće uticati na Evropu, piše Politico.

Jedan od kandidata je obožavalac Vladimira Putina koji želi da uvede 100 odsto carina na evropsku robu i obećava da će okončati rat u Ukrajini dan nakon njegovog izbora.

Njegove pretnje da će povući Vašington iz NATO-a treba shvatiti ozbiljno, jer ovog puta Tramp verovatno ne bi bio okružen „dubokim državama“ za ograničavanje slobode.

Haris, nasuprot tome, obećava kontinuitet u globalnoj liderskoj ulozi SAD i ima savetnika evrofila, Fila Gordona, u koga Evropa polaže velike nade.

Ali ako se vratite korak unazad, šira slika je sledeća: Evropa jednostavno nije toliko važna za Vašington kao što je nekada bila.

Stareća i sve manja, alergična na politiku moći, nestabilna i nesklona riziku, Evropa sve više izaziva ne naklonost kod mnogih Amerikanaca, već podsmešljivo prezir – mesto dobro za praznike i ne mnogo više. Ne pomaže ni to što se jaz u učinku između američke i evropske ekonomije neumoljivo povećava, u korist Amerike.

Neko će reći da su odnosi između SAD i EU bili dobri pod predsednikom Džo Bajdenom. Njegova podrška Ukrajini (uključujući zajam od 20 milijardi dolara najavljen prošle nedelje) bila je nepokolebljiva. Njegova administracija, preko savetnika za nacionalnu bezbednost Džeka Salivana, uspostavila je bliske odnose sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen.

„Zbog rata u Ukrajini mislim da su SAD strastvenije angažovane u Evropi nego što je to bilo u poslednjih 70 godina“, napisao je Vit Stilman, američki filmski reditelj koji je veći deo svoje karijere proveo u Evropi.

Bajden će sigurno biti poslednji američki predsednik hladnog rata. Posle njega, le deluge (nakon mene neka bude potop) — ili tačnije, dolazi grupa kreatora politike koji ne osećaju da Rusija predstavlja suštinsku pretnju američkim interesima, ili imaju znatno smanjen osećaj uloge Vašingtona u svetu.

Čak je i Bajden, kada je došlo do ‘gurkanja’, pustio da vašingtonsko davanje prioriteta indo-pacifičkom području zablista. Setimo se debakla AUKUS-a, kada su Sjedinjene Države otele veliki ugovor o izgradnji podmornica Francuskoj ispod nosa? Francuski predsednik Emanuel Makron bio je besan. Vašingtonov prigušeni odgovor podsećao je na čuvenu rečenicu Dona Drejpera: „Uopšte ne mislim na tebe“.

Iza kulisa, Francuzi obično jasno govore kako Vašington vidi Evropu. „To nije neprijateljstvo“, rekao je jedan diplomata. „To je ravnodušnost. Ponekad je to gore“.

Da biste stekli utisak koliko su se stvari već promenile, korisno je (ili mazohistički) osvrnuti se na dane kada je zlatni standard Pax Americana bio na svom najvišem i najponosnijem mestu na evropskom nebu — ili na dan kada je „Peak America” (Amerika na vrhuncu) postignut.

Datum je bio 6. jun 1994. Američki saveznici su se okupili u severnoj Francuskoj da proslave 50. godišnjicu Dana D. Mladi američki predsednik, koji je svirao saksofon, Bil Klinton, bio je zvezda.

SAD su pobedile u Hladnom ratu i sada su se kretale širom zapadnog evroazijskog kopna, bez vojnog otpora, ali i dalje sa više od 120.000 vojnika.

Nekoliko godina ranije, Vašington je uputio poziv na adresu 40 država, uključujući nekoliko evropskih, pridružilo se operaciji Pustinjska oluja (zalivski rat). Na diplomatskom frontu, divovi su i dalje lutali: Ričard Holbruk se nadvio nad Berlinom iz američke ambasade.

Kulturološki gledano, to je takođe bilo drugačije doba. Tim snova, u kojem su NBA zvezde Majkl Džordan, Čarls Barkli i Leri Bird, skakale i bez napora driblali do zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine.

EvroDizni — neka vrsta američke kolonije, koja se nalazi na periferiji Pariza — upravo je otvorena, namećući Miki maniju francuskoj javnosti.

Američki mediji, od šašavog Herald Tribune do Volstrit žurnala Evropa, još uvek su bili veliki, smeli prisutni u evropskom životu i veoma cenjeni.

Uporedite to sa današnjim stanjem stvari. SAD su povukle ili smanjile svoj evropski otisak u skoro svakom odeljenju osim u jednom – u digitalnoj sferi, gde američke tehnološke kompanije poput Fejsbuka i X vladaju manje-više na našim ekranima, ali ne donose glamur.

Broj vojnika je daleko ispod 100.000, uprkos vrućem ratu na pragu NATO-a.

Američke diplomate na kontinentu su, sa izuzetkom Dejvida Presmana u Mađarskoj ili Bridžit Brink u Ukrajini, plašljiva stvorenja koja hodaju tiho i ne nose štap.

Za Žeremija Galona, Francuza koji je radio u Vašingtonu i autora biografije Henrija Kisindžera, opadanje interesovanja SAD za Evropu nije loša stvar, sama po sebi.

Ali to je, po njegovom mišljenju, nepobitna činjenica povezana sa zaokretom u spoljnopolitičkoj eliti Vašingtona.

„Postojala je čitava generacija visokih zvaničnika koji su imali organske veze sa Evropom, bilo zato što su im roditelji emigrirali, bilo zato što su izbeglice iz Evrope. Kisindžer, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski, bivša državna sekretarka Medlin Olbrajt. Svi su bili Evropljani na nekom nivou“, rekao je Galon.

Formalni pomak od Evrope počeo je pod bivšim predsednikom Barakom Obamom, koji je pokrenuo agendu zaokreta ka Aziji, rekao je Galon.

Ali Obama je samo pokrenuo proces koji je već pokrenut, koji bi se sada mogao ubrzati.

„Sada imamo novu generaciju što odražava američku demografiju“, rekao je on. „Američki vladini ili diplomate su ili povezani sa svetom španskog govornog područja, ili gledaju ka Aziji. Oni koji imaju veze sa Evropom su jednostavno manje prisutni.”

Degradacija Evrope u psihi američkih elita ogleda se po njihovom obrazovanja i karijeri. Diplomate imaju veću ambiciju za ovladavanjem mandarinskog jezika nego, recimo, francuskog ili čak ruskog.

Galon primećuje da je na Harvardu, zgrada južnoazijskih studija velika, svetla i moderna, očigledno prestižno odeljenje. „Centar za evropske studije je upravo ono što biste zamislili: mali, pomalo oronuo.”

Čak i sada, ekonomski odnos između SAD i Evropske unije veći je nego što je ikada bio u istoriji. Obim transatlantske trgovine robom i uslugama je ogroman i raste iz godine u godinu.

Za Trampa, koji NATO vidi kao teret, ili njegovog potpredsednika Džej Di Vensa, koji odvraćanje od Rusije izjednačava sa „huškačkim ratom“, američko prisustvo u inostranstvu deluje kao smetnja, odvraćanje pažnje od domaćih prioriteta poput deportovanja migranata ili održavanja niskih cena.

Kako sat otkucava do 5. novembra, Evropljani se bore sa perspektivom daljeg povlačenja SAD. Ako Haris pobedi smatra se da će Bela kuća će nastaviti da podržava Ukrajinu, ali da na kraju usmerava Kijev ka sporazumu sa Rusijom u ne tako dalekoj budućnosti.

Ulaganja u NATO bi ostala dosledna, iako bi osnovni trend bio dalji prioritet Indo-Pacifika u odnosu na Evropu.

Ako Tramp pobedi, sve je veći osećaj da su sve opklade pogrešne. Neki veruju da bi se njegova administracija ponašala racionalno, ili barem racionalno prema njegovim standardima, i da ne bi preokrenula sto protiv NATO-a, i da bi on težio dogovoru o ratu u Ukrajini koji bi omogućio obema stranama da iznesu pobedu (na primer, davanjem više oružja Kijevu i preteći ukidanjem svih ograničenja na njegovu upotrebu, u zamenu da Putin prekine ofanzivne operacije i dobije teritoriju).

Ali nisu svi tako sigurni.

„Želimo da verujemo da će Tramp biti racionalan, ali niko ne može biti siguran“, rekao je visoki diplomata EU kome je odobrena anonimnost kako bi iskreno govorio o američkoj politici.

Kako su bili zatečeni 2016. zvaničnici EU sada kažu da se spremaju na sve što bi Tramp mogao da im priredi.

Diplomate i trgovinski zvaničnici obećavaju da su spremni da uzvrate „brzo i snažno“ ako Tramp pokuša da započne trgovinski rat sa EU.

Ipak, ova vrsta trgovanja je, verovatno, lakši deo kada je u pitanju zamišljanje dugoročnih odnosa Evrope sa Sjedinjenim Državama. Daleko izazovnije je planiranje budućnosti u kojoj će SAD biti značajno i trajno manje angažovane u zaštiti Evrope.

Na ovom frontu, Francuska igra ulogu evropske Kasandre, upozoravajući da blok treba da se okupi u odbrani bez obzira ko bude izabran za predsednika.

„Ne možemo prepustiti bezbednost Evrope u ruke glasača u Viskonsinu svake četiri godine“, rekao je francuski ministar za Evropu Benjamin Hadad na televiziji LCI prošle nedelje. „Izađimo iz kolektivnog poricanja. Evropljani moraju da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, bez obzira ko bude izabran za predsednika SAD“.

Tu melodiju je preuzela Evropska komisija u Briselu, koja želi da Evropa bude nezavisnija u pogledu tehnologije, odbrane i sirovina.

Ali istina je da je blok duboko podeljen kada je reč o predviđanju budućnosti sa manje Amerike. Koliko god bili entuzijastični zagovornici evropske „strateške autonomije“, nema zamaha iza stvaranja evropske vojske ili evropskog nuklearnog kišobrana.

Neke zemlje – naime nordijske i neke centralne i istočne zemlje – vide pritisak iz Pariza kao trik za jačanje francuskih kompanija.

Na predloge za jaču Evropu sa jedinstvenim strateškim i vojnim ciljevima gledaju kao na trojanskog konja koji bi doneo pokornost samo većim državama, odnosno Francuskoj i Nemačkoj.

Za druge je Putinova Rusija jednostavno egzistencijalna pretnja. Gubitak američkog zaštitnog kišobrana je jednostavno nezamisliv. To bi ih izložilo teretu ruskog nuklearnog i konvencionalnog arsenala, bez kredibilne protivteže.

Neki veruju da bi ovi stavovi morali da se promene u slučaju Trampove pobede. Ali alternativa je isto tako verovatna – suočene sa daljim odvajanjem SAD, zemlje EU će se povući u mentalitet „svaka nacija za sebe“, gledajući jedni druge sa većom podozrenjem i tražeći prednost putem dogovora sa drugim supersilama, naime Rusijom i Kinom.

„Bez Sjedinjenih Država, Evropa je izgubljena“, napisao je prošle godine francuski analitičar Nikolas Tencer. Daleko opasniji je rizik da Evropa neće priznati da je već izgubljena i da zbog toga ostane nepomična i paralizovana, zaključuje Politico u analizi.